Хумболтов универзитет у Берлину

Хумболтов универзитет у Берлину
Humboldt-Universität zu Berlin
Хисторија
Оснивање	1810.
Генерално
Врста	јавни универзитет
Буџет	424 милиона (без донација)
Администрација
Канцелар	Марина Фрост
Академско особље	2,441
Админ. особље	3,330
Студенти
Број студената   – додипломци   – дипломци   – докторанти	33,540 19,942 10,857 2,951
Удружења	ЕРАСМУС, АУЕ
Локација
Сједиште   – град   – држава	Берлин Немачка
Службене странице
www.hu-berlin.de

Хумболтов универзитет у Берлину (нем. Humboldt-Universität zu Berlin; лат. Alma Universitas Humboldtiana Berolinensis) један је од најстаријих универзитета у Берлину. Основао га је 1810. године као Берлински универзитет либерални пруски реформатор школства Вилхелм фон Хумболт и његов универзитетски модел је утицао на многе европске и америчке универзитете. Институција носи име свог оснивача од 1949. године, док је пре тога све од 1828. године носила назив Универзитет Фридриха Вилијама. 2012. године Хумболтов универзитет у Берлину био је једна од дванаест институција у Немачкој која је освојила награду савезне владе за изврсност (нем. Exzellenzinitiative). Универзитет је похађало 29 добитника Нобелове награде и сматра га се једним од најпрестижнијих универзитета у Европи и једним од најбољих светких универзитета за изучавање друштвених и хуманистичких наука.

Историја

Први семестар на новооснованом универзитету започет је 1810. године са 256 студената и 52 предавача на факултету права, медицине, теологије и философије. У својој историји универзитет је био дом неким од највећих немачких мислилаца протекла два века, међу њима и Јохан Готлиб Фихте, Георг Вилхелм Фридрих Хегел, Артур Шопенхауер, Фридрих фон Шелинг, Валтер Бенјамин, Алберт Ајнштајн, Макс Планк, Карл Маркс, Фридрих Енгелс, Хајнрих Хајне, Алфред Деблин, Фердинанд де Сосир, Ото фон Бизмарк, Карл Либкнехт, Вилијам Едвард Бергхарт Дебоа, Роберт Шуман... Током два века овим универзитетом је прошао цео ред великих немачких мислилаца и Хумболтов универзитет је свету дао укупно 29 носилаца Нобелове награде.

Структура Хумболтова универзитета у Берлину и накнадних сличних универзитета у Немачкој послужила је као модел за институције као што су Универзитет Џона Хопкинса у Балтимору. Овај је универзитет послужио и као пример за реформе на многим другим универзитетима на европском континенту.

Раст универзитета

Уз право, филозофију, историју, теологију и медицину, Универзитет у Берлину развио је и укључивао у наставне програме и многе нове научне дисциплине укључујући природне науке. На универзитет су дошли познати предавачи попут Хермана фон Хелмхолца, Ернста Кумера, Леополда Кронекера, Карла Вајерштраса, Рудолфа Вирхова или Роберт Кох. У састав универзитета укључивани су и други, дотада издвојени факултети. 1810. универзитет је започео са стварањем колекције о историји природе која је својим растом дошла до потребе да се за њу осигура посебна зграда у којој је основан Музеј историје природе (Museum für Naturkunde).

Трећи Рајх

Споменик спаљеним књигама

Као и остали универзитети у земљи, и Хумболтов универзитет у Берлину нашао се под утицајем нациста након 1933. године. Ректор универзитета у овим годинама био је Еуген Фишер (Eugen Fischer), професор медицине, генетике и еугенетике и члан Нацистичке партије. Управо је и из библиотека Хумболтовог универзитета у Берлину узето око 20,000 књига од такозваних "дегенерика" и противника режима које су страдале у спаљивањима књига 10. маја. На месту спаљивања данас је у земљи на нивоу стазе, укопан споменик са празним полицама наткривен стаклом. 250 професора Јевреја избачено је са универзитета у академској години 1933/1934, а и већи број доктората је поништен. Готово једна трећина запослених на универзитету добило је отказ у времену нацистичког терора.

Обнова рада након рата

Рушевине универзитета

Совјетска војна управа на подручју будуће Немачке Демократске Републике издала је у јануару 1946. наредбу СМАД о поновном отварању универзитета. Наредбом се желео преуредити универзитет на основу совјетских модела и у њој се из политичких разлога изричито користила фраза "нови отворени универзитет" уместо "поново отворени универзитет". Председник Немачке централне администрације задужене за образовање је приликом отварања у своме говору рекао "Ја говорим о отварању, а не о поновном отварању универзитета. [...] Универзитет мора ефективно да започне од почетка у готово сваком погледу. Испред себе имате слику старога универзитета. То што нам је од њега остало је ништа сем рушевине." Извођење предавања било је озбиљно ограничено страдањем професорског кадра у рату и тешким оштећењима зграда универзитета. Ипак, већ у зимском семестру 1946. године економски и учитељски факултет на универзитету су поново отворили своја врата за студенте.

