Ignatije Midić

Ignatije Midić
Osnovne informacije
Pomjesna crkva	Srpska pravoslavna crkva
Eparhija	Eparhija braničevska
Arhijerejski čin	Episkop
Titula	Episkop požarevačko-braničevski
Način obraćanja	Njegovo preosveštenstvo
Država	Srbija
– godine službe	od 1994.
– prethodnik	Sava (Andrić)
Lični podaci
Svetovno ime	Dobrivoje Midić
Datum rođenja	17. oktobar 1954.
Mjesto rođenja	Knez Selo kod Niša
	FNRJ

Ignatije (svetovno ime Dobrivoje Midić; Knez Selo kod Niša, 17. oktobar 1954) je episkop požarevačko-braničevski i profesor dogmatike i etike na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu.

Školovanje

Episkop Ignatije (kršteno ime Dobrivoje) je rođen 17. oktobra 1954. u Knez Selu, opština Niš. Posle osmogodišnje škole koju je završio u rodnom mestu, upisao se u Bogosloviju Svetog Save u Beogradu godine 1969. i istu završio 1974. sa odličnim uspehom. Studije teologije je nastavio 1976. na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu]] i okončao ih 1980. godine. Već tada je, u toku fakultetskih studija, pokazivao izuzetan bogoslovski dar, intelektualnu hrabrost i radoznalost, kritički duh, oštroumnost, smisao da anticipira prava i suštinska pitanja — sve ono što je neophodno za jednog dobrog bogoslova i naučnika. Ni tada se nije mirio sa ideokratskim i dogmatskim mišljenjem, sa „školskom“ i „akademskom“ teologijom i ustaljenim tipom mišljenja. Pored studija teologije proučavao je i filosofiju, logiku, istoriju, književnost, umetnost...

Postdiplomske studije

Po blagoslovu episkopa niškog Irineja i preporuci Svetog arhijerejskog sinoda, sadašnji episkop braničevski, odlazi 1981. na postdiplomske i doktorske studije iz sistematske teologije na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Atini. Susret sa pravoslavnom teologijom i narodom u Grčkoj, sa duhovnim i egzistencijalnim iskustvom Svete gore, gde je često odlazio za vreme studija, umnogome su izmenili njegov život. Tamo je osetio i doživeo u svoj punoći ekumenske dimenzije pravoslavnog bogoslovlja, svu dubinu, širinu i lepotu Pravoslavlja. Taj novi ambijent još više je pojačavao njegovu ljubav prema Hristu koju je počeo da razvija još od kada je ugledao ovaj svet, zahvaljujući roditeljima, posebno majci; zatim ljubav prema monaškom životu i pravoslavnom bogoslovlju.

U Grčkoj su mu učitelji na prvom mestu postali Sveti Oci. U toku svog boravka tamo danonoćno je proučavao njihova dela. Saživljavao se sa njima, razgovarao, postavljao im pitanja, išao „putevima Otaca“ i udubljivao se u njihov način mišljenja i života. Njegovu posebnu ljubav i pažnju su privlačili Sveti Jovan Bogoslov, Apostol Pavle, Sveti Ignatije Bogonosac, čije je ime uzeo na monašenju, veliki kapadokijski oci, Sveti Atanasije Veliki, Grigorije Palama i posebno Sveti Maksim Ispovednik.

Od savremenih teologa posebno je proučavao dela Georgija Florovskog, episkopa zahumsko-hercegovačkog Atanasija (Jevtića), mitropolita pergamskog Jovana (Ziziulasa) i drugih. Svi oni danas govore kroz njega na jedan izuzetno lep način. Pa ipak, bogoslovlje Svetog Maksima i bogoslovlje mitropolita Jovana (Ziziulasa) na njega su ostavili najdublji trag. Susret i prijateljstvo sa Jovanom Ziziulasom smatra i sam za poseban Božji dar.

