Felice Gimondi

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Pix.gif Feliče Đimondi Icône cycliste
Felice Gimondi 1966.jpg
Feliče Đimondi na Điru 1966. godine
Lične informacije
Ime Feliče Đimondi
Nadimak Feniks
Datum rođenja 29. septembar 1942. (1942-09-29) (dob: 76)
Državljanstvo  Italija
Visina 1.81 m
Težina 71 kg
Informacije o timu
Trenutno član tima Završio karijeru
Disciplina Drumski
Tip vozača Brdaš
Profesionalna karijera
1965 — 1972
1973 — 1979
Salvarani
Bjanki
Uspesi
Tur de Frans
Jersey yellow.svg Tur de Frans 1 (1965)
Điro di Italija
Jersey pink.svg Điro di Italija 3 (1967, 1969, 1976)
Vuelta a Espanja
Jersey gold.svg Vuelta a Espanja 1 (1968)
Klasične biciklističke trke
Milano—Sanremo: 1 (1974)
Pariz—Rube: 1 (1966)
Điro di Lombardija: 2 (1966, 1973)
Šampionati i druge trke
MaillotMundial.PNG Svetski šampion
(drumska trka)
1 (1973)
Nacionalni šampion
(drumska trka)
MaillotItalia.svg 2 (1968, 1972)
Gran pri deset nacija 1966 i 1967. godine
Tur Romandije 1969. godine
Vuelta Katalonija 1972. godine
Pariz—Brisel 1976. godine
Šest dana Milana 1977. godine

Podaci od: 18. jul 2016..

Feliče Đimondi (it. Felice Gimondi; 29. septembar 1942.) je bivši italijanski profesionalni biciklista u periodu od 1965. do 1979. godine. U prvoj godini kao profesionalac, osvojio je Tur de Frans. Pored Tura, Đimondi je tri puta osvajao Điro d’Italiju i jednom Vuelta a Espanju. Osvajanjem Vuelte, Đimondi je dobio nadimak Feniks i postao je drugi vozač koji je osvojio sve tri Grand tur trke, pre njega to je pošlo za rukom samo Žaku Anketilu. Đimondi je i rekorder po broju osvojenih podijuma na Điro d’Italiji, ukupno ih je osvojio devet.

Karijera[uredi - уреди | uredi izvor]

1965 — 1972[uredi - уреди | uredi izvor]

Đimondi je počeo da vozi bicikl sa majkom, koja je vršila dostave na biciklu. 1962. godine, pridružio se amaterskom timu u Sardeni. 1964. osvojio je Tur Avenir (amaterska verzija Tur de Fransa), nakon čega je učestvovavao na Letnjim olimpijskim igrama i završio je drumsku trku na 33 mestu.

Nakon dobrih rezultata u amaterskoj konkurenciji, 1965. je potpisao profesionalni ugovor sa timom Salvarani. Na svom prvom nastupu na Điro d’Italiji osvojio je treće mesto. Za Tur de Frans je dodat u zadnjem minutu, što se isplatilo jer je osvojio Tur, uz dve etapne pobede i postao heroj nacije.

1966. startovao je pobedom u Okseru, a zatim je osvojio klasike Pariz—Rube i Pariz—Brisel. Na Điro d’Italiji, pobedio je na jednoj etapi, ali je u generalnom plasmanu završio na petom mestu. Tur de Frans nije vozio, a krajem sezone, osvojio je klasik Điro di Lombardija. 1967. u trećem pokušaju, uspio je da osvoji Điro d’Italiju, uz jednu etapnu pobedu. Tur de Frans završio je tek na sedmom mestu, uz pobede na dve etape. Do kraja sezone, pobedio je samo na trci u Lavalu.

1968. pobedio je na Kriterijumu As i na trci Điro del Valdano. Na Vuelta Kataloniji osvojio je drugo mesto, a na klasiku Gent—Vevelgem, treće. Na svom prvom nastupu na Vuelta a Espanji, pobedio je na etapi 17 i osvojio je Vueltu sa 2 minuta ispred drugoplasiranog Španca Hozea Pereza. Na Điro d’Italiji, pobedio je na etapi 16 i osvojio je treće mesto u generalnom plasmanu. Nakon Đira, osvojio je nacionalno prvenstvo u drumskoj vožnji i trku gran pri deset nacija (nezvanično svetsko prvenstvo u vožnji na hronometar). Tokom Đira 1968. Đimondi je prvi put pao na doping testu, ali nije suspendovan. 1969. godinu, počeo je sa drugim mestom u Alesu, a zatim je pobedio na trkama u Bretanji i Imoli i na trci Điro dela Apenino. Na trci Barselona—Andora, završio je na četvrtom mestu. Dobru sezonu krunisao je osvajanjem Tura Romandije i Điro d’Italije. Na Tur de Fransu je pobedio na jednoj etapi i završio je na četvrtom mestu u generalnom plasmanu. Do kraja sezone osvojio je drugo mesto na trci Pariz—Luksemburg i na trci Monžuika, gde je pobedio na jednoj etapi.

