Hermenegild

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Trijumf sv. Hermenegilda, Fransisko de Erera, 1654.

Hermenegild (umro 13. aprila 585.) je bio vizigotski princ, sin vizigotskog kralja Leovigilda i Hispanorimljanke Teodosije, i brat drugog vizigotskog kralja, Rekareda. Bio je odgajen u duhu arijanizma, vere Vizigota onog doba, i njegov prelazak na ortodoksno hrišćanstvo[1] ga je doveo u sukob s ocem koji će se na kraju završiti njegovim pogubljenjem.

Život[uredi - уреди | uredi izvor]

Još kao dečake, Hermenegilda i Rekareda je njihov otac proglasio savladarima na vizigotskom prstolu koje je u to doba delio sa svojim bratom, Hermenegildovim stricem, Liuvom I. Obrazovao se pod uticajem nadbiskupa Leandra Seviljskog, rođaka svoje majke, i sa 15 godina je sklopio brak sa franačkom princezom, Ingundom, koja je ispovedala ortodoksno hrišćanstvo, i koja je bila kćerka Zigeberta I i Brunhilde, vladara franačke Austrazije.

Otac ga je poslao u Betiku kao guvernera, gde je pod uticajem nadbiskupa Leandra i svoje žene veoma brzo odbacio arijansko i prihvatio ortodoksno hrišćanstvo.

Politički problemi koje je njegovo preobraćenje izazvalo i sumnjivi diplomatski odnosi sa vizantijskim guvernerom susedne Spanije, verovatno su bili uzrok zategnutih odnosa između Hermenegilda i njegovog oca, Leovigilda. Oružani sukob je počeo 581. godine, i trajao je do 584. U početku, Vizantija je pomogla ustanak, ali kasnije su Vizantinci povukli pomoć i sklopili sporazum sa Leovigildom za 30.000 solida u zlatu. Godine 583. Leovigildove snage su opsedale Sevilju. Hermenegild je izdržao tako godinu dana iako je na kraju morao da pobegne u Kordobu. Tamo je uhvaćen i poslat u zatvor u Taragonu. Njegova žena je pobegla u Afriku i tražila azil od Mauricija od Vizantije, ali je umrla na putu. Njihov sin, Atanagild, predat je po naređenju vizantijskog cara svojoj babi s majčine strane, Brunhildi, čemu se usprotivio Leovigild.

Međutim, stručnjaci za istoriju vizigotske Hispanije, kao što su Orlandis i Tomson, ne smatraju da je Hermenegildovo pokrštavanje bilo stvarni razlog sukoba između oca i sina, već samo izgovor. Svoje tvrdnje zasnivaju na činjenici da je u doba Leovigildove vladavine vladala religiozna tolerancija, kao i u raznim diplomatskim naporima pre i tokom konflikta. Takođe, nakon konverzije Vizigota u pravoverno hrišćanstvo u doba Rekareda, hroničari i saborna dokumenta uopšte ne pominju Hermenegilda, njegovu pobunu ili njegov heroizam, što znači da su ga katolički Vizigoti smatrali samo običnim pobunjenikom a ne mučenikom.

Iako se nisu sačuvali nikakva nezavisna svedočanstva o ovom događaju, Dijalozi Grgura Velikog govore da je Hermenegild odbio ponudu oproštaja svog oca pod uslovom da se vrati u arijanizam, i da je nakon toga pogubljen jer je odbio da ga pričesti arijanski sveštenik na dan Uskrsa 585. godine. Manje naklonjen mu je Grgur Turski, veoma dobro obavešten o svetu Vizigota, koji smatra velikim grehom kad se sin digne na oca, pa čak iako je ovaj jeretik.

Ne zahtef Filipa II od Španije, papa Sikst V je kanonizovao Hermenegilda i proglasio ga svecem na 1000-godišnjicu njegove smrti. Zajedno sa sv. Fernandom, sv. Hermenegild je svetac zaštitnik španske monarhije.

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Ovde se ne misli na "pravoslavlje" u današnjem smislu reči, zapravo do 1054. i Velike šizme termini "katoličanstvo", "ortodoksija", "pravoverje", "pravoslavlje" su sinonimi i odnose se na izvorno hrišćanstvo, za razliku od mnogobrojnih drugih učenja koja su se pojavljivala u to doba i bila proglašena jeresima.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Collins, Roger (2005), La España Visigoda, 409-711, Barcelona: Crítica. ISBN 84-8432-636-5.
  • Orlandis, José (1988), Historia del reino visigodo español, 78-84, Madrid: Rialp. ISBN 84-321-2417-6.
  • Thompson, E.A. (2007), Los Godos en España, Alianza: Serie Humanidades. ISBN 978-84-206-6169-8.

Eksterni linkovi[uredi - уреди | uredi izvor]