Glosatori

Izvor: Wikipedija
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretragu

Глосатор је аутор глоса, односно објашњења или коментара одређеног текста. У ужем смислу, глосатори су правници који су деловали у XII и XIII веку широм Италије, Немачке и Француске. Глосатори представљају колевку јуриспруденције.[1]

Историја[uredi | uredi kod]

Први универзитет је основан у Болоњи, 1119. године, а његов први професор, Ирнерије, усмерио је његову делатност на римско право. Ирнерије и његови следбеници су пре свега били предавачи, али су, проучавајући текст Јустинијанових зборника, уписивали на маргинама или између редова своје белешке - "глосе". По томе су добили назив глосатори. Белешка између редова је glossa interlinearis , а на маргини glossa marginalis. Сама реч "глосатор" настала је у средњовековном латинском језику (лат. - glossa - сјај) и овај латинизам је од краја средњег века позајмљен у српском, али и у осталим европским језицима као што су: немачки, француски, италијански и шпански. Ову реч данас углавном користе само филолози, историчари и кодиколози. Глосатори су спроводили детаљне студије одређеног текста и они су резултирали збиркама објашњења. Њихов посао је био оживљавање класичног римског права. Глосе су најпре биле примедбе или тумачења речи и израза који су постали неразумљиви, јер је средњовековни латински и начин размишљања био нешто другачији од класичног. Неке глосе су упућивале на слична правила у другим деловима Јустинијанове кодификације, а било је и читавих малих студија. Глосатори су сакупљали глосе које се односе на исто питање или групу питања у збирке зване summae, а било је и уопштених збирки које су се звале summae summarum.

Веза глосатора и права[uredi | uredi kod]

Глосатори су били суочени са расцепканошћу овлашћења у имовинским односима свог врeмена и тако су створили установу подељене својине: dominium utile, dominium directum и dominium eminenes. Глосатори су показали много успеха у догмантској анализи и постали зачетници модерног правног метода. За њих је Јустинијанова кодификација представља ratio scripta односно "писани разум" и по њима њу је само требало правилно разумети. Период од једног века, у коме су деловали глосатори, представља време када је правна наука остварила велики напредак. Они су били учитељи секуларног права у Болоњи и као што је напоменуто,тумачили су Јустинијаново право (Corpus Iuris Civilis). Поред наведеног, глосе су описивале појединачне праве проблеме и решавале контрадикције међу различитим одломцима текстова. Третман којим су објашњаване законске одредбе, био им је у великој мери непознат. Неки од третмана били су подложни ауторитативном размишљању средњег века, јер су се паралелно одражавали и на схоластику у теологији.[2] Они су покушавали да протумаче Јустинијанову кодификацију и да је пре свега прилагоде свом времену - феудалном и црквеном праву.[3] Из разних земаља Европе (Француске, Немачке, Холандије, Пољске, Енглеске) долазили су млади људи у Болоњу и друге градове како би учили право. Најважнији глосатори били су: Ирнерије, Азон и Акурзије. Њихов рад су касније, током XIII и XIV века наставили постглосатори - Чино из Пистоја, Бартол из Сасоферата и Балдо. У уставном и правном животу свог времена, глосатори су преузели улогу наставника, рецензената и уредника документа. Првенствено се сматрало да су теоретичари који су пружали обуку за јавни живот, али су имали мало утицаја на практичну примену закона. Глосатори су за Corpus Iuris Civilis пружали услуге које нису имале директан правни ефекат, што је било због чињенице да су чиновнички извори канониста, оријентисани ка садашњости уживали приоритет.[4] Лична и локална права такође су уживала приоритет у свакодневном правном животу. С друге стране, неки глосатори су сматрали да је Corpus Iuris Civilis[5] директно примењив закон.[6] Кључне државе у коме се римењивало Јустинијаново право су Италије и Француска, где су глосатори и деловали.[7] Они су имали епохални значај за читаву Европу. Оснивач Историсјке правне школе, Фридрих Карл фон Савињи, глосаторе је назвао "реформаторима наученим из књиге (правног живота)". Након глосатра, коментатори су помогли при уклањању све очигледнијег јаза између чисте правне теорије и практичне промењивости закона. Тек је у ренесанси било заступљено мишљење да се историјски начин истраживања може применити на разне сфере и у то време се рађа историја књижевности, филозофије, уметности, па и историја права. Ирнерије су наследили Мартин, Булгар, Јакоб и Хуго и названи су "четири доктора". Такође, појавило се много других који су писали сопствена дела, а најзначајнији је био Плаценин, који је глосаторски начин рада пренео у јужну Франуцуску и тамо око 1170. написао коментар Кодекса. Најважније дело глосатора, којим је окончан њихов начин рада, била је збирка глоса коју је објавио Акурзије, под називом Glossa ordinaria.

