Duka (historičar)

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Jump to navigation Jump to search

Ћирилична верзија


Duka (grč. Δούκας /Dukas/; oko 1400[lower-alpha 1] — posle 1462[2]), uz Halkokondila, Sfrancesa i Kritovula, predstavnik one grupe istoričara koji su pisali posle propasti Vizantijskog carstva.[3] Unuk je izvesnog Mihaila Duke, koji je živeo za vreme vladavine Jovana V Paleologa. Potiče od carske porodice Duka, a živeo je pre i posle pada Carigrada pod turskom vlašću (1453).[4]

Autor je Vizantijske istorije, pisane prostim narodnim grčkim jezikom, koja obuhvata period od 1341. do 1462. g., odnosno od stupanja Jovana V na presto do turskog pokoravanja Lezbosa. Proveo je gotovo čitav svoj život u službi đenovljanskog gospodara Lezbosa, ali nije raskrstio sa grčkim narodom. Sa iskrenom žalošću posmatrao je njegovu fatalnu sudbinu koja ga je zadesila, a njegov opis pada Carigrada završava se „lamentom“. Dukina istorija sačuvana je i na staroitalijanskom jeziku, a ono što je zanimljivo u vezi sa njom jeste da ona sadrži neke odeljke kojih nema u grčkoj verziji.[5]

U političkom pogledu Duka je bio latinofil, tj. predstavnik onog dela vizantijske vladajuće klase koja je u borbi protiv zagovornika potčinjenja Turcima osećala za potrebnim da se crkveno i politički potčini Zapadu. U svom pomenutom delu pruža obilje podataka o unutrašnjoj i spoljnoj situaciji Vizantije u periodu tokom njenog pada.[6]

Biografija[uredi - уреди | uredi izvor]

Poreklo[uredi - уреди | uredi izvor]

O Duki se zna isključivo na osnovu njegovog dela,[7] koje se sastoji iz 45 glava.[1] Tokom pripovedanja on se prepoznaje kao unuk Mihaila Duke, koji je bio pripadnik carske porodice Duka i kao takav bio uključen u fatalni sukob između samoproklamovanog cara Jovana Kantakuzina i legitimnog cara Jovana V.[8] Njegovo ime kao i mesto rođenja su nepoznati;[lower-alpha 2] ali se zato iz pomenutog dela saznaju neki drugi biografski podaci.[13]

Po svršetku ustanka protiv velikog duksa Aleksija Apokavka u Konstantinopolju, njegov deda Mihailo Duka, kao pristalica Jovana Kantakuzina, morao je leta 1345. g. da emigrira iz vizantijske prestonice i da beži u seldžučki Efes, gde se naselio i bavio medicinskom praksom. Izgleda da je, kako Stepanov tvrdi, ovde, u Efesu, Dukin otac bio očevidac strahovitog Timurlenkovog pustošenja koje je zadesilo Malu Aziju 1402. g. i koje je tako živo opisano u Dukinoj Istoriji.[1] Takođe, moguće je da je tamo, kako tvrdi Đula Moravčik (mađ. Gyula Moravcsik), Duka proveo svoje detinjstvo.[14]

Karijera diplomate i sekretara latinskih gospodara[uredi - уреди | uredi izvor]

Docnije, nakon 1415. g., kada su maloazijske obale konačno pale pod vlast Osmanlija, istoričar Duka se sreće u Novoj Fokeji, smeštenoj jugoistočno od Lezbosa, u položaju ličnog sekretara sina đenovljanskog dužda, Đovanija Adorna, koji je bio vlasnik fokejskih rudnika stipse i đenovljanski podesta Nove Fokeje.[1] Prema njegovim rečima, on je tada (1421) kao sekretar svog podeste pisao Muratu II, tek pristiglom na presto,[14] nudeći mu flotu kojom bi prebacio njega i njegove ljude preko moreuza do Galipolja odakle bi udarili na uzurpatora Mustafu. Time je Adorno bio u mogućstvu da izbriše ogroman dug koji je dugovao sultanu zbog iznajmljivanja rudnika stipse.[7]

