Govor na Gazimestanu
Govor na Gazimestanu Slobodana Miloševića je održan prilikom proslave 600 godina Kosovske bitke 28. juna 1989. na Kosovu Polju.
Proslava se održavala u neposredno nakon Miloševićevog ukidanja autonomije Kosova. Na Gazimestanu je, po domaćim procenama, bilo je prisutno između milion i dva miliona ljudi. Po agenciji Rojters, oko 300.000.[1]
Proslavi je prisustvovalo gotovo kompletno Predsedništvo SFRJ, na čelu sa Janezom Drnovšekom, zatim je tu bio i Milan Pančevski - tadašnji predsednik Predsedništva CK SKJ, a centralni govor održao je Slobodan Milošević, tadašnji predsednik Predsedništva SR Srbije. Jedini iz predsedništva SFRJ koji je bojkotirao Gazimestan je bio predstavnik SR Hrvatske Stipe Šuvar. Proslavi je prisustvovao i celokupan vrh Srpske pravoslavne crkve.
Proslavi su prisustvovali i gotovo svi ambasadori članica NATO saveza i Europske zajednice koji su imali predstavništva u Jugoslaviji. Jedini izuzeci su bili ambasador SAD Voren Zimerman i ambasador Turske. Danas se u zemljama zapadne Evrope, kao i u SAD, smatra da je Miloševićev govor na ovom skupu označio početak borbe Srbije za teritorijalno proširenje prema zapadu Jugoslavije. Najčešće je kritikovana sledeća Miloševićeva rečenica, koja je tumačena kao najava rata:
„Opet smo pred bitkama i u bitkama. One nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene.“Delovi govora na Gazimestanu[uredi - уреди | uredi izvor]
Početak govora:
„Na ovom mestu u srcu Srbije, na Kosovu Polju, pre šest vekova, pre punih 600-na godina dogodila se jedna od najvećih bitaka onoga doba. Kao i sve velike događaje i taj prate mnoga pitanja i tajne, on je predmet neprekidnog naučnog istraživanja i obične narodne radoznalosti. Sticajem društvenih okolnosti ovaj veliki šeststogodišnji jubilej Kosovske bitke dogodio se u godini u kojoj je Srbija, posle mnogo godina, posle mnogo decenija, povratila svoj državni, nacionalni i duhovni integritet. Nije nam, prema tome danas, teško da odgovorimo na ono staro pitanje: -sa čim ćemo pred Miloša. Igrom istorije i života izgleda kao da je Srbija baš ove 1989. godine povratila svoju državu i svoje dostojanstvo da bi tako proslavila istorijski događaj iz daleke prošlosti koji je imao veliki istorijski i simbolički značaj za njenu budućnost.“Dalje Milošević kaže:
„Srbija je danas jedinstvena, ravnopravna sa drugim republikama i spremna da učini sve da poboljša materijalni i društveni život svih svojih građana. Ako bude sloge, saradnje i ozbiljnosti, ona će u tome i uspeti. Zato je optimizam koji je danas u priličnoj meri prisutan u Srbiji u pogledu budućih dana, realan utoliko što se zasniva na slobodi koja omogućava svim ljudima da izraze svoje pozitivne, stvaralačke, humane sposobnosti za unapređenje društvenog i sopstvenog života.“A zatim :
„Ravnopravni i složeni odnosi među jugoslovenskim narodima su neophodan uslov za opstanak Jugoslavije, za njen izlazak iz krize, i pogotovo neophodan uslov za njen ekonomski i društveni prosperitet. Time se Jugoslavija ne izdvaja iz socijalnog ambijenta savremenog, pogotovo razvijenog sveta. Taj svet sve više obeležava nacionalna trpeljivost, nacionalna saradnja, pa čak i nacionalna ravnopravnost. Savremeni ekonomski i tehnološki, ali i politički i kulturni razvoj upućuje razne narode jedne na druge, čini ih međusobno zavisnim i sve više i međusobno ravnopravnim.“
„Srpski narod je ove godine postao svestan nužnosti svoje međusobne sloge kao neophodnog uslova za svoj sadašnji život i dalji razvoj.