Постглосатори[uredi | uredi kod]

Од средине XIII па све до XVI века, полазећи од Акурзијеве Glossa ordinaria, развија се нова варијанта италијанског начина подучавања (mos docendi italicus)[8] - школа постглосатора или коментатора. Постглосатори су наставном и научном делатношћу допринели јођ већем ширењу утицаја римског права, али су, поред тога, у већој мери него глосатори били усмерени ка пракси. Они су, утолико важнији за развој модерног права. Они су омогућили рецепцију римског права.

Референце[uredi | uredi kod]

1 - Franz Wieacker: Privatrechtsgeschichte der Neuzeit. Unter Berücksichtigung derdeutschen Entwicklung. 2. Auflage, Vandenhoeck & Ruprecht, 1967. S. 80 f.

2 - https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Јустинијанов_зборник

3 - Paul Koschaker: Europa und das Römische Recht. 4. Auflage, C.H. Beck’sche Verlagsbuchhandlung. München, Berlin 1966. S. 62.

4 - Сима Аврамовић, Војислав Станимировић (2019), „Упоредна правна традиција“ стр.20., Београд: Универзитет у Београду - Правни факултет

5 - Paul Koschaker: Europa und das Römische Recht. 4. Auflage, C.H. Beck’scheVerlagsbuchhandlung. München, Berlin 1966. S. 55 ff.

6 - Franz Wieacker: Privatrechtsgeschichte der Neuzeit. Unter Berücksichtigung der deutschen Entwicklung. 2. Auflage, Vandenhoeck & Ruprecht, 1967. S. 80 f.

7 - Wolfgang Kunkel: In SZ, romanistische Abteilung (RA, ISSN 0323-4096) 71 (1954), 517 Anm.

8 - dr. Obrad Stanojević, Rimsko pravo, bosanskohercegovacko izdanje Redaktor dr. Zdravko Lučić, Izdavač - Magistrat, Sarajevo, str 112., 113.

Литература[uredi | uredi kod]

  • https://de.wikipedia.org/wiki/Glossator
  • Сима Аврамовић, Војислав Станимировић (2019), „Упоредна правна традиција“,Београд: Универзитет у Београду - Правни факултет
  • dr. Obrad Stanojević, Rimsko pravo, bosanskohercegovacko izdanje Redaktor dr. Zdravko Lučić, Izdavač - Magistrat, Sarajevo


 Nedovršeni članak Glosatori je u začetku. Možete pomoći Wikipediji tako da ga proširite.
  1. ↑ Franz Wieacker: Privatrechtsgeschichte der Neuzeit. Unter Berücksichtigung derdeutschen Entwicklung. 2. Auflage, Vandenhoeck & Ruprecht, 1967. S. 80 f.
  2. ↑ Paul Koschaker: Europa und das Römische Recht. 4. Auflage, C.H. Beck’sche Verlagsbuchhandlung. München, Berlin 1966. S. 62.
  3. ↑ Сима Аврамовић, Војислав Станимировић (2019), „Упоредна правна традиција“ стр.20., Београд:Универзитет у Београду - Правни факултет
  4. ↑ Paul Koschaker: Europa und das Römische Recht. 4. Auflage, C.H. Beck’scheVerlagsbuchhandlung. München, Berlin 1966. S. 55 ff.
  5. ↑ (sr-Cyrl) Јустинијанов зборник. 2020-06-09. Pristupljeno 2020-12-24. 
  6. ↑ Franz Wieacker: Privatrechtsgeschichte der Neuzeit. Unter Berücksichtigung der deutschen Entwicklung. 2. Auflage, Vandenhoeck & Ruprecht, 1967. S. 80 f.
  7. ↑ 7 Wolfgang Kunkel: In SZ, romanistische Abteilung (RA, ISSN 0323-4096) 71 (1954), 517 Anm.
  8. ↑ dr. Obrad Stanojević, Rimsko pravo, bosanskohercegovacko izdanje Redaktor dr. Zdravko Lučić, Izdavač - Magistrat, Sarajevo, str 112., 113.
Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Glosatori&oldid=41033772