Iščašenje zgloba

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Iščašenje zgloba ili luksacija zgloba (lat. luxatio) je gubitak međusobnog kontakta između dve zglobne površine. Nakon iščašenja pogođeni zglob, odnosno delovi tela oko njega su nepokretni, deformisani i u abnormalnom položaju. Ako su dve zglobne površine nakon njihovog pomeranja u delimičnom kontaktu onda, takvo stanje (povredu) nazivamo subluksacija (lat. subluxatio).[1]

Epidemiologija[uredi - уреди | uredi izvor]

Iščašenja zgloba nisu tako česta kao uganuća zglobova i ostale povrede mišića, kostiju i zglobova.

U Ujedinjenom Kraljevstvu godišnje prosečno iščaši zglob samo jedna osoba na 2.500 stanovnika.

Iščašenja zglobova (bez preloma), lečena u bolnicama Hrvatske, iznose 1,4% do 1,7% svih bolnički lečenih povreda i trovanja.[2]

Urođeno iščašenje kukova je najčešća urođena anomalija lokomotornog sistema dece u svetu. Dosadašnja istraživanja su pokazala da se njihova učestalost kreće i do 5%.

Iako postoji mogućnost da svaki zglob u ljudskom telu bude iščašen ili delimično iščašen (subluksiran), najčešće su iščašenja prisutna na sledećim zglobovima u ljudskom telu;

Mehanizam nastanka[uredi - уреди | uredi izvor]

Iščašenje zgloba obično uzrokuje nagli pokret u zglobu koji prelazi normalne granice fiziološkog pokreta.[1]

Iako iščašenja zgloba najčešće nastaju nakon povrede, ponekad mogu biti posledica bolesti koja zahvata strukture zgloba, npr. reumatoidnog artritisa, drugih formi artritisa, kongenitalnih anomalija i bolesti mišića i tetiva, kao komplikacija osnovne bolesti.[1]

Iščašnje zgloba može nastati i prilikom epileptičkog napada ili za vreme tetanusom izazvanih grčeva (tetaničkih grčeva).[3]

U zdravom zglobu sve kosti koje ga čine međusobno su povezane čvrstim vezivnim trakama - ligamentima, koje okružuje vezivna ovojnica (vreća) koja se naziva zglobna kapsula. Ligamenti i zglobna kapsula su relativno čvrste i neelastične strukture koje daju čvrstinu zglobu a istovremeno dozvoljavaju i pokrete unutar normalnih granica za pojedini zglob.[4]

Kad se pod uticajem mehaničke sile dogodi iščašenje, jedna od kostiju koja čini zglob biva izbačena iz svog prirodnog i normalnog položaja u zglobu (vidi sliku levo) zbog jakog istezanja i rupture (cepanja) zglobne kapsule, ligamenata a često i mišića i tetiva koje okružuju zglob.

Mišićni grčevi kod pacijenta obolelog od tetanusa, mogu dovesti do iščašenja.

Traumatsko iščašenje retko nastaje direktnim dejstvom mehaničke sile na zglob, već kao posledica dejstva mehanizma poluge kojim se oštećuju zglobna kapsula, ligamenti, mišići i njihovi pripoji što može imati za posledicu odvajanje dela kosti ili potpuni prelom kosti (luksacijski prelom).

Sklonost iščašenju i subluksacijama (delimičnom iščašenju) mogu imati osobe kod kojih su zglobne površine urođeno „plitke“ ili abnormalno formirane, npr. kongenitalne displazije kuka ili kod artroza), kao i kod postojanja drugih bolesti mišića i njihovih pripoja, kostiju, ligamenata i zglobnog tkiva.[4]

Vrste iščašenja[uredi - уреди | uredi izvor]

Otvoreno iščašenje[uredi - уреди | uredi izvor]

Otvoreno iščašenje vrsta je iščašenje kod kojeg kao posledica dislokacije (izmeštanja) kostiju nastaje i otvorena povreda na koži (rana).

Staro iščašenje[uredi - уреди | uredi izvor]

Iščašenje inveterata, ili staro, zapušteno iščašenje, je vrsta povrede u zglobu kod koje nije na vreme izvršena repozicija ili nameštanje kostiju..

Patološko iščašenje[uredi - уреди | uredi izvor]

Patološka iščašenje je povreda nastala kao posledica poremećaja kao što su izliv u zglob, osteoliza, artritis, labava zglobna kapsula ili oštećenje mišića.

