Evropski prostor visokog obrazovanja
Evropski prostor visokog obrazovanja je inicijativa formalno pokrenuta 12. marta 2010. godine na Ministarskoj konferenciji u Budimpešti i Beču u povodu 10 godina od pokretanja Bolonjskog procesa.
Glavni cilj Bolonjskog procesa, formulisan u Bolonjskoj deklaraciji, bio je da se oformi evropski prostor visokog obrazovanja kroz stvaranje uporedivih, kompatibilnih i koherentnih sistema visokog obrazovanja u Evropi. Deklaracijom iz Budimpešte i Beča formalno je i stvoren Evropski prostor visokog obrazovanja.
Evropski prostor visokog obrazovanja je vrlo široka inicijativa otvorena za sve države na kontinentu, a ne samo za države koje su članice Evropska unija. Jedan od ciljeva kreatora inicijative je bio i da se intenzivira saradnja među institucijama visokog obrazovanja širom kontinenta kao i da se omogući akademsku mobilnost za studente i akademske delatnike.[1] Cilje je bio i osnaživanje međunarodne konkurentnosti evropskih univerziteta u odnosu na univerzitete u drugim delovima sveta.[1]
Ukupno 48 zemalja[2] je deo Evropskog prostora visokog obrazovanja, uključujući i države kao što su Rusija, Turska, Azerbejdžan, Armenija, Gruzija, Kazahstan, ostale evropske zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza, sve zemlje članice EU, zemlje Zapadnog Balkana, zemlje članice EFTA-e, Andora, Vatikan i Grenland kao deo Danske. San Marino i Monako, iako članice Saveta Evrope, nisu deo Evropskog prostora visokog obrazovanja iako u njemu načelno mogu da učestvuju. Kandidature nečlanica Saveta Evrope za sudelovanje u zajedničkom prostoru, a koje su došle od strane Izraela, Kirgistana, Kosova i Turske Republike Severni Cipar, su odbijene. Nemačka zajednica u Belgiji odlučila je ostati van procesa zbog nepostojanja institucija visokog obrazovanja pod njezinom jurisdikcijom.
Prva inicijativa za stvaranje zajedničkog prostora došla je 1998. godine od strane vlada Nemačke, Francuske, Italije i Ujedinjenog Kraljevstva koje su te godine potpisale takozvanu Deklaraciju iz Sorbonne, da bi iduće godine započelo i stvaranje zajedničkog kontinentalnog prostora.
Zemlje učesnice[uredi | uredi kod]
.jpg)
- Nemačka (1999)
- Austrija (1999)
- Belgija (1999)
- Bugarska (1999)
- Danska (1999)
- Slovačka (1999)
- Slovenija (1999)
- Španija (1999)
- Estonija (1999)
- Finska (1999)
- Francuska (1999)
- Grčka (1999)
- Mađarska (1999)
- Irska (1999)
- Island (1999)
- Italija (1999)
- Letonija (1999)
- Litva (1999)
- Luksemburg (1999)
- Malta (1999)
- Norveška (1999)
- Holandija (1999)
- Poljska (1999)
- Portugal (1999)
- Ujedinjeno Kraljevstvo (1999)
- Češka (1999)
- Rumunija (1999)
- Švedska (1999)
- Švajcarska (1999)
- Hrvatska (2001)
- Cipar (2001)
- Lihtenštajn (2001)
- Turska (2001)
- Albanija (2003)
- Andora (2003)
- Bosna i Hercegovina (2003)
- Rusija (2003)
- Vatikan (2003)
- Srbija (2003)
- Republika Makedonija (2003)
- Armenija (2005)
- Azerbejdžan (2005)
- Gruzija (2005)
- Moldavija (2005)
- Ukrajina (2005)
- Crna Gora (2007)
- Kazahstan (2010)
- Belorusija (2015)
Ministarske konferencije[uredi | uredi kod]
Prva ministarska konferencija u procesu stvaranja zajedničkog prostora bila je Konferencija u Sorboni koja je rezultirala istoimenom deklaracijom iz 1998. godine. 1999. godine potpisana je Bolonjska deklaracija koju je od zemalja bivše Jugoslavije u tome trenutku potpisala jedino Slovenija. Zaključni Communiqué ili Izjava iz Praga iz 2001. povećao je broj članica na 33 među kojima je bila i Hrvatska. Sledeća ministarska konferencija održana je 2003. godine u Berlinu na kojoj je broj članica povećan na 40, među kojima su bile i Bosna i Hercegovina, Republika Makedonija i Srbija i Crna Gora (čije je članstvo nakon prestanka postojanja državne zajednice Srbija nasledila sukcesijom). Konferencija 2005. godine rezultirala je Izjavom iz Bergena koja je isticala važnost dostupnosti visokog obrazovanja i osnaživanja atraktivnosti evropskog obrazovnog sistema u drugim delovima sveta. Izjava sa Konferencije iz Londona povećala je broj zemalja članica na 46 primanjem Crne Gore. 2009. održana je i konferencija u povodu 10 godina procesa koja je rezultirala Deklaracijom o Bolonjskim politikama kao i Izjavom iz Louvain-la-Neuve-a koje su dale smernice za sledećih deset godina i za dovršetak Bolonjskog procesa. Procedura predsedanja procesom je izmenjena. Dok je do tada proces vodila zemlja koja bi u tome trenutku predsedavala i Evropskom unijom, od 2009. dve su zemlje za to bile zadužene, jedna članica EU i jedna nečlanica idući abecednim redom. 2010. godine Deklaracijom iz Budimpešte i Beča formalno je i stvoren Evropski prostor visokog obrazovanja. Iste godine Kazahstan je postao deo prostora. Nakon ove deklaracije donešena je i strategija razvoja do 2020. godine. 2012. ministarska konferencija organizovana je u Bukureštu.
Reference[uredi | uredi kod]
- ↑ 1,0 1,1 European Higher Education Area and Bologna Process. British Council.
- ↑ European Higher Education Area: Members. Evropska komisija. Arhivirano iz originala na datum 2017-08-02. Pristupljeno 2017-08-03.