Hidrofob
Hidrofobnost (od grč. hydro - voda i grč. phobos - strah) je fizička osobina molekula (poznatih kao hidrofobi) da se odbijaju od vodene mase.[1]
Hidrofobni molekuli su uglavnom nepolarni i stoga preferiraju druge neutralne molekule i nepolarne rastvarače. Hidrofobni molekuli u vodi se često grupišu i formiraju micele. Voda na hidrofobnim površinama manifestuje visoki kontaktni ugao.
Primeri hidrofobnih molekula su alkani, ulja, masti, i uopšte masne supstance. Hidrofobni materijali se koriste za uklanjanje ulja iz vode, upravljanje razlivenom naftom, i hemijskim separacionim procesima za razdvajanje nepolarnih od polarnih jedinjenja.
Termini hidrofoban i lipofilan se često poistovećuju. Međutim, ova dva termina nisu sinonimna. Dok su hidrofobne supstance često lipofilne, postoje izuzeci - kao što su silikoni i fluoro-ugljenici.
Hemijska zaleđina[uredi | uredi kod]
Sa termodinamičkog stanovišta, materija teži ka niskoenergetskom stanju, i vezivanje molekula umanjuje hemijsku energiju. Voda je elektronski polarizovana, te je u mogućnosti da formira interne vodonične veze, što joj daje mnoge od njenih jedinstvenih fizičkih svojstava. Pošto hidrofobi nisu elektronski polarizovani, i zato što oni nemaju sposobnost formiranja vodoničnih veza, voda odbija hidrofobe, i radije formira veze sa drugim molekulima vode. Taj efekat je uzrok hidrofobnih interakcija.[2] Dve ne mešajuće faze (hidrofilna i hidrofobna) se menjaju tako da veličina njihovih odgovarajuće granične površine postaje minimalna. Ovaj efekt se može vizuelizovati u slučaju fenomena zvanog fazno razdvajanje.
Superhidrofobnost[uredi | uredi kod]
Superhidrofobne površine kao što su listovi biljke lotus imaju površine koje se izuzetno teško kvase. Kontaktni uglovi kapi vode su veći od 150°.[3] Ovo se naziva lotus efektom.
Vidi još[uredi | uredi kod]
Reference[uredi | uredi kod]
- ↑ Ben-Naim, Arieh (1980). Hydrophobic interactions. New York: Plenum Press. ISBN 0-306-40222-X.
- ↑ Goss, Kai-Uwe; Schwarzenbach, René P. (2003). „Rules of Thumb for Assessing Equilibrium Partitioning of Organic Compounds: Successes and Pitfalls”. Journal of Chemical Education 80: 450. DOI:10.1021/ed080p450.
- ↑ Wang, Shutao; Jiang, L. (2007). „Definition of superhydrophobic states”. Advanced Materials 19: 3423–3424. DOI:10.1002/adma.200700934.
Literatura[uredi | uredi kod]
- Ben-Naim, Arieh (1980). Hydrophobic interactions. New York: Plenum Press. ISBN 0-306-40222-X.