Ernst von Bergmann

Izvor: Wikipedija
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretragu
Ernst fon Bergman
Ernst fon Bergman
Rođenje 18.12. 1836
Riga
Smrt 25.3. 1907.
Visbaden
Prebivalište  Srbija
Polje hirurgija
Institucija Profesor na katedri za hirurgiju u Berlinu
Alma mater Univerzitet u Tartuu
Poznat po „Otac asepse“, hirurškim instrumentima
Jedan od utemeljivača neurohirurgije i sterilizacije

Ernst Gustav Benjamin fon Bergman (nem. Ernst Gustav Benjamin von Bergmann; 18.12. 1836 — 25.3. 1907) je bio profesor na katedri za hirurgiju u Berlinu, jedan od najvećih hirurga svog vremena i prvi lekar koji je uveo u medicinsku praksu asepsu.[1] Ernst fon Bergman je bio vodeći nemački hirurg ne samo zbog svojih hirurških i naučnih dostignuća u oblasti asepse i ratne hirurgije, već i zbog njegovog, predanog, angažovanja u medicinskim istraživanjima nastavi i mnogobrojnim medicinskim društvima. Kao dostojan naslednik Bernhard-a von Langenbec-a on je istovremeno i veoma uspešno obavljao više dužnosti; profesora hirurgije na Univerzitetskoj bolnici u Berlinu (25 godina), predsednika Nemačkog društva za hirurgiju i profesora na Medicinskoj i hirurškoj vojnoj akademiji (na osnovu ukaza cara Vilhelma I).[2]

Životni put[uredi | uredi kod]

Ernst fon Bergman je rođen 18. 12. 1836. u Rigi (danas Letonija), od oca Ričarda fon Bergmana Richard von Bergmann (1805—1878), župnik u Rugi i Berte Kriger Bertha Krueger (1816—1877). Dva puta se ženio, a sa drugom ženom rodio mu se sin poznati nemački internista Gustav fon Bergman (1878—1955).[1] Kako nije uspeo da dobije dozvolu cara da upiše Bogoslovski fakultet Bergman je 1854 upusao studije medicine i iste završio na Univerzitetu u Dorpatu 1860. sa tezom iz farmakologije (nem. De balsami copaivae cuberbarumque in urinam transitu). Po završetku studija Bergman je nastavio je da radi u Dorpatu kao asistent Georga Adelmanna (1811–1888), sa kojim se mnogo bavio eksperimetalnim istraživanjima (embolizama, sklopetarnih i eksplozivnim povreda). Habilitirao se 1863. sa tezom o masnoj emboliji.[3]

Inspirisan delima Pirogova, Bargman 1866 učestvuje kao dobrovoljac u austrijsko-pruskom ratu, u kome je posle bitke kod Kenigsberga radio u pruskom lazaretu. Nakon ovog rata Bergman učestvuje u još dva; nemačko-francuskom (1870—1871) i rusko-turskom 1877, u kojima je stekao bogato iskustvo u hirurškom lečenju ratnih povreda.

Ernst fon Bergman je imenovan za profesora fakulteta. 1871. Kao profesor obavljao je dužnosti; šefa hirurgije na univerzitetima u Dorpatu (1871–1878), Vircburgu (1878–1882) i Berlinu (Charité, 1882–1907).[4][5] Posle penzionisanja Langenbeka, kandidati za njegovo mesto u berlinskom Charitéu, (verovatno najpoznatijem hirurškom centru tog doba), bili su pored Bergmana i Franz King iz Getingena i Vincenz von Czerny iz Hajdelberga, ali za naslednik B. von Langenbecka na katedri hirurgije u Berlinu, imenovan je Ernst fon Bergman (kao jedan od najvećih hirurga svog vremena).

Posle više „napada“ kolitisa (zapaljenja debelog creva), Bergman je umro 25. marta 1907. u Visbadenu od peritonitisa (zapaljenja trbušne maramice). Sahranjen je na groblju u Potsdamu.

Delo[uredi | uredi kod]

„Bergman je bio izuzetan operator, a njegovu hiruršku karijeru obeležilo je shvatanje hirurgije kao nauke.“ Niz eksperimentalnih istraživanja Bergman je primenio u kliničkoj praksi. Nekoliko godina, pre istraživanja i otkrivanja mnogih bakterija, intenzivno se bavio istraživanjima infekcije rane i osteomijelitisa. Posebno su bila značajna Bergmanova istraživanja u neurohirurgiji, ratnoj i opštoj hirurgiji, onkologiji, abdominalnoj hirurgiji i laringologiji. [n 1][6]

„Bergman je u Dorpatu, sa svojim asistentom Kramerom, sproveo niz eksperimenata na psima. Posebno su proučavali odnos intrakranijalnog pritiska, arterijskog i venskog pritiska i utvrdili su, ubrizgavanjem želea, da dolazi do porasta arterijskog pritiska uz usporenje pulsa, a mereći intramoždani venski pritisak, utvrdili su mehanizam kasnije poznat kao Kušingov refleks“.[n 2]

Zahvaljući brojnim eksperimentnim istraživanjima i ratnim iskustavima Bergman je postao jedan od utemeljivača intrakranijalne neurohirgije,[7] 29.[8] ali i jedan od inicijatora primene antisepse (1877) i asepse (sterilizacija, 1886). Zato se u stručnim krugovima naziva „ocem asepse“.