Pored teologije je, na Atinskom univerzitetu, studirao vizantijsku književnost i antičku filosofiju, proučavao dela savremenih egzistencijalista (ponajviše Ž. P. Sartra) i personalista. Privlačila ga je i savremena fizika, naročito radovi Ajnštajna i Hajzenberga, zatim moderni rimokatolički, protestantski i anglikanski teolozi, posebno Panenberg i Torans. Oduvek je smatrao da teologija ne može da ignoriše druga znanja i nauke, i obratno. Teologija je za njega bila i ostala katoličansko znanje koje ima značenje i važenje za sve. On je razume kao sveobuhvatno viđenje Boga, sveta i života, a ne kao parcijalno. „specijalističko“ znanje, ili kao jednu među mnogim naukama.

U toku doktorskih studija u Grčkoj, a i kasnije, sve do sada, posebno se bavio problemom eklisiologije, svakako u kontekstu trijadologije, hristologije, pnevmatologije i eshatologije. Pitanje Crkve za njega nije naučno ili akademsko pitanje, već prvenstveno pitanje života ili smrti. Crkveni način postojanja je tip ljudske egzistencije kojim se prevazilazi smrt. On zato uvek i govori o Crkvi i Liturgiji, što su za njega gotovo sinonimni pojmovi. Za temu svoje doktorske disertacije odabrao je „Tajna Crkve — Sistematsko-erminevtički pristup tajni Crkve po Svetom Maksimu Ispovedniku“, koju je uspešno odbranio 1987. godine na Atinskom univerzitetu. Taj njegov rad izazvao je veliku pažnju u grčkim teološkim krugovima. Tim povodom bilo je i polemika i oprečnih mišljenja, što govori o vrednosti njegove disertacije koja, nažalost, još nije prevedena na naš jezik.

Monašenje i rad na fakultetu

Posle doktorskih studija i odbranjene disertacije episkop Ignjatije se vraća u otadžbinu i gotovo odmah po povratku je 1988. godine izabran za docenta na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, prvo za predmet etiku, a potom, posle smrti profesora dr Stojana Goševića i za dogmatiku. Zamonašio se 1991. godine. Iste godine je rukopoložen za jerođakona a zatim i jeromonaha.

U međuvremenu je, u dva navrata po šest meseci, boravio u Nemačkoj na specijalističkim studijama iz eshatološke teologije. Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve ga je izabrao za predstavnika Srpske crkve u Međupravoslavnoj komisiji za pripremu Velikog sabora. Odmah je počeo da učestvuje na brojnim domaćim i međunarodnim naučnim i teološkim simpozijumima i javnim tribinama. Izabran je i za člana Redakcije uglednog teološkog časopisa na srpskom jeziku „Teološki pogledi“. Počeo je da sarađuje i objavljuje svoje radove u brojnim domaćim i stranim stručnim časopisima.

Episkop braničevski

Iako veoma mlad o. Ignjatije je izabran za episkopa braničevskog 1994. godine na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske crkve. Njegov izbor za episkopa bio je veliki i radostan događaj za našu pomesnu Crkvu, posebno eparhiju braničevsku. Njegovom izboru za arhipastira Crkve Hristove obradovale su se Carigradska patrijaršija i Grčka crkva, što su potvrdili i kroz svoje predstavnike na njegovoj hirotoniji.

Mnogi sveštenici, monasi i monahinje i pravoslavni vernici iz braničevske eparhije govore da se sa njegovim dolaskom „događa nešto novo“. Osećaju da je on „prvi“ samo u služenju, da im daje celo svoje biće, da mu je jedini cilj da izgrađuje Crkvu Božju kao živu liturgijsku zajednicu i Telo Hristovo. U njemu vide Oca i Učitelja Crkve u punom i pravom smislu tih reči. (Episkopski dvor u Požarevcu je, kažu, postao dom svih koji žele da u njega uđu. U njemu uvek možete sresti decu, bilo da se igraju, bilo da slušaju pouke svoga episkopa.

