Prijeđi na sadržaj

Francisco Xavier

Izvor: Wikipedija
Fransisko Havijer

Fransisko Havijer
{{{tekst_uz_sliku}}}

1506. april 1506.
Mesto rođenja:  ()
1552. decembar 1552.
Mesto smrti:  ()

1506. 1552. Fransisko Havijer[1] (šp. Francisco Xavier; 7. april 15062. decembar 1552) je bio španski rimokatolički misionar i saosnivač jezuitskog reda. Rimokatolička crkva smatra da je posle svetog Petra on pokrstio najviše ljudi. Proglašen je svecem.

Detinjstvo i mladost

[uredi | uredi kod]

Rođen je u porodičnom zamku Havijer blizu Sangese i Pamplone u kraljevini Navara. Bio je najmlađi sin savetnika kralja Navare. Kada je Fernando II od Aragona osvojio kraljevinu 1512. uništene su mnoge tvrđave, uključujući i Havijer, a zemlja je konfiskovana. Fransiskov otac je umro 1515.

Kada je imao 19 godina otišao je da studira na univerzitetu u Parizu, gde je diplomirao 1530. Tu je na fakultetu delio sobu sa Ignasijom de Lojolom. Na Lojolinu incijativu osmorica studenata osnivaju 15. avgusta 1534. u crkvi na Monmartru versko udruženje, koje će postati Družba Isusova ili jezuiti. Cilj im je bio misionarski rad ili gde god ih papa uputi. Jezuitski red je službeno osnovan papinom odlukom 1540.

Misionarski rad

[uredi | uredi kod]
Dvorac porodice Havijer, koji su jezuiti kasnije restaurisali

Kralj Žoao III od Portugala je tražio jezuitske misionare za rad u portugalskoj istočnoj Indiji. Zbog toga je pozvao Fransiska Havijera. Krenuo je 7. aprila 1541. zajedno sa još dva jezuita i sa novim vicekraljem Martimom de Susom. Od avgusta 1541. do marta 1542. bili su na Mozambiku, a odatle su 6. maja 1542. došli do Goe, glavnog grada portugalskih indijskih kolonija. Havijer je bio apostolski nuncije i tri godine je delovao iz Goe.

Svoju prvu misionarsku aktivnost imao je među roniocima bisera Paravasima na istočnoj obali južne Indije. Posle toga orijentisao se na pokrštavanje kralja Travankora. Posetio je i Šri Lanku. Nezadovoljan rezultatima svoje misionarske aktivnosti, godine 1545. je zaplovio ka istoku. Planirao je da se bavi misionarskom aktivnošću na ostrvu Sulavesi. Stigao je u oktobru u Malaku 1545. i uzalud je čekao tri meseca brod za Sulavesi. Odustao je i 1. januara 1546. otplovio za ostrvo Ambon, gde je ostao do sredine juna. Posetio je i ostala Molučka ostrva, uključujući Ternat i Mor. Kratko nakon Uskrsa vratio se na Ambon, pa na Malaku. Bio je razočaran vođstvom u Goi, pa je pisao kralju Žoau III i tražio da se uspostavi inkvizicija u Goi. Inkvizicija je počela sa radom tek osam godina nakon njegove smrti.

Inicirao je promenu u istočnoj Indoneziji. Radio je od 1546—1547. na Molučkim ostrvima i postavio temelje stalne misije. Kada je on napustio Molučka ostrva, drugi su nastavili sa njegovim radom. Do 1560ih bilo je 10.000 katolika u tom području, najviše na Ambonu. Do 1590ih bilo ih je 50.000 do 60.000.

U decembru 1547. sreo je japanskog plemića Andžira iz Kagošime. Andžiro je čuo za Havijera, pa je putovao iz Japana da ga sretne. Andžiro je bio optužen za ubistvo u Japanu, pa je pobegao. Fransisku Havijeru Andžiro je otvorio srce i pričao mu je o svom bivšem životu i običajima i kulturi Japana. Andžiro je bio samuraj i zbog toga je bio pogodan prevodilac i vešt posrednik za Havijerovu misiju u Japanu. Havijer se interesovao za mogućnost misije u Japanu. Najpre je krstio Andžira, koji je postao Paulo de Santa Fe. Andžiro mu je pomogao da prevede nekoliko paragrafa hrišćanskog učenja na fonetski japanski, što je Havijer onda naučio napamet.

Vratio se 1548. u Indiju. Oko 15 meseci je bio zauzet raznim putovanjima i administracijom. Nije bio zadovoljan nehrišćanskim životom i ponašanjem dela Portugalaca. Napustio je Gou 15. aprila 1549. Zaustavio se u Malaki i posetio Kanton. Pratio ga je Andžiro, dva druga Japanca, Kozme de Tores i Huan Fernandez. Sa sobom je ponio i poklone za cara Japana, jer je nameravao da se predstavi kao apostolski nuncije.

