Grčki građanski zakonik

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Preferences-system.svg Ovom članku potrebna je jezična standardizacija, preuređivanje, reorganizacija ili usklađivanje sa standardima srpskohrvatske Wikipedije.
Pogledajte kako poboljšati članak, kliknite na link uredi i doradite članak vodeći računa o standardima Wikipedije.

Na građanskom zakoniku u Grčkoj počelo se raditi odmah nakon oslobođenja zemlje od Osmanskog carstva (1821-1827). Kako je grčki oslobodilački pokret bio inspiriran idejama francuske revolucije, bilo je sasvim logično da komisija kojoj je bio poveren rad na izradi zakonika - 1836., uzela za primjer Napoleonov Code civil.

Zakonik je dopunjen 1856. kad su donijete pojedine odrebe koje su se odnosile na lica i međunarodno privatno pravo. Nakon oslobođenja od Turaka, u pogledu građanskog prava važile su odrebe rimsko-bizantskog prava, sadržane u šest knjiga Heksa Biblos, privatne zbirke zakona koju je 1345. sastavio Hermonopulos. Praktično ovo staro pravo je bilo teško primenjivo na nove odnose u Grčkoj. U tom periodu veliki uticaj na razvoj prava u Grčkoj vršila je teorija pandektnog prava, a poseban ugled uživao je udžbenik pandektnog prava od Vindšajda. Kako je jedan broj grčkih pravnika studirao u Nemačkoj, nije ni malo čudno što je 1930. godine kada je ponovo počelo da se radi na opštoj kodifikaciji građanskog prava komisija bila orijentisana na NGZ. Ona je konsultovala Švajcarski građanski zakonik kao i neke odrebe Code civil-a i Italijanskog građanskog zaonika. Građanski zakonik Grčke donet je 1940. godine. U pogledu sistematke oslanjao se na NGZ i ima pet knjiga: opšti deo, stvarno pravo,obligaciono pravo, nasledno i porodično pravo. Opšti deo reguliše istu materiju ao i NGZ u svojoj prvoj knjizi, samo tu još dolaze i odrebe o međunarodnom privatnom pravu.Za razliku od NGZ, u opštem delu nema odrebi o stvarima, već su one prebačene na početak stvarnog prava. Grčki građanski zakonik preuzima iz njemačke sudske prakse pravilo o odgovornosti pri zaključivanju ugovora (culpa in contrahendo), koje nije bilo sadržano u tekstu NGZ.Tako član 198 glasi:"Ko pri regovorima oko zaključenja ugovora drugom prouzrokuje štetu...obavezan je da je nadoknadi i kad nije došlo do zaključenja ugovora". Tri četvrtine odrebi Grčkog građanskog zakonika u obligacionom pravu oslanjaju se na odgovarajuće odrebe NGZ.U obligacionom pravu sadržani su neki novi instituti koje ne poznaje NGZ, a koje je kasnije razvila nemačka sudska praksa. To važi pre svega za otpadanje osnovice ugovora (čl.388) i odrebe o clausuli rebus sic stantibus iz članova 769 i 1469. Ova rešenja rađena su po ugledu na francusku teoriju o "imprevision". U krivičnom pravu Zakonik je izabrao mešoviti sistem: s jedne strane polazi od generalne klauzule, po kojo je slično članu 1382 Code civil i članu 41, stav 1 švajcarskog zakonika o obligacijama, svako obavezan da nadoknadi štetu "koju je protivpravno drugome skrivljeno prouzrokovao" (član 914). S druge strane, regulisao je specijalna činjenična stanja gde se objektivno odgovara slično kao u NGZ, u članovima 824-826 U stvarnom pravu zbog nedostatka katastra umesto zemljišnih knjiga iz nemačkog prava, uveden je romanski sistem transkripcija. U porodičnom pravu prisutan je uticaj Grčke pravoslavne crkve. Za formu braka predviđeno je crkveno zaključenje braka a tek odnedavno uveden je i civilni brak. Nasledno pravo ograničeno je na pradede i prababe, uz isključenje njihovog potomstva. Kao trgovački zakonik u Grčkoj od 1835. važio je prevod tri prve knjige francuskog Code de commerce.