Urođeno iščešenje kuka[uredi - уреди | uredi izvor]

Urođeno (kongenitano) iščašenje ili dsplazija kuka, je poseban oblik iščašenja uzrokovan plitkom zglobnom čašicom na kuku ili rotacionim anomalijama vrata butne kosti, koje se formiraju tokom intrauterinog života fetusa. Genetički faktori, intrauterina malpozicija i faktori okoline imaju svoju ulogu u nastanku ovog poremećaj. Kada je zbog displazije poluprečnik acetabuluma karličnog zgloba veći nego prečnih glave butne kosti, zglobne površine su nepravilno opterećene, postoji veća sloboda kretanja glave butne kosti, što smanjuje stabilnost zgloba na fizički stres, i dovodi do dislokacije i iščašenja.

Etiologija displazije kuka[uredi - уреди | uredi izvor]

Etiologija, urođenog iščašenja kuka nije dovoljno poznata. Labavost i insuficijencija kapsule i pratećih ligamenata su osnovni faktor u patogenezi tipičnog iščašenja kuka. U prošlosti se mnogo polagalo na primarnu displaziju acetabuluma, ali se sada misli da je to rezultat a ne uzrok iščašenja kuka. Genetički faktori, intrauterina malpozicija i faktori okoline imaju svoju ulogu. Genetika kod ovog deformiteta često igra veliku ulogu. Ako su roditelji ili neki blizak rođak imali urođeno iščašenje kukova kao bebe, postoji veća šansa da ga imaju i njihovi potomci. Nasledni faktor, međutim nije i presudan, jer često deca osoba koje su imale ovaj ortopedski problem, imaju sasvim dobre kukove. Ponekad se ovaj deformitet može javiti još dok je beba u maminom stomaku, zbog manjka plodove vode, delovanja hormona ili povećanog tonusa materice. Takođe, do iščašenja može doći i prilikom porođaja, najčešće ako beba ne ide glavicom nego karlicom. Većinu kongenitalnih iščašenja kuka, sa jedne ili sa obe strane, roditelji najčešće primete kada dete počne da hoda jer pod težinom tela, glava butne kosti izlazi iz svoje plitke čašice, odnosno iščaši se. Noga na toj strani je kraća a dete pri hodu šepa i žali se na bolove u kuku. Obostrano iščašenje zglobova kuka kod dece karakteriše nepravilan hod u vidu geganja, šepanja, sličan hodu patke („pačji hod“). Kako bi se pravovremeno otkrilo urođeno (kongenitano) iščašenje kuka, danas se sva deca nakon rođenja preventivno pregledavajuju od starne ortopeda uz obavezan ultrazvučni ili rendagenografski snimak kukova.

Klasifikacija displazije kuka kod dece: A - Normalan izgled zgloba. B - Displazija. C - Subluksacija. D - Kongenitalno iščašenje kuka

Habitualno ili recidivirajuće iščašenje[uredi - уреди | uredi izvor]

Habitualno ili recidivirajuće iščašenje ili subluksacija, nastaje kao posledica jednog ili više traumatskih iščašenja, kao posledica nepotpunog zarastanja zglobne čaure i ligamenata nakon prvog iščašenja, ili urođene slabosti zglobnih veza i zglobnih površina (hondomalacija). Habitualna iščašenja karakteriše učestala dislokacija u zglobu pri neznatnoj povredi pa čak i pri fiziološkom pokretu.

Habitualna iščašenja su najčešća u ramenom zglobu i čašici. Praćena su slabijim bolovima, a mogu biti i bezbolna. Neke osobe mogu i namerno određenim pokretom ruke izazvati (bezbolno) iščašenje ramena, a zatim isto tako sami vratiti zglob u prirodni položaj.

Iščašenje donje vilice[uredi - уреди | uredi izvor]

Iščašenje donje vilice, je iskliznuće (dislokacija) zglobnog nastavka donje vilice iz zglobne jame slepoočne kosti i može biti jednostrano ili obostrano.

Etiologija iščašenja donje vilice[uredi - уреди | uredi izvor]

Iščašenje donje vilice može nastati kao;

Komplikacija u stomatologiji

Može nastati nakon dugog vađenja zuba (kada bolesnik dugo drži usta otvorena, prilikom primene jakih sila kod bolesnika koji već imaju problema sa zglobom ili u opštoj anesteziji, kada su mišići potpuno opušteni i svojim refleksnim skupljanjem sprečavaju iščašenja).

