Elizabetansko doba

Izvor: Wikipedija
(Preusmjereno sa stranice Elizabetanska epoha)
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretragu
Kraljica Elizabeta I, portret Georgea Gowera

Elizabetansko doba (engleski: Elizabethan Era) epoha je u tudorskom periodu istorije Engleske tokom vladavine kraljice Elizabete I (1558–1603). Istoričari ga često prikazuju kao zlatno doba engleske istorije. Simbol Britanije (ženske personifikacije Velike Britanije) prvi put je korišćen 1572. godine, a često i kasnije, za obeležavanje elizabetanskog doba kao renesanse koja je inspirisala nacionalni ponos kroz klasične ideale, međunarodnu ekspanziju i pomorski trijumf nad Španijom.

Ovo "zlatno doba"[1] predstavljalo je vrhunac engleske renesanse i svedočilo procvatu poezije, muzike i književnosti. To je doba najpoznatije po razviou pozorišta, budući da su William Shakespeare i mnogi drugi sastavljali drame koje su predstavljale raskid sa ranijom pozorišnom umetnošću Engleske. Bilo je to doba istraživanja i ekspanzije u prekomorske zemlje, dok je kod kuće protestantska reformacija postala prihvatljivija za narod, sasvim sigurno nakon što je španska armada bila odbijena od britanske obale. To je bio i kraj perioda kada je Engleska bila zasebna kraljevina pre ujedinjenja kruna sa Škotskom.

Elizabetansko doba stoji u oštroj suprotnosti kako prema vladavinama koje su joj prethodile tako i prema onima koje su joj usledile. Bio je to kratak period unutrašnjeg mira između engleske reformacije i verskih bitaka između protestanata i katolika, a zatim i političkih bitaka između parlamenta i monarhije, koje su zahvatile ostatak 17. veka. Podelu između protestanata i katolika, bar za neko vreme, rešila je elizabetanska verska nagodba, a parlament još nije bio dovoljno jak da ospori kraljevski apsolutizam.

Engleska je dobro stajala i u poređenju sa drugim ostalim evropskim narodima. Italijanska renesansa završila se pod teretom španske dominacije nad Apeninskim poluostrvom. Kraljevina Francuska bila je umešana u francuske verske ratove (1562-1598). Oni su (privremeno) okončani 1598. godine, kad je Nantskim ediktom proklamovana politika tolerancije prema protestantizmu. Delimično zbog ovoga, ali i zbog toga što su španski terciosi oterali Engleze iz njihovih poslednjih uporišta na kontinentu, vekovni anglo-francuski ratovi uglavnom su bili obustavljeni tokom većeg dela Elizabetine vladavine.

Najveći rival Engleske bila je habzburška Španija, sa kojom se Engleska sukobila i u Evropi i u Americi u okršajima koji su eksplodirali u anglo-španskom ratu 1585–1604. Pokušaj špnaskog kralja Filipa II da napadne Englesku španskom armadom 1588. godine pretrpeo je neuspeh, a Engleska je zauzvrat pokrenula jednako neuspešnu ekspediciju u Španiju kad je na nju poslala ekspediciju Drakea i Norrisa 1589. godine. Rat je trajao do potpisivanja Londonskog sporazuma 1604. godine, jednu godinu nakon Elizabetine smrti.

Engleska je u ovom periodu imala centralizovanu, dobro organizovanu i efikasnu vladu, uglavnom kao rezultat reformi Henrija VII i Henrija VIII, kao i Elizabetinih oštrih kazni za sve neistomišljenike. Ekonomski, zemlja je počela da profitira od nove ere transatlantske trgovine i uporne krađe španskog blaga.

Izraz "elizabetansko doba" već je bio uvrežen u engleskoj i britanskoj istorijskoj svesti, mnogo pre stupanja na prestolje kraljice Elizabete II u 20. veku, te se i danas primenjuje isključivo na vreme prve kraljice ovog imena.

Memorijalni spomenik Nacionalnoj armadi u Plymouthu, koji koristi sliku Britanije da proslavi poraz Španske armade 1588. godine (William Charles May, vajar, 1888)

Idealizam i realnost[uredi | uredi kod]

Elizabeta uvodi Mir i Izobilje. Detalj sa slike Porodica Henrija VIII: Alegorija o nasledstvu Tudora, oko 1572. g., pripisana Lucasu de Heereu.

U viktorijansko doba i u prvoj polovini 20. veka elizabetansko doba bilo je idealizovano. Enciklopedija Britannica navodi "duga vladavina Elizabete I, 1558–1603, predstavljala zlatno doba Engleske ... "Vesela Engleska" (Merry England), zaljubljena u život, izražavala se u muzici i književnosti, u arhitekturi i u avanturističkom pomorstvu".[2] Ovu idelizovanu sliku delile su Britanija i anglofilska Amerika. U popularnoj kulturi slika tih avanturističkih elizabetanskih pomoraca oličena je u filmovima Errola Flynna.[3]

Kao odgovor i reakcija na ovu hiperbolu, savremeni istoričari i biografi imaju tendenciju da zauzimaju nepristrasniji pogled na tudorski period.[4]

Političke prilike[uredi | uredi kod]

William Cecil predsedava Sudom za štićenike i livreje.

Elizabetinska Engleska tokom tog perioda nije bila naročito uspešna u vojnom smislu, ali je izbegla velike poraze i izgradila moćnu mornaricu. Ukupno uzev, može se reći da je Elizabeta osigurala svojoj zemlji dugi period opšteg, ako ne i potpunog mira i generalno povećani prosperitet, velikim delom zahvaljujući krađi španskih brodova s blagom, upadima u naselja sa slabom odbranom i prodaji afričkih robova. Nasledivši praktično bankrotiranu državu iz prethodnih vladavina, njena štedljiva politika vratila je fiskalnu odgovornost. Njena fiskalno odgovorna politika očistila je režim duga do 1574. godine, a deset godina kasnije Kruna je uživala suficit od 300.000 funti.[5] U ekonomskom smislu, od ogromnog je značaja za privredni razvoj Engleske, a ubrzo i celog sveta, bilo to što je sir Thomas Gresham 1565. godine osnovao Kraljevsku berzu (Royal Exchange), prvu berzu u Engleskoj i jednu od najranijih berzi u Evropi. Sa porezima nižim od ostalih evropskih zemalja tog perioda, ekonomija se širila; iako je bogatstvo bilo distribuirano vrlo neravnomerno, na kraju Elizabetine vladavine očigledno je bilo više bogatstva nego na njenom početku.[6] Ovaj opšti mir i prosperitet omogućili su atraktivan razvoj, koji su naglašavali zagovornici teze o "zlatnom dobu".[7]

Spletke, intrige i zavere[uredi | uredi kod]

Elizabetansko doba bilo je doba spletki i zavera, često političke prirode, koje su neretko uključivale najviše krugove elizabetanskog društva. Visoki zvaničnici u Madridu, Parizu i Rimu pokušavali su da ubiju protestantkinju Elizabetu i zamene je katolkinjom Marijom, škotskom kraljicom. To je trebalo da bude prvi korak ka verskom povratku Engleske katoličanstvu. Godine 1570. osujećena je Ridolfijeva zavera. Godine 1584. otkrivena je Throckmortonova zavera, nakon što je Francis Throckmorton priznao da je umešan u zaveru za svrgavanje kraljice i obnovu katoličke crkve u Engleskoj. Druga velika zavera bila je Babingtonova zavera – događaj koji je najdirektnije doveo do Marijinog pogubljenja i čije je otkriće uključivalo i pojavu dvostrukog agenta Gilberta Gifforda, koji je delovao pod direktivom Francisa Walsinghama, vrlo efikasnog poglavara kraljičine špijunske službe.