Bergman je obavljao dužnost predsednika nemačkog udruženja hirurga (od 1888 do 1890, 1896 i 1900), a od 1902 je bio njihov počasni član.

Napomene[uredi | uredi kod]


Izvori[uredi | uredi kod]

  1. ↑ 1,0 1,1 Gustav von Bergmann Biography: na whonamedit.com
  2. ↑ Czymek R, Düsel W. On the centennial of Ernst von Bergmann's death. Chirurg. 2007 Mar;78(3):265-8, 270-2.
  3. ↑ Petković S. Bukurov S. Hirurgija. Medicinska knjiga. Beograd-Zagreb 1987:2-16.
  4. ↑ Zimmermann M. Life and work of the surgeon Ernst von Bergmann (1836–1907), long-term editor of the "Zentralblatt fur Chirurgie". Zentralbl Chir 2000; 125(6): 552–60. (German)
  5. ↑ Arnold H. German neurosurgery in the first half of the 20th century. Zentralbl Neurochir 2001; 62(1): 15–8.
  6. ↑ Ignjatović M. Velikani ratne hirurgije − 3. deo, Vojnosanit Pregl 2007; 64(4): 283–295
  7. ↑ Hanigan WC, Ragen W, Ludgera M. Neurological surgery in the nineteenth century: the principles and techniques of Ernst von Bergmann. Neurosurgery 1992; 30(5): 750–7.
  8. ↑ Buchfelder M. From trephination to tailored resection:neurosurgery in Germany before World War II. Neurosurgery 2005; 56(3): 605–13

Bibliografija[uredi | uredi kod]

  • „Das putride Gift und die putride Intoxication“, Dorpat, 1868.
  • „Die Resultate des Gelenkresectionen“, Giessen, 1874.
  • „Die Diagnose der traumatischen Meningitis.“ – Volkmann’s Sammlung, klin. Vortr., 1876, No. 101, 837.
  • „Kopfverletzüngen“. – Pitha’s Handbuch, 1873, Bd. iii, Abt. 1.
  • „Die Behandlung der Schusswunden der Kniegelenks im Kriege“, Stuttgart, 1878, 274, 1.
  • „Die Lehre von den Kopfverletzungen.“ – Billroth und Leuke: Deutsche Chirurgie, 1880, Lief. 30.
  • „Die Hirnverletzungen.“ – Volkmann’s Sammlung, 1881, No. 190.
  • „Die Erkrankungen der Lymphdrüsen.“ – Gerhardt’s Kinderkrankheiten, 1882, Bd. vi, Abt 1.
  • „Die isolerten Unterbindungen der Vena femoralis communis.“ – Würzburg Universität Festschrift, 1882, Bd. i.
  • Von Bergmann, E, und O Angerer: „Das Verhältniss des Ferment-intoxication zur Septicæmie.“ – Würzburg Universität Festchrift, 1882.
  • „Die Schicksale der Transfusion im letzten Decennium“, Berlin, 1883.
  • „Die chirurgische Behandlung von Hirnkrankheiten.“ – v. Langenbeck’s Arch., 1888, 36, 2 Auf., 1889; 3 Auf., 1899.
  • „Die chirurgische Behandlung der Hirngeschwülste.“ – Volkmann’s Sammlung, N.F. 200, C 57.
  • „Die Behandlung der Lupus mit dem Koch’schen Mittel.“ – Volkmann’s Sammlung, N.F., 22, C 7.
  • Anleitung zur aseptischen Wundbehandlung von Dr. C. Schimmelbusch. Mit einem Vorwort des Herrn Geheimrath Professor E. von Bergmann, Berlin, 1892.
  • Von Bergmann, Von Bruns, und Von Mikulicz:–Handbuch der praktischen Chirurgie, 1902. Arch. f. klin. Chir., 1906, Bd. lxxxi, Th. I, II.

Spoljašnje veze[uredi | uredi kod]


Greška u referenci: Oznake <ref> postoje za skupinu imenovanu kao "n", ali nema pripadajuće oznake <references group="n"/>

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Ernst_von_Bergmann&oldid=40968358