Раднички и сељачки факултет (Arbeiter-und-Bauern-Fakultät), образовни програм намењен младим мушкарцима који су из политичких или расних разлога били дискриминисани од стране нациста, покренут је у овоме периоду и постојао је све до 1962. године.

Подела универзитета

Политички и идеолошки сукоби између истока и запада одражавали су се и на рад универзитета у подељеном Берлину. У матру 1947. совјетска тајна полиција у сарадњи са трибуналом оптужила је и на 25 година радног кампа осудила групу студената који су осуђени због формирања "покрета отпора на универзитету" и шпијунаже. Идеолошки сукоби између истока и запада довели су до формирања новог Слободног универзитета у Берлину у Западном Берлину, док је Хумболтов универзитет у Берлину наставио да функционише у Источном Берлину.

Источна Немачка

Зграда универзитета 1964. године

Како је назив Универзитет Фридриха Вилијама у себи носио монархистичке конотације, власти су 1949. одлучиле да промене назив универзитета. Прва је идеја совјетске и локалне немачке администрације била да универзитет понесе име неког од комунистичких историјских личности, али се од тога одустало и универзитет је понео име по браћи Хумболт. Део академских слобода био је ограничен новом владајућом идеологијом у Источној Немачкој, али то није спречило универзитет да изгради богату међународну сарадњу. Посебно дубоке и дугорочне везе развијене су са многим универзитетима у земљама Источног блока и са универзитетима у Совјетском Савезу. Такав ниво сарадње са институцијама у овоме делу света нити један други немачки универзитет никада није успео да оствари. Од седамдесетих година и формална сарадња са универзитетима у западној Европи је обнољена. Радило се и на обнови односа са универзитетима ван Европе, посебно онима у Јапану и Сједињеним Америчким Државама, али и са онима у Азији, Африци и Латинској Америци. Све до 1989. на институцији се осећао и снажан утицај Јединствене социјалистичке партије Немачке који се огледао и у процесу одабира студената кроз који се хтело ограничити долазак студената кој би могли створити језгро отпора режиму. То је довело до ситуације у којој студнти и професори на овоме универзитету нису имали значајнију улогу покретима за грађанска права пред пад режима у Источној Немачкој.

Савремени универзитет

Након уједињења Источне и Западне Немачке организациона структура униерзитета је промењена из темеља, а сви су професори морали поново да се кандидују за своја пријашња радна места. Значајан број ппрофесора тада је изгубио своја радна места, и на њихове су позиције дошли професори са запада. Универзитет је преобликован по узору на институције на западу земље, а међу узорима је послужио и Слободни универзитет у Берлину. Институција данас врши своје активности на три одвојена кампуса у граду док се главна зграда налази на Унтер ден Линден булевару. У околини главне зграде налазе се сви хуманистички институти укључујући и оне у домену права и економије.

Галерија

• 
  главни кампус
• 
  библиотека
• 
  ботаничка башта
• 
  обнова универзитета
• 
  библиотека
• 
  ветеринатски факултет

Познати професори и студенти

Ото фон Бизмарк

Алберт Ајнштајн

• Мишел Башеле (рођена 1951), председница Чилеа
• Ото фон Бизмарк (1815–1898), први канцелар Немачке
• Макс Борн (1882–1970), добитник Нобелове награде за физику 1954.
• Едуард Беркхардт (1868–1963), афроамерички активиста
• Паул Ерлих (1854–1915), добитник Нобелове награде за медицину 1908.
• Алберт Ајнштајн (1879–1955), научник и добитник Нобелове награде за физику 1921.
• Фридрих Енгелс (1820–1895), револуционар и филозоф
• Лудвиг Фојербах (1804–1872), филозоф
• Јохан Готлиб Фихте (1762–1814), филозоф
• Херман Емил Фишер (1852–1919), оснивач савремене биохемија и добитник Нобелове награде за хемију 1902.
• Јакоб Грим (1785–1863), лингвиста и књижевни критичар
• Вилхелм Грим (1786–1859), лингвиста и књижевни критичар
• Фриц Хабер (1868–1934), добитник Нобелове награде за хемију 1918.
• Ото Хан (1879–1968), добитник Нобелове награде за хемију 1944.
• Хајнрих Хајне (1797–1856), писац и песник
• Георг Вилхелм Фридрих Хегел (1770–1831), филозоф и ректор универзитета
• Вернер Хајзенберг (1901–1976), зачетник квантне механике и добитник Нобелове награде за физику 1932.
• Херман фон Хелмхолц (1821–1894), физичар и доктор
• Густав Лудвиг Херц (1887–1975), физичар и добитник Нобелове награде за физику 1925.
• Хајнрих Рудолф Херц (1857–1894), физичар
• Александер Мајковски (1876–1938), кашупски писац и активиста

Види још

• Универзитети у Немачкој

Спољашње везе

Хумболтов универзитет у Берлину na Wikimedijinoj ostavi

• (de) Offizielle Internetpräsenz der Humboldt-Universität zu Berlin
• (de) Wissenschaftliche Sammlungen der Humboldt-Universität zu Berlin
• (de) Humboldt-Innovation GmbH – * Internetpräsenz des Fußballteams SSG-Humboldt zu Berlin
• (de) Alumni-Portal der Humboldt-Universität zu Berlin