Pobuna u Essexu 1601. godine imala je dramatičan element, jer su neposredno pred ustanak pristalice grofa od Essexa, među njima Charles i Joscelyn Percy (mlađa braća grofa od Northumberlanda), platili za izvedbu Richarda II u pozorištu Globe, očigledno s ciljem da se u javnosti podstakne nezadovoljstvo monarhijom.[8] Na suđenju Essexu, glumac Augustine Phillips, pripadnik glumačke Družine lorda Chamberlaina, izjavio je da su zaverenici družini platili četrdeset šilinga "preko uobičajenog" (tj. iznad njihove uobičajene cene) da prikažu tu predstavu, za koju su glumci smatrali da je previše stara i da je "van upotrebe" da bi privukla veliku publiku.[8]

U tzv. oproštajnoj zaveri (Bye Plot) iz 1603. godine, dva katolička sveštenika planirala su da kidnapuju kralja Jamesa i zadrže ga u Londonskom tornju sve dok se ne složi da bude tolerantniji prema katolicima. Najdramatičnija je bila tzv. barutna zavera (Gunpowder Plot) iz 1605. godine, čiji je cilj bio da se minira Doma lordova tokom državnog otvaranja parlamenta. Zavera je otkrivena na vreme te je pogubljeno osam zaverenika, među kojima je i Guy Fawkes, koji je u engleskom predanju postao simbol zlog izdajnika.[9]

Kraljevska mornarica i pobeda nad Armadom[uredi | uredi kod]

Španska armada sukobljava se s engleskom moranirom u bici kod Gravelinesa 1588. g.

Dok je Henry VIII osnovao Kraljevsku mornaricu, Edward VI i Mary I su je ignorisali i ona je u njihovo doba predstavljala tek nešto više od sistema obalne odbrane. Elizabeta je pomorskoj snazi Engleske dala visok prioritet.[10] Rizikovala je rat sa Španijom podržavajući "morske pse" (Sea Dogs) poput Johna Hawkinsa i Francisa Drake, koji su napadali španske trgovačke brodove koji su prenosili zlato i srebro iz Novog sveta. Brodogradilišta su bila predvodnici u tehnološkim inovacijama, a kapetani su osmišljavali nove borbene taktike. Parker (1996) tvrdi da je potpuno opremljeni brod bio jedan od najvećih tehnoloških dostignuća tog doba i da je trajno transformisao pomorski rat. Godine 1573. engleski brodari su predstavili dizajne, prvi put demonstrirane u "Dreadnaughtu", koji su omogućavali brodovima da plove brže i da bolje manevrišu i koji su dozvoljavali teže topove.[11] Dok su ranije ratni brodovi pokušavali da se približe jedan drugom kako bi se vojnici mogli ukrcati na neprijateljski brod, sada bi stali i ispaljivali đulad s boka nastojeći tako potopiti neprijateljski brod. Kada je Španija konačno odlučila da napadne i osvoji Englesku, doživela je katastrofu. Superiorni engleski brodovi i pomorska veština onemogućili su invaziju i doveli do uništenja Španske armade 1588. godine, što je predstavljalo i vrhunac Elizabetine vladavine. Tehnički, Armada je doživela neuspeh jer je prekomplikovana strategija Španije zahtevala koordinaciju između invazijske flote i španske vojske na obali. Štaviše, loš dizajn španskih topova značio je da su se mnogo sporije punili u bliskoj borbi. Španija i Francuska su i dalje imale jače flote, ali Engleska ih je brzo sustizala.[12]

Parker je nagađao o strašnim posledicama koje bi usledile da su Španci uspeli iskrcati svoju osvajačku vojsku 1588. godine. On tvrdi da je španska vojska bila veća, iskusnija, bolje opremljena, samopouzdanija i imala je bolje finansiranje. Engleska odbrana, s druge strane, bila je tanka i zastarela; Engleska je imala premalo vojnika i oni su u najboljem slučaju prošli samo delimičnu vojnu obuku. Španija je izabrala najslabiju kariku Engleske i verovatno bi mogla da zauzme London za nedelju dana. Parker dodaje da je katolička pobuna na severu i u Irskoj mogla Engleskoj doneti potpuni poraz.[13]

Kolonizacija Novog sveta[uredi | uredi kod]

Otkrića Kristofera Kolumba izazvala su veliko uzbuđenje u celoj zapadnoj Evropi, posebno u pomorskim silama poput Engleske. Kralj Henry VII umajmio je je Johna Cabota da preduzme putovanje kako bi pronašao severni put do Molučkih ostrva u Aziji; time je započela potraga za severozapadnim prolazom. Cabot je isplovio 1497. godine i stigao do Newfoundlanda.[14] Sledeće je godine predvodio još jedno putovanje u Ameriku, ali se o njemu i njegovim brodovima više nikad ništa nije čulo.[15]

Sir Francis Drake

Elizabeta je 1562. godine poslala korsare Johna Hawkinsa i Francisa Drakea da otimaju plen koji su prenosili španski i portugalski brodovi u blizini obale zapadne Afrike.[16] Kada su se anglo-španski ratovi intenzivirali nakon 1585. godine, Elizabeta je odobrila dalje napade na španske luke u Americi, kao i na brodove koji se u Evropu vraćali sa blagom.[17] U međuvremenu, uticajni pisci Richard Hakluyt i John Dee počinjali su da insistiraju na uspostavljanju engleske prekomorske imperije. Španija se već bila učvrstila u Americi, dok je Portugal, koji se od 1580. godine nalazio u uniji sa Španijom, imao ambiciozno globalno carstvo u Africi, Aziji i Južnoj Americi. Francuska je istraživala Severnu Ameriku.[18] Engleska je bila stimulisana da osnuje svoje kolonije, sa naglaskom na Zapadnu Indiju pre nego na Severnu Ameriku.

Martin Frobisher pristao je u zalivu Frobisher na Baffinovom ostrvu u avgustu 1576. godine. Vratio se 1577. godine i položio na njega pravo u ime kraljice Elizabete, a na trećem je putovanju pokušao, premda bez uspeha, da osnuje naselje u zalivu Frobisher.[19][20]

Od 1577. do 1580. godine sir Francis Drake oplovio je svet. Nakon što je preduzeo smele napade na Špance i odneo nad njima veliku pobedu kod Cádiza 1587. godine, postao je čuveni heroj.[21][22] Njegovi se podvizi se i dalje slave, premda Engleska nije preuzela upravu nad teritorijama koje je za nju zauzeo.[23] Godine 1583. Humphrey Gilbert otplovio je do Newfoundlanda i zauzevši luku St. John's, zajedno sa svim kopnom unutar dvesta liga severno i južno od nje.[24]

Godine 1584. kraljica je sir Walteru Raleighu dodelila povelju o kolonizaciji Virginije, koja je i dobila ime u čast ove devičanske kraljice. Raleigh i Elizabeta nastojali su lako i brzo doći do bogatstva, ali i do baze za korsare odakle bi se vršili prepadi na španske brodove koji su prenosili blago. Raleigh je poslao druge da osnuju koloniju Roanoke; ostaje misterija zašto su svi ti doseljenici nestali.[25] Godine 1600. kraljica je izdala povelju o osnivanju Istočnoindijske kompanije. Ta je kompanija na obalama današnje Indije i Bangladeša osnovala trgovačka uporišta, koja su u kasnijim vekovima evoluirala u Britansku Indiju. Kolonizacija većih razmera započela je ubrzo nakon Elizabetine smrti.[26]

Karakteristična obeležja[uredi | uredi kod]

Englesku su u ovo doba karakterisala neka obeležja koja su je izdvajala od savremenih kontinentalnih evropskih društava. Tortura se retko primenjivala, jer je engleski pravni sistem mučenje rezervisao samo za teške zločine poput izdaje,[27] premda su se primenjivali oblici telesnih kazni, od kojih su neki bili ekstremni. Progon veštica započeo je 1563. godine i na stotine ih je pogubljeno, iako to nije bilo ništa u poređenju s pomamnim progonom koji je preduzet na evropskom kontinentu.[28] Kraljica Marija je pokušala pokrenuti agresivnu anti-protestantsku inkviziciju i zbog toga je na sebe navukla mržnju; to se nije smelo ponoviti.[29] Ipak, više je katolika bilo progonjeno, izgnano i spaljeno nego pod kraljicom Marijom.[30][31]

Verske prilike[uredi | uredi kod]

Glavni članak: Engleska reformacija
Detalj sa Bakrene karte Londona, gdje je prikazana Katedrala svetog Pavla.

