Hijerokle iz Aleksandrije

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Hijerokle (Ίεροκλῆς /Hijerokles/) je bio neoplatonista iz Aleksandrije, koji je živeo sredinom 5. veka i po svoj prilici uživao visoku reputaciju.

Smatra se da je sastavio komentare na zlatne Pitagorine stihove, u kojima je pokušao da sažeto i na shvatljiv način prikaže celokupnu Pitagorinu filozofiju. Otuda je i toliki značaj tog njegovog dela, koje služi kao neka vrsta vodiča kroz pitagorejsku filozofiju. Ti komentari su prvo objavljeni u prevodu na latinski, koji je uradio G. Aurispa, u Padui (1474), potom u Rimu (1475, 1494, 1495), a naposletku i u Bazelu (1543). Tekst na grčkom s novim latinskim prevodom uredio je J. Curterius, a objavljen je u Parizu (1583). Bolje izdanje, koje sadrži i fragmente iz ostalih Hijeroklovih dela, objavio je J. Pearson u Londonu (1654 i 1655), a P. Needham ga je dopunio i pobošljao, da bi ga objavio u Kembridžu (1709). Takođe, i R. Warren je priredio svoje izdanje (London, 1742), premda bez latinskog prevoda, koje L. Schmitz smatra mnogo boljim.

Hijerokle je i autor izgubljenog dela u sedam knjiga, koje je posvetio Olimpiodoru iz Tebe i čiji naslov glasi O proviđenju, sudbini i izmirenju čovekove slobodne volje sa božanskom vlašću sveta. Ono je sačuvano samo u vidu izvoda koji se mogu naći u Fotijevoj Biblioteci. Te izvode je F. Morelli objavio zasebno u svojoj zbirci MSS (Paris, 1593 i 1597). Oni su se takođe našli i u Pearsonovom i Needhamovom izdanju Komentara o Pitagori. Iz njih se može videti kako Hijerokle nastoji da izmiri Platona i Aristotela da bi ih suprotstavio stoičarima i epikurejcima, ne bi li na taj način opovrgao one koji pokušavaju da poreknu Božje proviđenje.

Treće po redu delo etičke prirode poznato je na osnovu brojnih izvoda sačuvanih kod Stobeja. Ono obrađuje pitanja o pravdi, o odnosu prema bogovima, prema užoj i široj familiji, prema domovini, o braku itd. Maksime koje imaju za cilj da poduče izuzetno su cenjene, a delo koje je bilo sačinjeno od njih verovatno je nosilo naslov Ta filosofumena. Maksime se takođe mogu naći i u Pearsonovom i u Needhamovom izdanju Komentara. Postoji još jedno delo pod naslovom Oikonomikos, ali pre će biti da je ono bilo sastavni deo Ta filosofumene.

Na kraju se valja podsetiti da je Teosebije, učenik Hijeroklov, objavio komentare o Platonovom Gorgiji, koji su, kako Fotije navodi, u stvari beleške sa predavanja koje je Hijerokle svojevremeno držao svojim učenicima.

Postoji delo pod naslovom Asteja, koje predstavlja kolekciju smešnih priča i anegdota, šaljivih dosetki, blesavih govora itd. Ono je svojevremeno pripisivano neoplatoničaru Hijeroklu, ali očigledno je da se radi o delu neke neznatne osobe. Objavio ga je Marq. Freherus (Ladenburg, 1605), a docnije i J. A. Schier (Leipzig, 1750). Našlo se takođe i u Pearsonovom i u Needhamovom izdanju Komentara o Pitagori, ali i u J. de Rhoerovom Observationes Philologicae (Groningen, 1768).

Tauroktonija.jpgNapomena: Ovaj članak ili jedan njegov deo preveden je ili adaptiran iz jednog od tomova Dict. Gr. & Rom. Biog. & Myth.