Hionid

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije

Hionid (grč. Χιωνίδης ili Χιονίδης, 5. vek pne.) bio je atinski komediograf, jedan od najstarijih pesnika stare atičke komedije.

Hronologija[uredi - уреди | uredi izvor]

Suda naziva Hionida "prvakom stare komedije" (πρωταγωνιστὴν τῆς ἀρχαίας κωμῳδίας) i dodaje da je jednu predstavu izveo na pozornicu osam godina pre persijskih ratova, dakle 486. pne.[1] S druge strane, prema jednom navodu u Aristotelovoj Poetici, "Epiharm je živeo mnogo ranije nego Hijonid i Magnet".[2] Na osnovu ovog navoda Augustus Meineke smatra da se Hionid ne može datirati mnogo pre 460. pne. i u prilog tome citira iz Ateneja[3] jedan odlomak iz Hionidove komedije Prosjaci (Πτωχοί), u kome se spominje Gnesip, pesnik koji je živeo u isto vreme kad i Kratin.[4] Miloš Đurić naziva Hionida najstarijim atičkim komediografom, koji je prvu nagradu stekao 486. pne., te ističe da se to dakle dogodilo iste one godine kad je "najzad i prikazivanje komedija država primila u svoje ruke",[5] odnosno kada je među liturgije uvedena i horegija.

Delo[uredi - уреди | uredi izvor]

Bez obzira na razliku od oko 20 godina u preciznom datiranju, ostaje činjenica da je Hionid, uz Magneta, najstariji pesnik stare atičke komedije. U hronološkom smislu pre njega su živeli i Susarion i Euet i Euksenid i Milo, ali u književnom smilu Hionid je bio onaj koji je atičkoj komediji dao onaj oblik koji će ona zadržati sve do Aristofana i koji se samo labavo zasnivao na starim komičnim lirskim pesmama koje su pevane u Atici i na megarskoj lakrdiji koju je u Atinu uveo Susarion. [6]

Od Hionidovih komedija sačuvani su ovi naslovi:

  • Junaci (Ἥρως)
  • Prosjaci (Πτωχοί)
  • Persijanci ili Asirci (Πέρσαι ἢ Ἀσσύριοι)

Od ove posldenje nije ostao niti jedan fragment. Druge dve još su postojale u helenističko doba,[7] no i od njih je sačuvano tek nekoliko neznatnih stihova.

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Suda, s.v. Χιωνίδης.
  2. Aristotel, Poetika, 1448a.33, prevod: Miloš N. Đurić u: Aristotel, O pesničkoj umetnosti, 1988, str. 49–50.
  3. Atenej, Deipnosophistae, XIV, p. 638a.
  4. 444 fragments of Eupolis (Ancient Greek text, Latin commentary) : Augustus Meineke, Fragmenta comicorum graecorum, editio minor, 1847, t. I, p. 158 to 228, at Google Books
  5. Miloš N. Đurić u: Aristotel, O pesničkoj umetnosti, 1988, str. 129).
  6. William Smith (ur.), Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, 1870, s.v. Chionides.
  7. The Oxford Classical Dictionary (3. izd.), 2003, s.v. Chionides.