Elizabeta je uspela da ublaži i uguši intenzivne verske strasti tog doba. Ovo je bilo u značajnoj suprotnosti sa prethodnim i narednim erama izrazitog verskog nasilja.[32]

Elizabeta je jednom prilikom izjavila: "Nemam želju da ljudima gledam u duše". Izgleda da je njena želja da ublaži verske progone koje su sprovodili prethodni Tudori – progon katolika pod Edwardom VI i protestanata pod Marijom I – imala umeren efekat na englesko društvo. Elizabeta, protestantkinja, ali nedogmatična protestantkinja,[33] ponovo je ubvela Knjigu zajedničke molitve (Book of Common Prayer) iz 1552. godine sa modifikacijama koje su jasno stavile do znanja da je Engleska crkva verovala u (duhovno) stvarno prisustvo Hrista u Svetom Pričešću, ali bez preciziranja načina na koje se ovo prisustvo ostvaruje, čine je to ostavljeno kao misterija; pritom je Crnu rubriku (Black Rubric), koja objašnjava zašto bi pričesnici trebalo da kleknu kad se pričešćuju i isključuje moguće nerazumevanje ove akcije, uklonila iz Članova vere (Articles of Faith): ovo je omogućilo da ljudi kleče tokom pričesti, a da to ne podrazumeva stvarno i suštinsko prisustvo Hrista u hlebu i vinu: ona je tako verovala. Nije uspela da dobije nevenčano sveštenstvo ili da proslavljanje protestantskog svetog Pričešće proslavljeno nalikuje misi.[34] Apostolsko nasledstvo je održano, institucija crkve je nastavljena bez pauze (sa 98% sveštenstva na svojim položajima), a pokušaj da se zabrani muzika u crkvi pretrpeo je neuspeh. Uredbe iz 1571. godine zabranile su svaku doktrinu koja nije u skladu sa učenjem crkvenih otaca i katoličkih biskupa. Kraljičino neprijateljstvo prema strogim kalvinističkim doktrinama blokiralo je radikale.

Iz engleske reformacije gotovo da nije proizašla nijedna originalna teološka misao: umesto toga, Crkva se oslanjala na katolički konsenzus prva četiri Vaseljenska sabora. Očuvanje mnogih katoličkih doktrina i praksi bilo je "kukavičje gnezdo", iz koga se u učenju Engleske crkve na kraju formirao tzv. srednji put (Via Media) tokom 17. veka.[35] Ostatak svoje vladavine Elizabeta je provela žestoko odbijajući ideje radikalnih reformatora i rimokatolika, koji su želeli da izmene Nagodnu o crkvenim poslovima: Engleska crkva je bila protestantska, "sa svojim neobičnim zaustavljenim razvojem u protestantskim terminima i duhom koji je gajila, a koji je odslikavao stariji svet katoličkih tradicija i molitvene prakse".[36]

Godine 1570. godine papa Pije V proglasio je Elizabetu heretikom izjavivši da ona nije legitimna kraljica i da joj podanici više ne duguju poslušnost. Papa je poslao jezuite i semeništarce da potajno evangelizuju stanovništvo i pruže podršku katolicima. Nakon nekoliko spletki usmerenih na njeno svrgavanje s vlasti, katoličko sveštenstvo se uglavnom smatralo izdajnicima, pa su ih u Engleskoj počeli agresivno progoniti. Često su sveštenici mučeni ili pogubljeni nakon haošenja ako nisu sarađivali s engleskim vlastima. Ljudi koji su javno podržavali katoličanstvo bili su isključeni iz svojih profesija, a ponekad su bili i novčano kažnjavani ili zatvarani.[37] To je bilo pravdano obrazloženjem da katolici nisu progonjeni zbog svoje religije, već su bili kažnjavani zbog toga što su izdajnici koji podržavaju kraljičnog španskog neprijatelja; u praksi, međutim, katolici su to doživljavali kao verski progon i one koji su pogubljeni smatrali su mučenicima.

Nauka, tehnologija i iztraživanja[uredi | uredi kod]

Francis Bacon, začetnik moderne naučne misli.

Premda mu je nedostajao neki dominantni genij ili formalna struktura za istraživanje (naredni je vek imao i sir Isaaca Newtona i Kraljevsko društvo), elizabetansko je doba ipak zabeležilo značajan naučni napredak. Astronomi Thomas Digges i Thomas Harriot dali su važan doprinos; William Gilbert objavio je svoju osnovnu studiju o magnetizmu, De magnete, 1600. godine. Značajan napredak postignut je na polju kartografije i geodetskog merenja. Treba spomeniti i ekscentričng, ali uticajnog matematičara Johna Deea.

Veliki deo ovog naučnog i tehnološkog napretka odnosio se na praktične veštine plovidbe. Engleska dostignuća u istraživanju bila su značajna elizabetansko doba. Sir Francis Drake obišao je svet između 1577. i 1581. godine, a Martin Frobisher istraživao je Arktik. I do prvog pokušaja engleskog naseljavanja istočne obale Severne Amerike došlo se u ovo doba, kada je osnovana kolonija na ostrvu Roanoke 1587. godine, koja se ipak nije održala.

Iako se na elizabetansku Englesku ne gleda kao na doba tehnoloških inovacija, ipak je došlo do određenog napretka. Godine 1564. godine Giilliam Boonen došao je iz Nizozemske i postao prvi kraljičin graditelj kočija kraljice Elizabete, pa je tako u Englesku uveo novi evropski izum karoserije sa opružnim federima, koja je zamenila nosiljke i kolica kao ranije načine prevoza. Kočije su brzo postale omiljene isto kao sportski automobili u kasnijim vekovima; društveni kritičari, posebno puritanski komentatori, primetili su "razne velike dame" koje se voze "gore-dole selom" u svojim novim kočijama.[38]

Društvo[uredi | uredi kod]

Od sredine 20. veka istoričari su istraživali mnoge aspekte društvene istorije elizabetanske Engleske, pokrivajući sve slojeve stanovništva.[39]

Zdravlje stanovništva[uredi | uredi kod]

Vidi takođe: Zdravlje i ishrana u elizabetanskoj Engleskoj

Iako je u gradovima stanovao samo manji deo stanovništva, tudorski su gradovi bili su prenapučeni i u njima su vladali prilično nehigijenski uslovi. Većina gradova nije bila popločana i imala je loše javne sanitarne uslove. Nije bilo kanalizacije ni odvoda, a smeće je jednostavno ostavljano na ulici. Životinje poput pacova bujale su u ovim uslovima. U većim gradovima, poput Londona, uobičajene bolesti koje proizlaze iz nedostatka sanitarnih uslova uključuju boginje, ospice, malariju, tifus, difteriju, šarlah i ovčije boginje.[40]

Pandemije crne smrti izbile su 1498, 1535, 1543, 1563, 1589 i 1603. godine. Razlog za brzo širenje bolesti bio je porast broja pacova zaraženih buvama koje su nosile bolest.[41]

Dečji mortalitet bio je nizak u poređenju sa ranijim i kasnijim periodima, sa oko 150 ili manje smrtnih slučajeva na 1000 beba.[42] Osoba koja je napunila petnaest godina života mogla je očekivati da će živeti još 40–50 godina.[43]

Kuće i stanovi[uredi | uredi kod]

Delovi Kuće bršljena (Ivy House) u Witchamptonu datiraju iz oko 1580. godine.

