Jacques le fataliste et son maître

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Jacques le fataliste
et son maître
DiderotJacquesFatalist01.jpg
Autor(i) Denis Diderot
Država  Francuska
Žanr(ovi) filozofski roman
Izdavač Buisson,
n° 20 rue Haute-Feuille
Datum izdanja 1796

Fatalista Žak je roman francuskog enciklopediste i pisca Denija Didroa napisan u drugoj polovini 18. veka. Didro je Fatalistu Žaka je napisao 1773, a bio je objavljen 1792. u Nemačkoj, a 1796 u Francuskoj, a pisan po ugledu na Tristrama Šendija Lorensa Sterna koji je napisan 1759.

Radnja[uredi - уреди | uredi izvor]

Ovaj roman se bavi odnosom između sluge Žaka i njegovog gospodara. To je priča o Žakovoj ljubavi prekidana najrazličitijim digresijama, sa ciljem da se događaji pokažu u novoj povezanosti. Žakova filozofija fatalizma zasniva se na uverenju da je „sve napisano na velikom svitku papira“. Delo je puno protivrečnih likova i drugih dualiteta - istovremeno je i roman, i filozofska rasprava. Fatalista Žak se najbolje može odrediti kao parodija, zato što upućuje na sentimentalne romane, i stalno se osvrće na svoj daleko superiorniji i realističniji način izlaganja.

Roman je ispleten oko tri ključna problema – umetničkog problema realizma u romanu, filozofskog problema fatalizma, i moralnog problema procene vrline i poroka. Žakov fatalizam koji predstavlja skraćenog i popularnog Spinozu, na kraju se vidi kao nedovoljna definicija postojanja, koje je za Didroa neprekidni, nepredvidivi tok, jednako otporan na predodređene moralne kategorije i unapred stvorene literarne forme.

Didroov ideal romana[uredi - уреди | uredi izvor]

Didroov ideal romana bio je delo nalik na dramu, realistično, buržoasko i moralno. Da bi roman bio prilagođen prirodi ili stvarnosti, likovi moraju biti iz srednje klase, okruženje iz modernog života, a događaji iz svakodnevnog života. Da bi se sprovela moralna komponenta romana, koju je smatrao glavnom funkcijom umetnosti, roman je morao da se bavi nekom od večnih tema etike koje obuhvataju sve ljude – kao što su to dužnosti roditelja prema deci, i dece roditeljima; pitanje braka i svega što sadrži odnos među polovima.

Kompozicija dela[uredi - уреди | uredi izvor]

Didro koristi digresiju, pripovedača koji se sam reklamira, i aktivno učestvovanje čitaoca u naraciji, ali sa sasvim drugim ciljem od Sterna, pa i u vidljivo drugačijem maniru. Narativ nas podseća na arbitrarnost početaka i krajeva.

Fatalista Žak i njegov gospodar je roman – vrlo vešto isprepletena zbirka novela sa okvirnom pričom, koja služi kao veoma složen integrativni princip. U tom okviru imamo brbljivca Žaka, i njegovog gospodara, koji voli da sluša, u njihovom odnosu pronalazimo pomalo servantesovskog sentimenta: dva čoveka na konjima bez cilja putuju i pričaju. Kroz njihov razgovor otkrivamo njihov odnos – način na koji su oni zavisni jedan od drugog, a u središtu tog odnosa je priča – istorija pojedinih epizoda iz života likova.

Osnovna poruka teksta je da je roman nasumična stvar, u kojoj pisac ima potpunu moć da kako god želi raspolaže sa svojim likovima. U neku ruku, budući da je on tvorac velikog svitka hartije na kome je sve pisano, u književnom svetu koji je stvorio – pisac je bog.

Odnos između pripovedača i čitaoca je takođe ono što čini ovaj roman modernim i eksperimentalnim – pripovedač zavarava, zamagljuje, pita za mišljenje, pa čak i grdi čitaoca, uvek pokušavajući da sagleda više strana neke ispričane priče. Cilj mu je, naravno, kao što je i odgovaralo stremljenjima njegovog pisca – da pouči.

Roman se dešava uglavnom u dvostrukoj komunikaciji – Onoj između Žaka i njegovog gospodara sa jedne strane datim u dramskom dijalogu, i one između čitaoca i pisca. To je razlog zbog kog Didro koji usvaja mnoge od Sternovih strategija samosvesti, ne koristi njegova tipografska sredstva, ništa što bi skretalo pažnju na roman kao materijal koji se štampa. Stvara sopstvenu koncepciju priče kao reči izgovorenih da bi bile pročitane: Kada neko priča neku prpovest, to čini nekome ko sluša; i koliko god kratko da pripovest traje, retko je da pripovedača ponekad ne prekine slušalac. Zato sam u narativ koji ćete pročitati, koji nije priča, ili koji je loša priča, ako imate sumnju u vezi njega, uveo figuru čitaoca.

Sternova stvarnost je eksperimentalna; Didroova je intelektualna, čak i kada se oslanja na emocionalnu prirodu čoveka kao moralne životinje.

Didroov fatalizam[uredi - уреди | uredi izvor]

Didroov fatalizam je u suštini biološki i fiziološki determinizam. To je kompleksna filozofija koja nije objašnjena, ali je pretpostavljena. Didro koristi fikciju da prouči njene etičke implikacije, i pita se jedno praktično pitanje – kako može ubeđeni determinista da živi u svetu u kome nema slobodu?

Sudbina dela[uredi - уреди | uredi izvor]

Ovo delo u štampu je izašlo 1796. godine, nakon autorove smrti. Književni kritičari u Francuskoj odbacili su ovo delo kao prepravljenog Rablea i Sterna. Mnogo veću pažnju na ovo delo obratili su nemački romantičari Šiler, Gete i Šlegel. Stendal je priznavao da Fatalista Žak ima mana, ali ga je čitao i duboko cenio.

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]