U slučaju da se desi u toku vađenja zuba, iščašenje je isključivo prema napred. Kod jednostranog iščašenja, donja vilica je pomerena ka zdravoj strani, a pri obostranom iščašenju prema napred. U tom slučaju zubi više nisu u međusobnom kontaktu, prisutan je jak bol i bolesnik otežano guta i (nerazumljivo govori).

Iščašenja donje vilice zahteva urgentnuo[Terapija|Lečenje]], koje se sastoji u što bržem vraćanju zglobnog nastavka. Ukoliko se to ne uradi odmah, javlja se grč mišića koji je toliko snažan da se kasnije nameštanje ne može izvršiti bez totalne anestezije. Posle nameštanja u pravilan položaj, donja vilica se fiksira poveskom (u vidu tzv. „praćke“ za bradu), u trajanju od nekoliko dana.

Iščašenje kao posledica povrede[uredi - уреди | uredi izvor]

Najčešće u sportu (boks), pada na glavu u saobraćajnim udesima, itd.

Simptomi iščašenja[uredi - уреди | uredi izvor]

  • bol, koji ako je izuzetno jak može da dovede do privremenog gubitka svesti. Hronične subluksacije mogu nastati i bez velikih bolova zbog labavosti potpornih zglobnih struktura.
  • otok zgloba,
  • deformacija zgloba,
  • promena boje kože iznad zgloba a kod otvorenog iščašenje i krvarenje iz otvorene rane,
  • palpacijom se pipaju zglobni krajevi kostiju
  • aktivni pokreti u zglobu nisu mogući, a pasivni su bolni i ograničeni.
  • kod pokušaja pokretanja, javlja se elastični otpor u zglobu zbog stezanja mišića (simptom pera)

Ostali simptomi zavise od stepena oštećenja okolnih tkiva i opštih reakcija organizma na povredu.

Dijagnoza[uredi - уреди | uredi izvor]

Dijagnoza iščašenja zgloba postavlja se na osnovu:

  • anamneze,
  • kliničke slike,
  • objektivnog pregleda,
  • rendgenografije, na kojoj se vidi dislokacija kostiju i veoma često, oštećenje koštanog tkiva u vidu koštane infrakcije na mestu pripoja povređenog ligamenta i preloma. U dečjem uzrastu uvek treba snimiti i drugi isti zglob zbog mogućeg kongenitalnog iščašenja.

Lečenje[uredi - уреди | uredi izvor]

Prva pomoć[uredi - уреди | uredi izvor]
  • Neposredno nakon iščašenja, na povređeni zglob odmah staviti plastičnu kesu sa ledom, umotanu u platneno ili peškir kako bi se smanjio bol, krvarenje u zglobu i otok (edem).
  • Povređen zglob treba staviti u stanje mirovanja (imobilizacija) i nikako ne pomerati jer mogu nasti veća oštećenja na kostima, mekim tkivima krvnim sudovima i živcima.
  • Nakon postavljanja transportne imobilizacije na zglob platnenom poveskom i drugim improvizovanim sredstvima (udlagama), bolesnika u najudobnijem položaju treba hitno prevesti u najbližu medicinsku ustanovu.
  • Nestručne osobe nesmeju pokušavati nameštanje zgloba.
  • Prema potrebi bolesniku se daju sredstva protiv bolova (analgetici)
Medicnska pomoć[uredi - уреди | uredi izvor]
  • U opštoj ili lokalnoj anesteziji i kad su mišići opušteni lekar pristupa nameštanju zgloba. To treba uraditi što pre, jer nakon nekoliko sati od iščašenja nastaje veći krvni podliv i grčenje mišića pa je repozicija u takvim uslovima znatno složenija i teža. Kako nakon nekoliko dana nastaje zapaljenje u oštećenom tkivu, to još više otežava nameštanje zgloba.
  • Nakon nameštanja potrebno je napraviti kontrolni rendgenski snimak zgloba kako bi se konstatovala uspešnost nameštanja.
  • Zglob se nakon nameštanja u fiziološkom položaju učvrćuje primenom gipsanog zavoja, zavoja od fiberglasa ili ortozom. Imobilizacija se skida nakon 1-2 nedelje u zavisnosti od stanja zgloba.
  • Nakon skidanja imobilizacije pristupa se sprovođenju fizikalne terapije (hidrokineziterapija, ultrazvuk, elektroforeza (kombinovana saanalgeticima i kortikostereoidima), interferentne struje, laser, magnetoterapija, kineziterapija. Rehabilitacija ima poseban značaj posle operativnog lečenja iščašenja jer ima za cilj da povređenom zglobu povrati snagu i obim pokreta i funkciju. Dužina rehabilitacije zavisi od stepena povrede i vrste operacije i može da traje od jedne nedelje do nekoliko meseci.
  • Otvorena iščašenja, habitualne luksacije, a često i luksacijski prelomi zahtevaju hirurški zahvat.