Velika većina stanovništva bili su poljoprivrednici zakupci, koji su živeli u malim selima. Domovi su im bili, kao i ranijih vekova, slamnate kolibe sa jednom ili dve sobe, mada su kasnije tokom ovog perioda i krovovi bili prekriveni crepom. Nameštaj je bio osnovni, pri čemu su se uglavnom koristili tabureti, a ne stolice.[40] Zidovi tudorskih kuća često su izrađivani od drveta te pletiva i žbuke ili cigle; kamen i pločice bili su češći u bogatijim domovima. Žbuka bi tada bila obojena krečom, čineći je belom, a drvo je je bojeno crnim katranom kako bi se sprečilo truljenje, ali ne u doba Tudora: to je kasnije rađeno u viktorijansko doba. Opeke su ručno rađene i bile su tanje od modernih opeka. Drvene grede su sečene ručno, što olakšava prepoznavanje razlike između kuća iz tudorskog doba i onih građenih kasnije u tudorskom stilu, jer originalne grede nisu ravne.

Gornji spratovi tudorskih kuća Tudor su bili veći od prizemlja, što bi stvorilo nadstrešnicu. To je stvaralo više podne površine na gornjim spratovima, a istovremeno je omogućavalo da ulica zadrži maksimalnu širinu. Tokom tudorskog perioda, prvi put je korišćeno staklo pri gradnji kuća i postalo je široko rasprostranjeno. Staklo je bilo vrlo skupo i bilo ga je teško izraditi, tako da su stakla bila mala i držana olovnom rešetkom, ugrađena krilne prozorske otvore. Ljudi koji sebi nisu mogli priuštiti staklo često su koristili polirani rog, tkaninu ili papir. Tudorski dimnjaci bili su visoki, tanki i često ukrašeni simetričnim uzorcima od livene ili rezane cigle. Rane tudorske kuće i domovi siromašnijih ljudi nisu imali dimnjake. Dim bi se u tim slučajevima ispuštao kroz jednostavnu rupu na krovu.

Veleposedničke kuće (mansions) imale su mnogo dimnjaka za mnoštvo kamina koji su bili potrebni da se ugreju ogromne prostorije u kući. Ta vatra bila je i jedini način kuvanja hrane. Bogatim tudorskim domovima trebalo je mnogo soba, u kojima se mogao smestiti, nahraniti i ugostiti veliki broj gostiju i sluga. Bogatstvo je demonstrirano širokom upotrebom stakla. Prozori su postali glavna karakteristika tudorskoh vila i često su bili svojevrsni pokazatelj praćenja mode. Veleposedničke kuće često su bile dizajnirane po simetričnom planu; popularni su bili oblici "E" i "H".[44]

Siromaštvo[uredi | uredi kod]

Drvorez iz oko 1536. godine koji prikazuje skitnicu koji se kažnjava na ulicama u tudorskoj Engleskoj.

Otprilike jedna trećina stanovništva živela je u siromaštvu, a od bogatih se očekivalo da daju milostinju za pomoć ubogim siromasima.[45] Tudorski zakon bio je oštar prema radno sposobnim siromasima, tj. onima koji nisu mogli da nađu posao. Oni koji su napustili svoje župe da bi pronašli posao nazvani su skitnicama (vagabonds) i mogli su biti podvrgnuti kaznama, uključujući bičevanje i stavljanje u klade.[46][47]

Ideja o radnim domovima za radno sposobne sirimahe prvi je put predložena 1576. godine.[48]

Obrazovanje[uredi | uredi kod]

U todorskom periodu došlo je do neviđenog širenja obrazovanja u tudorskom periodu. Do tada je tek mali broj dece išao u školu.[49] Oni koji su pohađali školu uglavnom su bili sinovi bogatih ili ambicioznih očeva koji su mogli da priušte plaćanje školarine. Dečacima je bilo dozvoljeno da idu u školu i počinjali su školovanje sa 4 godine godine, a zatim su prelazili u gimnaziju (grammar school) kada bi navršili 7 godina. Roditelji su devojke držali kod kuće da pomažu u kućnim poslovima ili ih slali da rade i zarađuju novac porodici. Nisu pohađale školu. Dečaci su se školovali za posao, a devojčice za brak i vođenje domaćinstva, tako da bi, kada se venčaju, mogle da čuvaju kuću i decu.[50] Bogate porodice unajmile bi tutora da dečake podučava kod kuće. Mnogi tudorski gradovi i sela imali su parohijsku školu u kojoj je lokalni vikar učio dečake da čitaju i pišu. Braća su mogla naučiti svoje sestre ovim veštinama. U školi su đaci učili engleski, latinski, grčki, katekizam i računanje. Učenici su ežbavali pisanje mastilom tako što su prepisivali abecedu i Gospodnju molitvu. Bilo je malo knjiga, pa su učenici umesto toga čitali iz drvenih bukvara (hornbooks). Na tim drvenim pločama bila je napisana abeceda, molitve ili drugi zapisi i one su bile prekrivene tankim slojem prozirnog materijala napravljenog od kravljeg roga. U tudorsko doba postojale su dve vrste škole: mala škola (petty school) bila je mesto gde su se mladi dečaci učili da čitaju i pišu; gimnazija (grammar school, "škola gramatike") bila je mesto gde su se sposobniji dečaci učili engleski i latinski.[51] Bilo je uobičajeno da učenici pohađaju školu šest dana u nedelji. Školski dan započeo bi u 7 sati ujutro zimi i u 6:00 sati leti, a završio bi se oko 17 sati. Male škole imale su kraće časove, uglavnom kako bi siromašnim dečacima omogućile i da rade. Škole su bile teške, a nastavnici vrlo strogi i često su tukli učenike koji su bili nedisciplinovani.[52]

Obrazovanje je započinjalo kod kuće, gde su decu učili osnovnom bontonu pravilnog ponašanja i poštovanja drugih.[53] Dečacima je bilo omogućeno da pohađaju gimnaziju, ali devojčicama je retko bilo dozvoljeno da pohađaju bilo koju drugu školu osim male (petty school), a i nju samo sa ograničenim nastavnim planom i programom.[53] Male škole su bile za svu decu uzrasta od 5 do 7 godina. Samo su najbogatiji ljudi dozvoljavali da njihove kćerke budu podučavane, i to samo kod kuće. Tokom ovog vremena postalo je dostupno sponzorisano školovanje. To je značilo da su čak i dečaci iz veoma siromašnih porodica mogli da pohađaju školu ako im nisu morali raditi kod kuće, ali samo u nekoliko mesta bila su dostupna novčana sredstva za podršku takvim učenicima kao i neophodne stipendije za obrazovanje.[54]

Dečake iz bogatih porodica kod kuće je podučavao privatni učitelj. Kada je Henry VIII zatvorio samostane, zatvorio je i samostanske škole. Ponovo je osnovao mnoge nekadašnje monaške škole – one su poznate su kao "kraljeve škole" (King's schools) i mogu se naći širom Engleske. Tokom vladavine Edwarda VI osnovane su mnoge besplatne gimnazije koje su primale učenike koji ne plaćaju školarine. U tudorskoj su Engleskoj postojala dva univerziteta: u Oxfordu i u Cambridgeu. Neki dečaci išli su na univerzitet sa oko 14 godina.[55]

Prehrana[uredi | uredi kod]

Tokom Elizabetine vladavine hrane je u Engleskoj bilo u izobilju i nije bilo gladi. Loše žetve uzrokovale su nevolje, ali su obično bile lokalizovane, a aajrasprostranjenije su bile 1555–1557 i 1596–1598. godine.[56] U gradovima je cena glavih namirnica bila utvrđena zakonom; u teška vremena veličina vekne hleba koju je prodavao pekar bila je manja.[57]