Među studentima episkop Ignjatije je jedan od najomiljenijih profesora čija se predavanja ne propuštaju. U Savetu profesora je poštovana i uvažavana ličnost. On je čovek burnog temperamenta, nekad ume i da „plane“, ali, u tome nema srdžbe i gneva. Njegovi prijatelji najbolje znaju koliko im je privržen i odan, koliko je prostrano i široko njegovo biće, koliko ume da ceni i poštuje svaku ljudsku ličnost. On u njima gleda ikone Hristove, a Hristos je za njega sve, zato toliko i govori o Hristu i ličnosti. I ne samo to. On sam nastoji da svojim likom Hrista pokazuje. Zato mnogi, posebno mladi ljudi, u njegovom prisustvu osećaju nebesku radost.

Njegovi radovi i misao su oslobođeni suvišne „citatologije“, nepotrebnih reči i fraza, konfesionalnog, moralističkog i psihologističkog duha. On ne „interpretira“ druge, ne zaklanja se iza autoriteta, što je u ime „naučnosti“ postao manir mnogih teologa, posebno onih koji su tek na početku svoga bogoslovsko-naučnog rada. Nije sklon naučnom „kanibalizmu“ i teološkom „sikretizmu“. Episkop Ignatije prihvata „rizik“ i hrabro, jasno i uverljivo izlaže svoju misao, svedoči ono što je u iskustvu vere doživeo i saznao, ostavljajući drugima da procenjuju i ocenjuju samo njegovu bogoslovsku misao. On mnogo ne „citira“ Oce, ali se zato trudi da bude na „putevima Otaca“, da misli na svetootački način i živi životom Otaca. Stiče se utisak da se u tome ogleda njegova vernost Predanju Crkve i Svetim Ocima. Oci su stalno kod njega odsutno-prisutni. Poput njih on se muči i rve sa svim životnim i egzistencijalnim problemima sveta i života. U nečemu je sličan jednom broju teologa 20. veka ali ni sa jednim identičan. On je autentična ličnost i pojava.

Teologija je za njega „hleb života“. On bogoslovski misli. Kako misli trudi se da tako i živi. Zato mu je reč aktuelna, savremena i životna. Ona ima preobražavajuću moć i snagu. Sve što je napisao i izgovorio, prethodno je doživeo. Njegova teologija je njegova molitva i doksologija. Sa njim se čovek može neslagati ali mu se ne može neverovati. Uvek se trudi, i u velikoj meri uspeva, da pokaže da dogmati Crkve, koje je „akademska“ i „kabinetska“ teologija redukovala na „formule“ i „definicije“, imaju životno i egzistencijalno značenje i važenje za savremenog čoveka. Samo Bog i on znaju koliko mu biće čezne i vapi za bogoslovskim razgovorom i dijalogom. On pati i strada, kao starozavetni Jov, što je to, sticajem mnogih okolnosti, kod nas svedeno na najmanju moguću meru.