Od momenta povrede i nameštanja zgloba lečenje u proseku traje od 3-6 nedelja kako bi ligamenti i zglobna kapsula potpuno zarasli.

Komplikacije[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Prelom kostiju, je jedna od najčešćih komplikacija iščašenjenja
  • Iščašenje pršljenova kičmenog stuba može zbog dislokacije tela pršljena izazvati kompresiju i oštećenje kičmene moždinešto ponekad izazva paralizu dela tela ispod nivoa povrede.
  • Iščašenje zgloba ramena ili kuka može zbog kompresije dislociranih delova kostiju i istezanja okolnih struktura izazvati oštetećenje glavnih živaca u pogođenoj ruci ili nozi, što može izazvati paralizu u tom udu.
  • Pojava artroze je jedna od mogućih komplikacija, pogotovo kod hroničnih iščašenja.

Prevencija[uredi - уреди | uredi izvor]

  • U toku brojnih radnih i sportskih aktivnosti, koje dejstvom mehaničke sile mogu izazvati dislokaciju gležanja i drugih zglobova donjih udova, upotrebljavati odgovarajuću namensku zaštitnu obuću, fiksacione zavoje, samolepljive trake za fiksaciju, specijalne potporne čarape, rastegljive navlake za zglob ili ortoze itd.
  • Pri svakoj kupovini izvršiti pravilan izbor vrste i veličine obuće u zavisnosti od prirode posla i sportskih aktivnosti.
  • Izbegavati upotrebu cipela sa visokim petama, pogotovu u vreme intenzivnih aktivnosti, dužeg hodanja i kod osoba koje su sklone uganuću zgloba (osobe sa starim povredama gležnja).
  • Pre svake sportske ili druge fizičke aktivnosti sprovesti pravlan program zagrevanja, istezanja mišića i zglobova.
  • Izbegavati sportske i aktivnosti za koje osoba nije dobro obučena ili uvežbana.
  • Stalnim fizičkim vežbanjem održavanje mišiće jakima što sprečava iščašenje jer popravlja stabilnost zglobova.
  • Dugotrajnim i pravilnim lečenjem i rehabilitacijom nakon iščašenja može se sprečiti ponavljanje iščašenja.
  • Sa punom aktivnošću nakon povrede zgloba ne treba započeti pre nego što prođe određeno vreme.

Galerija[uredi - уреди | uredi izvor]

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 1,2 J P Larson. Dislocations and subluxations. The Gale Encyclopedia of Medicine. Gale Research, 1999.
  2. ((sh))Učestalost isčašenja, Pristupljeno 08/2010.
  3. Fritz H. Keyser, Kurt A. Bienz Tetanus:Medizinische Mikrobiologie Thieme. ISBN 978-3-13-444810-8
  4. 4,0 4,1 Gray, Henry: Gray's Anatomy, Anatomy of the Human Body 40th Edition, London, UK. 2008

Bibliografija[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Browner BD, Jupiter JB, Levine Am, Trafton PG, Krettek C., eds. Skeletal Trauma. 4th ed. Philadelphia, Pa: Saunders Elsevier;2008.
  2. Chapman MW. Fracture healing and closed treatment of fractures and dislocations. In: Chapman MW, Szabo RM, Marder RA, Vince KG, Mann RA, Lane JM, et al, eds. Chapman's Orthopaedic Surgery. 3rd ed. Philadelphia, Pa: Lippincott, Williams & Wilkins: 2000:chap 10.
  3. I Prpić i sur. Kirurgija za medicinare. Školska knjiga - Zagreb, 1995.
  4. Cooper A. A treatise on dislocations and on fractures of the joints. In: Longman, Hurst, Orme, Brown, Green, eds. London, 1824:359
  5. Saltzman, M., Mercer, D., Bertelsen, A., Warme, W., & Matsen, III, F. (2009). Bilateral posterior sternoclavicular dislocations Radiology Case Reports, 4 (1) DOI:10.2484/rcr.v4i1.256
Star of life.svg Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi tema o zdravlju (medicini).