Prehrana siromašnih ljudi uglavnom se sastojala od hleba, sira, mleka i piva, uz manje porcije mesa, ribe i povrća, a povremeno i nešto voća. Krompir je stigao tek na kraju elizabetanskog doba i postajao je sve važniji. Tipični siromašni poljoprivrednik prodavao je svoje najbolje proizvode na pijaci, zadržavajući jeftinu hranu za porodicu. Od starog hleba mogli su se praviti hlebni pudinzi, a mrvice od hleba služile su za zgušnjavanje supa, čorbi i sosova.[58] Na nešto višem socijalnom nivou porodice su jele raznovrsno meso, posebno govedinu, ovčetinu, teletinu, jagnjetinu i svinjetinu, kao i kokoši i patke. Guska je za praznike bila posebna poslastica. Mnogi seljani i neki stanovnici grada obrađivali su mali vrt u kojome su gajili povrće kao što su šparoge, krastavci, spanać, zelena salata, pasulj, kupus, šargarepa, praziluk i grašak, kao i lekovito i aromatično bilje. Neki su sami uzgajali kajsije, grožđe, bobice, jabuke, kruške, šljive, ribizle i trešnje. Porodice bez vrta mogle su da trguju sa svojim susedima kako bi po povoljnim cenama nabavile povrće i voće.[59]

U Englesku je tokom ovog perioda stizala nova hrana (poput krompira uvezenog iz Južne Amerike) te su se razvijali novi ukusi. Imućniji su uživali u širokoj paleti hrane i pića, uključujući egzotična nova pića poput čaja, kafe i čokolade. Francuski i italijanski kuvari pojavili su se u veleposedničkim kućama donoseći nove standarde pripreme hrane i njenog okusa. Na primer, Englezima se svidela kisela hrana, poput narandže u višoj klasi, a počeli su koristiti i sirće u velikoj meri. Plemstvo je sve više pažnje posvećivalo svojim vrtovima, u kojima se gajilo novo voće, povrće i začinsko bilje; testenine, peciva i sušene kuglice senfa prvi put su se pojavili na stolu. Kajsija je bila posebna poslastica na gozbama. Pečena govedina ostala je temeljna hrana od mesa za one koji su to mogli priuštiti. Ostali su jeli mnogo hleba i ribe. Pripadnici svih klasa voleli su pivo i rum.[60]

Bogataši u veleposedničkim kućama i palatama uživali su u bogatim i raskošnim obrocima, koji su se često pripremali za veliki broj ljudi i koji su bili praćeni zabavom. Viši slojevi su često slavili verske praznike, venčanja, saveze i hirove kralja ili kraljice. Gozbe su se pripremale koristile u znak sećanja na "povorku" (procession) krunisanog šefa države u letnjim mesecima, kada bi kralj ili kraljica obilazili plemićke zemlje kako bi izbegli londonsku sezonu kuge i ublažili pritisak na kraljevsku blagajnu, koja bi tokom zime često bila ispražnjena zbog zadovoljavanja potreba kraljevske porodice i dvora. To bi uključivalo nekoliko dana ili čak nedelju dana gozbe u domu svakog plemića, koji su, u zavisnosti od njegovog ili njenog imovinskog stanja i želje da pokaže koliko prati modu i koliko velikodušnosti i zabave želi pružiti, mogli uzidći svoj status na dvoru u mesecima ili čak godininama koje su sledile.

Nakon gozbe ili večere usledile bi specijalne sesije, često u posebnoj prostoriji ili spoljašnjem paviljonu (gazebo, ponekad poznatom i kao folly) sa centralnim stolom postavljenim s delikatesima od "lekovite" vrednosti koji pomažu u probavi. To bi uključivalo oblande, komade anisa prelivenog šećerom ili drugim začinima, žele i marmeladu (čvršća sorta nego što smo navikli, sličnije bi bilo našem želatinu), kandirano voće, začinjene orašaste plodove i druge takve delicije. To bi se često jelo stojeći i uz toplo, začinjeno vino (poznato kao hypocras) ili uz druga pića za koja se smaralo da pomažu u probavi. Naime, šećer se u srednjem veku i početkom novog veka često smatrao lekovitim i zato se koristio u velikoj meri. Ovo nije bila sesija za uživanje, iako je to mogao biti, već je cilj bio zdravo jesti i podstači dobru probavu. To je, naravno, omogućavalo onima koji su stajali i da pokažu svoju raskošnu novu odeću, a organizatorima večere i gozbe da pokažu bogatstvo svog imanja, uključujući i to da poseduju posebnu prostoriju samo za gozbu.

Pogledi na rod[uredi | uredi kod]

Slika povorke (The Procession Picture, oko 1600), koja prikazuje Elizabetu I njene dvorjane.

Iako doba Tudora pruža obilje materijala o ženama iz aristokratskog staleža – posebno o kraljevskim suprugama i o kraljicama – istoričari su pronašli tek oskudnu dokumentaciju o životu običnih žena. Sprovedena su, međutim, opsežne statističke analize demografskih podataka i podataka o stanovništvu koje uključuje žene, posebno u njihovoj ulozi kao roditeljica.[61] Uloga žene u društvu bila je, s obzirom na istorijski period, relativno neograničena; posetioci koji su u Englesku dolazili iz Španije i Italije redovno su komentarisali, ponekad i zajedljivo, slobodu koju su žene uživale u Engleskoj, za razliku od njihovih matičnih kultura. Engleska je imala više obrazovanih žena više klase nego što je to bilo uobičajeno bilo gde u Evropi.[62][63]

Bračni status kraljice Elizabete predstavljao je značajnu političku i diplomatsku temu. Takođe je ušao u popularnu kulturu. Elizabetin neudati status inspirisao je kult nevinosti. U poeziji i portretiranju prikazana je kao devica ili boginja ili oboje, a ne kao normalna žena.[64] Elizabeta je od svog devičanstva stvorila vrlinu: 1559. godine izjavila je u Domu komuna: "I na kraju, meni će biti dovoljno to da na mramornom kamenu ostane zabeleženo da je kraljica, koja je vladala u jednom takvom vremenu, živela i umrla kao devica".[65] Javne počasti Bogorodici do 1578. godine delovale su kao kodirani iskaz protivljenja kraljičinim bračnim pregovorima sa vojvodom od Alençona.[66]

Nasuprot važnosti koju je njen otac pridavao muževnosti i fizičkoj snazi, Elizabeta je isticala temu materinstva, govoreći često da je udata za svoje kraljevstvo i podanike. Objasnila je: "Uživam dobru volju svih svojih muževa – svojih dobrih ljudi – jer ako ne bi bili sigurni u neku posebnu ljubav prema njima, ne bi mi lako pružali takvu sigurnu odanost".[67] Obećala je 1563. da nikada neće imati prirodniju majku od nje same.[68] Coch (1996) tvrdi da je njeno figurativno majčinstvo igralo centralnu ulogu u načinu na koji je ona predstavljala samu sebe te da je ono oblikovalo i legitimisalo ličnu vladavinu jedne princeze koju je bog postavio na vlast.[69]

Brak[uredi | uredi kod]

Preko devedeset posto Engleskinja (i odraslih uopšte) bilo je u braku krajem 1500-ih i početkom 1600-ih godina, i u proseku su u brak stupali s 25-26 godina života za nevestu i s 27-28 godina života za mladoženju, a najčešći uzrast je bio 25-26 godina za mladoženje i 23 za neveste.[70][71][72] Među plemstvom i veleposednicima prosek za stupanje u brak bio je oko 19-21 godina života za neveste i 24-26 godina za mladoženje.[73] Mnoge žene u gradovima udale bi se prvi put u tridesetim i četrdesetim godinama života[74] i nije bilo neobično da žene bez roditelja odgađaju brak do kasnih dvadesetih ili ranih tridesetih godina kako bi pomogle izdržavanju mlađe braće i sestara,[75] a otprilike četvrtina od svih engleskih nevesta bile su već trudne na svom venčanju.[76]