Bibliografija

• 1989. "ESHATOLOŠKA DIMENZIJA CRKVE I NjEN UTICAJ NA HRIŠĆANSKI ŽIVOT", Teološki pogledi 1-2, Beograd 1989. str. 77-91.
• 1990. "PRAVOSLAVNA ANTROPOLOGIJA I SAVREMENI EGZISTENCIJALIZAM", Bogoslovlje, Beograd 1990, str. 33-47.
• 1991. "KRATKO RAZMIŠLjANjE O KOSOVSKOM ZAVETU I KONTEKSTU DANAŠNjIH ZBIVANjA U SRBIJI", Bogoslovlje, Beograd 1991, str. 65-67.
• 1994. „Zajednica u ljubavi“, Istočnik 10, 1994, str. 127-129.
• 1995. „Crkva i njen identitet“, Sećanje na budućnost, Beograd 1995, str. 13-28.
• 1995. „Pravoslavna duhovnost danas“, Sećanje na budućnost, Beograd 1995, str. 29-40.
• 1995. "OD BOGA KAO VIŠE SILE DO BOGA KAO LIČNOSTI", Sećanje na budućnost, Beograd 1995, str. 41-66.
• 1995. "OVAPLOĆENjE I SPASITELj U HRIŠĆANSKOM UČENjU", Sećanje na budućnost, Beograd 1995, str. 67-83.
• 1995. „Pravoslavlje kao lek protiv smrti“, Sećanje na budućnost, Beograd 1995, str. 84-102.
• 1995. "OD SLOBODE KAO BUNTA DO SLOBODE KAO BIĆA", Sećanje na budućnost, Beograd 1995, str. 103-123.
• 1995. "KRATAK OSVRT POVODOM IZLOŽBE IKONA SAVREMENIH SRPSKIH IKONOPISACA", Sećanje na budućnost, Beograd 1995, str. 124-134.
• 1995. „Savremeni svet i Pravoslavna Crkva“, Sećanje na budućnost, Beograd 1995, str. 135-148.
• 1995. „Sudbina, greh i sloboda“, Sećanje na budućnost, Beograd 1995, str. 149-157.
• 1995. „O izvoru i suštini pravoslavnog monaštva“, Sećanje na budućnost, Beograd 1995, str. 158-170.
• 1995. „Između moralizma i nacionalizma“, Sećanje na budućnost, Beograd 1995, str. 171-176.
• 1995. "KRATAK OSVRT NA TEOLOGIJU SV. MAKSIMA ISPOVEDNIKA", Sećanje na budućnost, Beograd 1995, str. 177-183.
• 1995. "TUMAČENjE HIV BESEDE SV. GRIGORIJA BOGOSLOVA", Sećanje na budućnost, Beograd 1995, str. 184-215.
• 1995. „O sabornosti Crkve“, Sabornost 1, Požarevac 1995.
• 1995. „O vaskrsenju Hristovom“, Sabornost 2, Požarevac 1995.
• 1995. „Liturgijom se gradi Carstvo Božije“, Sabornost 3-4, Požarevac 1995.
• 1996. „Pomirenje — socijalno-političke dimenzije“, Sabornost 1, Požarevac 1996.
• 1996. „Odnos sveta i čoveka sa Bogom“, Sabornost 2-3, Požarevac 1996.
• 1996. „O (ne)poznanju Boga“, Sabornost 4, Požarevac 1996. (Otačnik br 1)
• 1997. „Eshaton kao uzrok postojanju Crkve“, Sabornost 1-2, Požarevac 1997.
• 1997. „Čovek kao ikona i podobije Božije“, Sabornost 3-4, Požarevac 1997.
• 1998. „Teološka osnova crkvenog slikarstva“, Sabornost 1-2, Požarevac 1998.
• 1998. „Stradanje kao izazov ljudskoj slobodi“, Sabornost 3-4, Požarevac 1998.
• 2000. „Duh Sveti i jedinstvo Crkve“, Sabornost 1-2, Požarevac 2000.
• 2000. „Cilj veronauke je da ljudi uđu u crkvu“, Sabornost 3-4, Požarevac 2000.
• 2000. „Odnos Crkve i Carstva Božijeg“, Sabornost 3-4, Požarevac 2000.
• 2001. „Istina sveta i hrišćansko otkrivenje“, Sabornost 1-4, Požarevac 2001.
• 2001. „Reč o molitvi“, Predgovor molitveniku, Pravoslavni molitvenik, Požarevac, 2001.
• 2001. „Crkveni slovar“, Udžbenik za 1. razred OŠ, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2001.
• 2002. „Pravoslavni katihizis“, Udžbenik za 1. i 2. razred srednjih škola, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2002.
• 2003. „Ontologija i etika u svetlu hristologije Svetog Maksima“, Sabornost 1-4, Požarevac 2003.
• 2003. „Svetost u liturgijskom shvatanju“
• 2003. „Pravoslavni katihizis“ Priručnik za nastavnike osnovnih i srednjih škola, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003.
• 2003. „Pravoslavni katihizis“, Udžbenik za 2. razred OŠ, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003.
• 2004. „Pravoslavni katihizis“, Udžbenik za 3. razred OŠ, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2004.
• 2004. „Pravoslavni katihizis“, Udžbenik za 4. razred OŠ, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2004.

Izvori

• Episkop Ignatije (Midić) Arhivirano 2011-02-09 na Wayback Machine-u
• Predgovor knjige „Sećanje na budućnost“

Prethodnik: Sava Andrić 1991 — 1993.

Episkop braničevski od 1994.

Nasljednik: '