Uveren sam da će ta svest o slozi i jedinstvu omogućiti Srbiji ne samo da funkcioniše kao država, već da funkcioniše kao uspešna država. Zato i mislim da to ima smisla reći baš ovde na Kosovu gde je nesloga jednom tragično i za vekove unazadila i ugrozila Srbiju i gde obnovljena sloga može da je unapredi i da joj vrati dostojanstvo. A takva svest o međusobnim odnosima predstavlja elementarnu nužnost i za Jugoslaviju – jer se njena sudbina nalazi u združenim rukama svih njenih naroda.
U Srbiji nikada nisu živeli samo Srbi. Danas u njoj, više nego pre, žive i građani drugih naroda i narodnosti. To nije hendikep za Srbiju. Iskreno sam uveren da je to njena prednost. U tom smislu se menja nacionalni sastav gotovo svih, a naročito razvijenih zemalja savremenog sveta. Sve više i sve uspešnije zajedno žive građani raznih nacionalnosti, raznih vera i rasa.“Kasnije u govoru kaže:
„Opet smo pred bitkama i u bitkama. One nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene.“( izvučeno iz konteksta, ako se pročita celo deo videće se smisao borbe za ravnopravnost, razvoj..)
A zatim Milošević kaže:
„Naša glavna bitka danas odnosi se na ostvarenje ekonomskog, političkog, kulturnog i uopšte društvenog prosperiteta. Za brže i uspešnije približavanje civilizaciji u kojoj će živeti ljudi u XXI veku. Za tu nam je bitku pogotovo potrebno junaštvo. Razume se nešto drugačije. Ali ona srčanost bez koje ništa na svetu, ozbiljno i veliko, ne može da se postigne, ostaje nepromenjena, ostaje večno potrebna.“I na kraju: "Pre šest vekova Srbija je ovde, na polju Kosovu, branila sebe. Ali je branila i Evropu. Ona se tada nalazila na njenom bedemu koji je štitio evropsku kulturu, religiju, evropsko društvo u celini. Zato danas izgleda ne samo nepravedno već i neistorijski i sasvim apsurdno razgovarati o pripadnosti Srbije Evropi. Ona je u njoj neprekidno, danas kao i pre. Razume se, na svoj način. Ali takav koji je u istorijskom smislu nije nikad lišio dostojanstva. U tom duhu mi danas nastojimo da gradimo društvo – bogato i demokratsko. I da tako doprinesemo prosperitetu svoje lepe, i u ovom trenutku nepravedno napaćene zemlje. Ali i da tako doprinesemo naporima svih progresivnih ljudi našeg doba, koje oni čine za jedan novi, lepši svet."
„Neka večno živi uspomena na kosovsko junaštvo!
Neka živi Srbija!
Neka živi Jugoslavija!
Neka živi mir i bratstvo među narodima!“Analize i kritike[uredi - уреди | uredi izvor]
| “ | Gazimestan je jedna šovinistička manifestacija. Nisu se samo Srbi borili protiv Turaka, u bici su učestvovali i Albanci, i Hrvati, i Bosanci. To je događaj od značaja za sve jugoslovenske narode. Moj utisak je da u Jugoslaviji postoje snage koje gotovo priželjkuju terorističke akcije na Kosovu. Mogu samo da upozorim Srbe da uvek kada je neki mali narod, a i Srbi su mali narod, pokušavao da nametne svoju prevlast na Balkanu, to se završavalo njegovom ličnom tragedijom.[2] | ” |
— Ibrahim Rugova, 1989.
|
Prilikom obeležavanja 600. godišnjice bitke na Kosovu, Slobodan Milošević je u svom govoru iskoristio simboličku moć kosovskog mita radi okupljanja masa oko svoje politike.[3] U svom govoru, on je Kosovo nazvao srcem Srbije, što je kasnije postalo široko prihvaćena nacionalistička parola. Ova proslava, na poprištu srednjovekovne bitke iz 1389, uz prisustvo svih crkvenih zvaničnika, je privremeno uspostavila jedinstvo Srpske pravoslavne crkve, države i različitih nacionalističkih tradicija u Srbiji.[4] Miloševićev govor na Kosovu je označio kraj zajedničke jugoslovenske ideje, a on je postao nacionalni srpski lider.[5]