Visoka kultura[uredi | uredi kod]

Teatar[uredi | uredi kod]

Rekonstrukcija Teatra Globe (Globe Theatre) u Londonu, koji je originalno podignut 1599. i gde je Shakespeare prikazivao svoje drame.
Glavni članak: Elizabetanski teatar

Sa Williamom Shakespeareom na vrhuncu svog stvaralaštva te sa Christopherom Marlowom i mnogim drugim dramskim piscima, glumcima i pozorištima koji su bili neprestano popunjeni, visoka kultura elizabetanske renesanse najbolje se izrazila u njenom pozorištu. Istorijske teme bile su posebno popularne, da se i ne govori o uobičajenim komedijama i tragedijama.[77]

Muzika[uredi | uredi kod]

Glavni članak: Elizabetanska muzika

Putujući muzičari bili su veoma traženi na dvoru, u crkvama, u veleposedničkim kućama i na lokalnim festivalima. Među važnim kompozitorima bili su William Byrd (1543–1623), John Dowland (1563–1626) Thomas Campion (1567–1620) i Robert Johnson (oko 1583–oko 1634). Kompozitore su angažovali crkva i dvor, a u komponovanju primenjivala su se dva glavna stila, madrigal i arija (ayre).[78] Popularna kultura je pokazala veliko interesovanje za narodne pesme i balade (narodne pesme koje pričaju neku priču). Krajem 19. veka postala je moda sakupljati i pevati te stare pesme.[79]

Likovna umetnost[uredi | uredi kod]

Često se govori da je renesansa kasno došla u Englesku, za razliku od Italije i drugih država kontinentalne Evrope; likovnom umetnošću u Engleskoj tokom doba Tudora i Stuarta dominirali su strani i uvezeni talenti, kao što su Hans Holbein Mlađi za vreme Henrija VIII i Anthony van Dyck za vreme Charlesa I. Ipak, u okviru ovog opšteg trenda razvijala se i matična škola slikarstva. Tokom Elizabetine vladavine, Nicholas Hilliard, kraljičin "limar i zlatar", najpriznatija je ličnost u ovom razvoju matične engleske umetnosti; ali George Gower je počeo da privlači sve više pažnje i poštovanja kako se znanje o njemu i njegovoj umetnosti i karijeri poboljšavalo.[80]

Popularna kultura[uredi | uredi kod]

Zabava[uredi | uredi kod]

Godišnji letnji sajam i drugi sezonski sajmovi poput Prvog maja često su predstavljali raskalašne proslave.

Gledanje predstava postalo je veoma popularno tokom perioda Tudora. Većina gradova sponzorisala je predstave, koje su prvo prikazivane na gradskim trgovima, zatim su glumci koristili dvorišta kafana ili gostionica (koje se zovu inn-yards), a potom su podignuta i prva pozorišta (veliki amfiteatri na otvorenom, a zatim i zatvorena pozorišta zvanih igraonice, tj. playhouses). Ovoj popularnosti pomogao je uspon velikih dramskih pisaca kao što su William Shakespeare i Christopher Marlowe, koji su prikazivali svoje komade u londonskim pozorištima poput Teatra Globe (Globe Theatre). Do 1595. godine 15.000 ljudi nedeljno gledalo je predstave u Londonu. Za vreme Elizabetine vladavine u Engleskoj su izgrađena prva prava pozorišta. Pre nego što su izgrađena pozorišta, glumci su putovali iz grada u grad i izvodili predstave na ulicama ili izvan konaka.[81]

Misterije ili mirakuli bili su predstave kohe su prikazivale priče iz Biblije. Mirakuli su poticali iz starog običaja misterijskih drama, u kojima su se prikazivale priče i basne koje su poučavale o životu. Oni su uticali na Shakespearea.[82]

Festivali su predstavljali popularnu sezonsku zabavu.[83]

Sport[uredi | uredi kod]

Bilo je mnogo različitih vrsta sporta i zabave u elizabetansko doba. Sportovi sa životinjama uključivali su mamljenje medveda i bikova, borbu pasa i borbu petlova.

Bogati su uživali u tenisu, mačevanju i trkanju. Lov je bio strogo ograničen na višu klasu. Koristilu su svoje čopore pasa i goniča obučenih za gonjenje lisica, zečeva i nerasta. Bogati su takođe uživali u lovu sokolovima na sitnu divljač i ptice, što je bilo poznato kao sokolarstvo.

Viteški turniri[uredi | uredi kod]

Viteški turnir (jousting) bio je luksuzan, vrlo skup sport, gde su jahači na konjima jurili jedni prema drugima u punom oklopu pokušavajući da svojim kopljem obore drugog jahača sa konja. Bio je to silovit sport: francuski kralj Henri II ubijen je na turniru 1559. godine, a istu su usdbini pretrpeli i mnogi ljudi iz nižih slojeva. Kralj Henry VIII bio je prvak; konačno se povukao sa turnira nakon što ga je težak pad satima ostavio u nesvesti.[84]

Ostali sportovi su uklkučivali streljaštvo, kuglanje, bacanje kladiva, trucco, quoits, skittles, hrvanje i fudbal.

Kockanje i kartanje[uredi | uredi kod]

Igraće kocke bile su popularna aktivnost u svim društvenim klasama. Karte su se pojavile u Španiji i Italiji oko 1370. godine, ali su verovatno došle iz Egipta. Počele su da se šire širom Evrope, a u Englesku su došle oko 1460. godine,. U vreme Elizabetine vladavine kockanje je bilo uobičajeni sport. Karte nije igrala samo viša klasa. Mnogi pripadnici niže klase imali su pristup kartama za igranje. Boje karata su se vremenom menjale. Prvi italijanski i španski špilovi imali su iste boje: mačevi, palice, kupovi i novčići. Boje su se često menjala od zemlje do zemlje. Engleska je verovatno sledila latinsku verziju, u početku su se koristile karte uvezene iz Španije, ali se kasnije prešlo na bliže zalihe iz Francuske.[85] Većina sačuvanih špilova ima francuske boje: pik, herc, tref i karo. Ipak, čak i pre nego što je Elizabeta počela da vlada, broj karata je standardizovan na 52 karte po špilu. Najniži dvorski lik u Engleskoj se zvao knave. Najniža karta s dvosrkim likom zato se zvala knave, ali je kasnije postao češći pojam Jack. Popularne igre sa kartama su uključivale Maw, One and Thirty te Bone-ace. (Sve su ovo igre za manje grupe igrača.) Ruff and Honors je bila timska igra.