Prvu pobedu 1970. ostvario je na trci u Pijemontu, nakon čega je osvojio nekoliko drugih mesta, uključujući i nacionalno prvenstvo i Điro d’Italiju. Na Turu Švajcarske je pobedio na jednoj etapi, a na kraju sezone osvojio je drugo mesto na Điro di Lombardiji i treće na svetskom prvenstvu. 1971. osvojio je drugo mesto na Milan—Sanremu, deveto mesto na Lijež—Bastonj—Liježu, dve etape na Điro d’Italiji, gde je završio na sedmom mestu u generalnom plasmanu. Zadnju pobedu u sezoni ostvario je na Điru Pijemonta, dok je na Vuelta Kataloniji osvojio peto mesto, a na svetskom prvenstvu je osvojio drugo mesto. Najveći uspeh 1972. bio mu je osvajanje nacionalnog prvenstva. Na Điro d’Italiji nije ostvario pobedu, a završio je na osmom mestu u generalnom plasmanu. Posle dve godine, vratio se na Tur de Frans, ali je završio na drugom mestu, iza Edija Merksa. Posle Tura, osvojio je Vuelta Kataloniju, a završio je treći na Điro di Lombardiji i drugi na trofeju Barači.

1973 — 1979[uredi - уреди | uredi izvor]

1973. osvojio je trke u Kanevi i Lagou, nakon čega je završio na drugom mestu na trci Kol San Martino i na Kriterijumu As. Na trci šest dana Milana, osvojio je treće mesto. Na Điro d’Italiji je osvojio drugo mesto, uz jednu etapnu pobedu. To mu je bio šesti podijum na Điru. U nastavku sezone, preskočio je Tur, a zatim je pobedio na trci u Citadeli, na trofeju Beroči, Điru Pijemonta i osvojio je svetsko prvenstvo, nakon dva podijuma. Osvajanjem svetskog prvenstva, Đimondi je osvojio sve velike trke. Nakon svetskog prvenstva, osvojio je Điro di Lombardiju po drugi put.

1974. je startovao sa dva treća mesta na trkama u Toskani, nakon čega je ostvario prvu pobedu u sezoni, na trci Bardonečija u Pijemontu. Na Điro d'Italiji je osvojio treće mesto, a zatim je osvojio Milan—Sanremo klasik. Na nacionalnom prvenstvu, osvojio je drugo mesto. 1975. godinu, startovao je drugim mestom na trci Altopasci u Toskani i na trci Bulciago u Lombardiji, nakon čega je ostvario nekoliko pobeda na trkama po Italiji, a završio je treći na trci Imola—San Marino. Na Điro d’Italiji nije zabeležio pobedu, ali je osvojio osmi podijum, završio je na trećem mestu. Nakon Đira, vozio je svoj zadnji Tur de Frans, pobedio je na desetoj etapi i osvojio je peto mesto. Na Turu je Đimondi drugi put u karijeri pao na doping testu.

Prvu pobedu 1976. ostvario je na trci Limoža u Francuskoj. Na novu pobedu je čekao do Toskane, a zatim je osvojio trku u Madridu. Nastavio je sa drugim mestom u Mendiriziju i na trci šest dana Milana. Nakon nekoliko manjih pobeda, osvojio je po treći put Điro d’Italiju, što mu je bio ukupno deveti i zadnji podijum na Điru i na Grand tur trkama u karijeri. Na kraju sezone, osvojio je klasik Pariz—Brisel i treće mesto na trci šest dana Grenobla.

Na početku 1977. ostvario je pobede na trkama Kaltena u Siciliji, Dolmine u Lombardiji i na trci Faenza. Na Điro Lacija trci, osvojio je drugo mesto. Na Điro d’Italiji završio je na 15 mestu u generalnom plasmanu, nakon čega je osvojio trku šest dana Milana, a zadnju pobedu u sezoni ostvario je na trci Pistoija u Toskani. 1978. startovao je trećim mestom na trci u Breši, a nastavio je sa drugim mestom u Kantuu, na Groti di Kastru i na trci Karanodi. Prvu pobedu u sezoni ostvario je na gran priju Cenasi u Toskani. Na zadnjem učešću na Điro d’Italiji, završio je na 11 mestu. Zadnju pobedu u karijeri, ostvario je na trci Mendirizio u Švajcarskoj. Nakon te pobede, završio je treći na trkama šest dana Milana i šest dana Grenobla. Jedini značajan rezultat 1979. bilo mu je treće mesto na trci šest dana Milana.

Kraj karijere[uredi - уреди | uredi izvor]

Feliče Đimondi je završio karijeru 1979. godine, nakon čega je ostao u timu Bjanki i bio je predsednik Mtb tima Bjanki, nakon što se tim za drumski biciklizam ugasio. U Đimondijevu čast, osnovana je trka velika nagrada Feličea Đimondija, u Bergamu.

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]