Putovanja svetog Fransiska Havijera

Stigao je 27. jula 1549. do Japana, ali tek se 15. avgusta iskrcao kod Kagošime na ostrvu Kjušu. Srdačno je dočekan i boravio je kod porodice Andžiro do oktobra 1550. Zatim je boravio u Jamagučiju, a kratko pred Božić otišao je u Kjoto, ali nije uspeo da se sretne sa carem. Vratio se u Jamaguči marta 1551. i daimjo provincije mu je dozvolio da propoveda. Pošto nije tečno govorio japanski ograničio se na glasno čitanje prevoda katehizma. Monasi šingon budizma su ga lepo dočekali jer je za boga koristio jednu budističku reč. Kasnije je promenio ime za boga na japanskom. Havijer je dve godine radio dok nije uspostavio svoga naslednika jezuitu. Odlučio je da se vrati u Indiju. Vraćajući se zadesilo ga je nevreme, pa se zaustavio na jednom ostrvu blizu Kantona u Kini. Tu je sreo starog prijatelja jednog bogatog portugalskog trgovca Dijega Pereiru. Dijego mu je pokazao pismo jednoga Portugalca, koji je bio zatvoren u Kantonu i molio je da portugalski ambasador zamoli cara da ga puste. Havijer se vratio u januaru 1552. u Gou. Sa Pereirom je krenuo u aprilu 1552. za Kinu. Sebe je predstavljao kao apostolskog nuncija, a Pereiru kao portugalskog ambasadora. Na putu je uočio da je zaboravio papire, koji dokazuju da je on apostolski nuncije. U Malaki su imali problema sa jednim kapetanom, koji mu nije priznao da je nuncije, a ni Pereiri da je ambasador i zahtevao je da predaju poklone što nose kineskom caru.

Početkom septembra 1552. došao je do kineskog ostrva Šangčuana, oko 200 km jugozapadno od današnjeg Hong Konga. Tada ga je pratio jedan student jezuita Alvaro Fereira, Kinez Antonio i sluga. Oko sredine novembra poslao je Fereiru sa porukom da će otići u Kinu.

Pozlilo mu je 21. novembra na ostrvu Šangčuan. Umro je 3. decembra 1552. u dobi od 46 godina. Bio je najpre sahranjen na kineskom ostrvu, zatim je telo odneseno na Malaku, pa u Gou. Danas se njegove mošti nalaze u Bazilici Hristova rođenja u Goi. Desna Havijerova podlaktica je izložena u glavnoj jezuitskoj crkvi u Rimu.

Reference

[uredi | uredi kod]
  1. Pravopisni rečnik, pp. 487

Literatura

[uredi | uredi kod]
  • This article incorporates material from the Schaff-Herzog Encyclopedia of Religion
  • Attwater, Donald. (1965) A Dictionary of Saints. Penguin Books, Middlesex, England. Reprint: 1981.
  • Brodrick, James (1952). Saint Francis Xavier (1506–1552). London: Burns, Oates & Washbourne Ltd. str. 558. 
  • Coleridge, Henry James (1872) [1876]. The life and letters of St. Francis Xavier. 1. London: Burns and Oates. Arhivirano iz originala na datum 2008. Pristupljeno 4 November 2014. 
  • De Rosa, Giuseppe (2006) (Italian). Gesuiti. Elledici. str. 148. ISBN 9788801034400. 
  • Jou, Albert. (1984) The Saint on a Mission. Anand Press, Anand, India.
  • Pinch, William R., "The Corpse and Cult of St. Francis Xavier, 1552–1623," in Mathew N. Schmalz and Peter Gottschalk ed. Engaging South Asian Religions: Boundaries, Appropriations, and Resistances (New York, State University of New York Press, 2011)
  • Abraham a Sancta Clara: Die Heilige Hof-Art. Das ist: Ein schuldige Lob-Red von dem grossen Wunderthätigen Indianer-Apostel. Francisco Xaverio. Vivian, Wien 1677. (Digitalisat)
  • Georg Rendl: Der Eroberer Franz Xaver. Erzählung. Herder, Freiburg i. Br., 2. Auflage 1956.
  • Rita Haub, Julius Oswald (Hrsg.): Franz Xaver – Patron der Missionen. Festschrift zum 450. Todestag. (= Jesuitica, Band 4). Schnell und Steiner, Regensburg 2002, ISBN 3-7954-1252-8.
  • Michael Sievernich, Peter Knauer: Franz Xaver. Briefe und Dokumente 1535–1552. Schnell & Steiner, Regensburg 2006, ISBN 3-7954-1875-5.
  • Ronald Daus: Die Erfindung des Kolonialismus. Peter Hammer Verlag, Wuppertal 1983, ISBN 3-87294-202-6.

Vanjske veze

[uredi | uredi kod]