Reference[uredi | uredi kod]

  1. ↑ Iz predavanja C. S. Lewisa 1944. godine; Lewis, English Literature in the Sixteenth Century (Oxford, 1954) p. 1.
  2. ↑ Elizabeth I and England's Golden Age. Britannica Student Encyclopedia
  3. ↑ Vidi The Private Lives of Elizabeth and Essex (1939) i The Sea Hawk (1940).
  4. ↑ Patrick Collinson (2003). „Elizabeth I and the verdicts of history”. Historical Research 76 (194): 469–91. DOI:10.1111/1468-2281.00186. 
  5. ↑ Melissa D. Aaron, Global Economics (2005), str. 25. U kasnijim decenijama vladavine, troškovi ratovanja – poraz Engleske armade 1589. i finansiranje kampanje u Holandiji – potrošili su ovaj višak; Engleska je nakon Elizabetine smrti 1603. godine imala dug od 350.000 funti.
  6. ↑ Ann Jennalie Cook (1981) The Privileged Playgoers of Shakespeare's London, 1576–1642,, Princeton University Press, pp. 49–96 ISBN 0691064547.
  7. ↑ Christopher Hibbert (1991) The Virgin Queen: Elizabeth I, Genius of the Golden Age, Da Capo Press, ISBN 0201608170.
  8. ↑ 8,0 8,1 Jonathan Bate (2008). Soul of the Age. London: Penguin. str. 256–286. ISBN 978-0-670-91482-1. 
  9. ↑ J. A. Sharpe (2005) Remember, Remember: A Cultural History of Guy Fawkes Day, Harvard University Press ISBN 0674019350
  10. ↑ Julian S. Corbett (1898) Drake and the Tudor Navy, With a History of the Rise of England as a Maritime Power 2 vol.
  11. ↑ Geoffrey Parker (1996). „The 'Dreadnought' Revolution of Tudor England”. Mariner's Mirror 82 (3): 269–300. DOI:10.1080/00253359.1996.10656603. 
  12. ↑ Geoffrey Parker (1888). „Why the Armada Failed”. History Today 38 (5): 26–33. 
  13. ↑ Geoffrey Parker (1976). „If the Armada Had Landed”. History 61 (203): 358–368. DOI:10.1111/j.1468-229X.1976.tb01347.x. 
  14. ↑ Kenneth Andrews (1984) Trade, Plunder and Settlement: Maritime Enterprise and the Genesis of the British Empire, 1480–1630 (Cambridge University Press, ISBN 0-521-27698-5), str. 45
  15. ↑ Niall Ferguson (2004) Colossus: The Price of America's Empire, Penguin Books, str. 4, ISBN 0143034790
  16. ↑ Hugh Thomas (1997) The Slave Trade: the History of the Atlantic Slave Trade, Simon & Schuster, str. 155–158 ISBN 0684810638
  17. ↑ Niall Ferguson (2004) Colossus: The Price of America's Empire, Penguin Books, str. 7 ISBN 0143034790
  18. ↑ Trevor Owen Lloyd (1994) The British Empire 1558–1995, Oxford University Press, ISBN 0-19-873134-5, str. 4–8.
  19. ↑ Cooke, Alan. Frobisher, Sir Martin. 1. 
  20. ↑ James McDermott (2001) Martin Frobisher: Elizabethan privateer (Yale University Press, ISBN 0-300-08380-7) str. 190
  21. ↑ John Cummins (1996). „'That golden knight': Drake and his reputation”. History Today 46 (1): 14–21. 
  22. ↑ Bruce Wathen (2009) Sir Francis Drake: The Construction of a Hero, D.S.Brewer ISBN 184384186X
  23. ↑ John Sugden (1990) Sir Francis Drake, Random House, str. 118 ISBN 1448129508
  24. ↑ Quinn, David B.. Gilbert, Sir Humphrey. 1. 
  25. ↑ David B. Quinn (1985) Set fair for Roanoke: voyages and colonies, 1584–1606, UNC Press Books, ISBN 0807841234
  26. ↑ Kenneth R. Andrews (1985) Trade, Plunder, and Settlement: Maritime Enterprise and the Genesis of the British Empire, 1480–1630, Cambridge University Press, ISBN 0521276985
  27. ↑ George Macaulay Trevelyan (1949) England Under the Stuarts, str. 25.
  28. ↑ Sa preko 5% evropskog stanovništva 1600. godine, Engleska je pogubila samo 1% od ukupno 40.000 ubijenih vještica u Evropi u razdoblju od 1400. do 1800. godine. William Monter (2004). „Re-contextualizing British Witchcraft”. Journal of Interdisciplinary History 35 (1): 105–111 (106). DOI:10.1162/002219504323091252. 
  29. ↑ John Edwards (2000). „A Spanish Inquisition? The Repression of Protestantism under Mary Tudor”. Reformation and Renaissance Review 4: 62. 
  30. ↑ Rafael E. Tarrago (2004). „Bloody Bess: The Persecution of Catholics in Elizabethan England.”. Logos: A Journal of Catholic Thought and Culture 7: 117–133. DOI:10.1353/log.2004.0010. 
  31. ↑ J. B. Black, The Reign of Elizabeth: 1558–1603 (2nd ed. 1959) str. 166–88
  32. ↑ Patrick Collinson (2003). „The Monarchical Republic of Queen Elizabeth I”. Elizabethans. London: Hambledon. str. 43. ISBN 978-1-85285-400-3. 
  33. ↑ Christopher Haigh, English Reformations, Religion, Politics and Society under the Tudors, 1993 str. 237 ISBN 978-0-19-822162-3.
  34. ↑ Haigh, op. cit. str. 241.
  35. ↑ Diarmaid MacCullough, The Later Reformation in England, 1547-1603, 2001, str. 24–29 ISBN 0-333-69331-0, 'The cuckoo in the nest,' str. 64, 78-86; English Reformations, Religion, Politics and Society under the Tudors, 1993, str. 240–242, 29-295.
  36. ↑ MacCullough, str. 85.
  37. ↑ J. B. Black, The Reign of Elizabeth: 1558–1603 (2nd ed. 1959) str. 166–188.
  38. ↑ Ann Jennalie Cook (1981) The Privileged Playgoers of Shakespeare's London, 1576–1642,, Princeton University Press, str. 81–82, ISBN 0691064547.
  39. ↑ O društvenoj i demografskoj istoriji, v. D. M. Palliser (1992) The Age of Elizabeth: England Under the Later Tudors, 1547–1603 (2nd ed.), str. 35-110.
  40. ↑ 40,0 40,1 „Life In Tudor Times”. Localhistories.org. Pristupljeno 10.8.2010. 
  41. ↑ „Spread of the Plague”. Bbc.co.uk. 2002-08-29. Pristupljeno 10.8.2010. 
  42. ↑ Bruce M. S. Campbell (1992). Before the Black Death: Studies in the "Crisis" of the Early Fourteenth Century. Manchester U.P.. str. 51. ISBN 9780719039270. 
  43. ↑ Richard Grassby (2002). The Business Community of Seventeenth-Century England. Cambridge U.P.. str. 94. ISBN 9780521890861. 
  44. ↑ „Tudor Houses”. Woodlands-junior.kent.sch.uk. Arhivirano iz originala na datum 10.5.2010. Pristupljeno 10.8.2010. 
  45. ↑ John F. Pound, Poverty and vagrancy in Tudor England (Routledge, 2014).
  46. ↑ „Poverty in Tudor Times”. Spartacus-Educational.com. Arhivirano iz originala na datum 22.11.2008. Pristupljeno 27.2.2019. 
  47. ↑ Paul Slack, Poverty and policy in Tudor and Stuart England (1988).
  48. ↑ Martin Pugh (1999), Britain since 1789: A Concise History. La Nuova Italia Scientifica, Roma.
  49. ↑ Joan Simon (1970). Education and Society in Tudor England. Cambridge University Press. ISBN 9780521296793. 
  50. ↑ Alison Sim (2001). The Tudor Housewife. McGill-Queen's Press. str. 29–43. ISBN 9780773522336. 
  51. ↑ Nelson, William (1952). „The Teaching of English in Tudor Grammar Schools”. Studies in Philology 49 (2): 119–143. JSTOR 4173010. 
  52. ↑ Cressy, David (1976). „Educational Opportunity in Tudor and Stuart England”. History of Education Quarterly 16 (3): 301–320. DOI:10.2307/368112. JSTOR 368112. 
  53. ↑ 53,0 53,1 Lee E. Pearson (1957). „Education of children”. Elizabethans at home. Stanford University Press. str. 140–41. ISBN 978-0-8047-0494-6. 
  54. ↑ Joan Simon (1966). Education and Society in Tudor England. London: Cambridge University Press. str. 373. ISBN 978-0-521-22854-1. 
  55. ↑ „Tudor Schools”. Woodlands-junior.kent.sch.uk. 2004-01-01. Arhivirano iz originala na datum 2010-06-18. Pristupljeno 2010-08-10. 
  56. ↑ John Guy (1988) Tudor England, Oxford University Press, str. 30–31, ISBN 0192852132.
  57. ↑ R. H. Britnell (1996). „Price-setting in English borough markets, 1349–1500”. Canadian Journal of History 31 (1): 1–15. DOI:10.3138/cjh.31.1.1. ISSN 0008-4107. Arhivirano iz originala na datum 12.1.2010. Pristupljeno 18.8.2017. 
  58. ↑ Emmison, F. G. (1976) Elizabethan Life: Home, Work and Land, Essex Record Office, v. 3, str. 29–31, ISBN 090036047X.
  59. ↑ Jeffrey L. Singman (1995) Daily Life in Elizabethan England, Greenwood Publishing Group, str. 133–136, ISBN 031329335X.
  60. ↑ Joan Thirsk (2006) Food in Early Modern England: Phases, Fads, Fashions 1500–1760, Continuum, ISBN 0826442331.
  61. ↑ Minna F. Weinstein (1978). „Reconstructing Our Past: Reflections on Tudor Women”. International Journal of Women's Studies 1 (2): 133–158. 
  62. ↑ Susan C. Shapiro (1977). „Feminists in Elizabethan England”. History Today 27 (11): 703–711. 
  63. ↑ Joyce A. Youings (1984) Sixteenth-century England, Penguin Books, ISBN 0140222316.
  64. ↑ John N. King (1990). „Queen Elizabeth I: Representations of the Virgin Queen”. Renaissance Quarterly 43 (1): 30–74. DOI:10.2307/2861792. JSTOR 2861792. 
  65. ↑ Christopher Haigh (2000) Elizabeth I (2nd ed.), Longman, str. 23, ISBN 0582472784.
  66. ↑ Susan Doran (1995). „Juno Versus Diana: The Treatment of Elizabeth I's Marriage in Plays and Entertainments, 1561–1581”. Historical Journal 38 (2): 257–274. DOI:10.1017/S0018246X00019427. JSTOR 2639984. 
  67. ↑ Agnes Strickland, The life of Queen Elizabeth (1910) str. 424.
  68. ↑ Carole Levin and Patricia Ann Sullivan (1995) Political rhetoric, power, and Renaissance women, State University of New York, str. 90, ISBN 0791425452.
  69. ↑ Christine Coch (1996). „'Mother of my Contreye': Elizabeth I and Tudor construction of Motherhood”. English Literary Renaissance 26 (3): 423–60. DOI:10.1111/j.1475-6757.1996.tb01506.x. 
  70. ↑ David Cressy. Birth, Marriage, and Death : Ritual, Religion, and the Life-Cycle in Tudor and Stuart England. Oxford University Press, May 29, 1997, str. 285.
  71. ↑ De Moor, Tine and Jan Luiten van Zanden. 2009. Girl power: the European marriage pattern and labour markets in the North Sea region in the late medieval and early modern period, Wiley Online Library, str. 17.
  72. ↑ Life in Elizabethan England: Weddings and Betrothals.
  73. ↑ Young, Bruce W. 2008. Family Life in the Age of Shakespeare. Westport, Connecticut: Greenwood Press, str. 41.
  74. ↑ Coontz, Stephanie. 2005. Marriage, a History: From Obedience to Intimacy, or How Love Conquered Marriage. New York, New York: Viking Press, Penguin Group Inc.
  75. ↑ Greer, Germaine Shakespeare's Wife, Bloomsbury 2007.
  76. ↑ Cressy (1997), str. 74.
  77. ↑ M. C. Bradbrook (1979) The Living Monument: Shakespeare and the Theatre of his Time, Cambridge University Press, ISBN 0521295300.
  78. ↑ Comegys Boyd (1973) Elizabethan music and musical criticism, Greenwood Press, ISBN 0837168058.
  79. ↑ Helen Child Sargent and George Lyman Kittredge, eds. (1904) English and Scottish popular ballads: edited from the collection of Francis James Child.
  80. ↑ Ellis Waterhouse (1978) Painting in Britain: 1530–1790, 4th ed., New York, Viking Penguin, str. 34–39, ISBN 0300058322.
  81. ↑ „Tudor Entertainment”. Woodlands-junior.kent.sch.uk. 2004-01-01. Arhivirano iz originala na datum 2010-06-18. Pristupljeno 2010-08-10. 
  82. ↑ Theresa Coletti (2007). „The Chester Cycle in Sixteenth-Century Religious Culture”. Journal of Medieval & Early Modern Studies 37 (3): 531–547. DOI:10.1215/10829636-2007-012. 
  83. ↑ François Laroque (1993) Shakespeare's festive world: Elizabethan seasonal entertainment and the professional stage, Cambridge University Press, ISBN 0521457866.
  84. ↑ Richard Barber and Juliet Barker, Tournaments: Jousts, Chivalry and Pageants in the Middle Ages (Boydell Press, 1998) ISBN 0851157815.
  85. ↑ Daines Barrington (1787). Archaeologia, or, Miscellaneous tracts relating to antiquity. 8. London: Society of Antiquaries of London. str. 141. 

Literatura[uredi | uredi kod]

  • Arnold, Janet: Queen Elizabeth's Wardrobe Unlock'd (W S Maney and Son Ltd, Leeds, 1988) ISBN 0-901286-20-6
  • Ashelford, Jane. The Visual History of Costume: The Sixteenth Century. 1983 edition (ISBN 0-89676-076-6)
  • Bergeron, David, English Civic Pageantry, 1558–1642 (2003)
  • Black, J. B. The Reign of Elizabeth: 1558–1603 (2nd ed. 1958) survey by leading scholar online edition Arhivirano 2012-05-22 na Wayback Machine-u
  • Digby, George Wingfield. Elizabethan Embroidery. New York: Thomas Yoseloff, 1964.
  • Elton, G.R. Modern Historians on British History 1485-1945: A Critical Bibliography 1945-1969 (1969), annotated guide to history books on every major topic, plus book reviews and major scholarly articles; pp 26–50, 163–97. online
  • Fritze, Ronald H., ed. Historical Dictionary of Tudor England, 1485-1603 (Greenwood, 1991) 595pp.
  • Hartley, Dorothy, and Elliot Margaret M. Life and Work of the People of England. A pictorial record from contemporary sources. The Sixteenth Century. (1926).
  • Hutton, Ronald:The Rise and Fall of Merry England: The Ritual Year, 1400–1700, 2001. ISBN 0-19-285447-X
  • Morrill, John, ed. The Oxford illustrated history of Tudor & Stuart Britain (1996) online; survey essays by leading scholars; heavily illustrated
  • Shakespeare's England. An Account of the Life and Manners of his Age (2 vol. 1916); essays by experts on social history and customs vol 1 online
  • Singman, Jeffrey L. Daily Life in Elizabethan England (1995) online edition Arhivirano 2008-04-10 na Wayback Machine-u
  • Strong, Roy: The Cult of Elizabeth (The Harvill Press, 1999). ISBN 0-7126-6493-9
  • Wagner, John A. Historical Dictionary of the Elizabethan World: Britain, Ireland, Europe, and America (1999) online edition Arhivirano 2005-05-15 na Wayback Machine-u
  • Wilson, Jean. Entertainments for Elizabeth I (Studies in Elizabethan and Renaissance Culture) (2007)
  • Wright Louis B. Middle-Class Culture in Elizabethan England (1935) online edition
  • Yates, Frances A. The Occult Philosophy in the Elizabethan Age. London, Routledge & Kegan Paul, 1979.
  • Yates, Frances A. Theatre of the World. Chicago, University of Chicago Press, 1969.

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Elizabetansko_doba&oldid=41688795