Nakon 1423. g., kada je Adorno umro ili se preselio nazad u Đenovu, kao lični sekretar i diplomata, sa znanjem turskog, italijanskog i grčkog jezika, Duka je vezao svoju sudbinu za đenovljanske gospodare Lezbosa, Gatiluzijeve, i preselio se u Mitilenu gde je 1462. g. preživeo osmansku opsadu.[15]

Između 1452. i 1456. g., čak i za vreme opsade i pada Carigrada, Duka je po nalogu Gatiluzijevih bio na pet diplomatskih misija po rezidencijama Mehmeda II (u Didimotici, Adrijanopolju, bugarskom Izlatu i nekoliko puta u Konstantinopolju).[16] Njih je Duka ponajviše opisao u glavama 42, 43 i 44 svog kapitalnog dela.[12]

Žrtve „Urbanovog čudovišta“[uredi - уреди | uredi izvor]

U jeku priprema pred sudbonosnu opsadu Carigrada, Duka se pred kraj 1452. g. obreo u Didimotici kao poslanik svog gospodara sa Lezbosa. Tom prilikom je ugledao obezglavljena trupla izvesnih venecijanskih mornara, koji su se sticajem okolnosti zatekli usred svog tog vrtloga. Nosili su tovar ječma sa Crnog mora namenjen Carigradu, ali, naišavši 26. novembra na turski kastel, izložili su se „Urbanovom čudovištu“.[lower-alpha 3] Pošto je kapetan odbio da spusti jedra, novi gospodari Bosfora su to shvatili kao otkazivanje poslušnosti, pa su im potopili lađu jednim jedinim đuletom iz „Urbanovog čudovišta“. Kapetan i tridesetorica njegovih pratilaca uspeli su da se izvuku čamcem, ali im nije pošlo za rukom da izbegnu Turcima kad su se zatekli na kopnu.[17]

Nesrećnici su odvedeni u lancima na Portu koja se tada nalazila u Didimotici. Nakon četrnaest dana neizvesnosti sultan je dao kapetana nabiti na kolac, a kormilarovog pomoćnika (scrivanello) je zatočio za svoje potrebe u saraj; što se mornara tiče, neke je pustio na slobodu, dok je nekima dao da im se odrube glave a potom im tela izložio poruzi — bačena su divljim zverima. Čim je doznao za hapšenje kapetana i njegove posade, venecijanski ambasador u Carigradu je otposlao svog izaslanika sultanu da ovaj izdejstvuje za nesrećnike oslobođenje. Međutim, bilo je već kasno kad je ovaj pristigao. Vrativši se nazad u Konstantinopolj, izaslanik se susreo sa dve venecijanske galije poslate po duždovoj naredbi radi ispomoći Konstantina XI Dragaša. Njihov dolazak u grčku prestonicu bio je jedan od uzroka rata između sultana i Mletaka.[17]

Polaganje vazalne zakletve Dominika Gatiluzija[uredi - уреди | uredi izvor]

Godine 1455. u ime svog gospodara, Dorina Gatiluzija, Duka je pozdravio turskog admirala koji se iskrcao kod Mitilene. Iste godine odaslao ga je Domeniko Gatiluzio, sin njegovog u međuvremenu preminulog gospodara, u Adrijanopolj na dvor sultana Mehmeda II kao izaslanika.[18] Tom prilikom imao je da izvesti sultana o promeni gospodara na Lezbosu i prinese mu danak u iznosu od 3.000 dukata za Lezbos a 2.325 za Lemnos. Duki je ukazan prijateljski prijem, dozvoljeno mu je da poljubi sultanovu ruku i da ostane u njegovom prisustvu dok ovaj nije završio svoj podnevni obrok. Idućeg dana, kada je došao da podnese danak, turski vezir mu je naredio da dovede svog gospodara lično pred sultana. Rekao mu je da je to neizbežno, ukoliko ovaj, Dominiko, želi da mu se prizna gospodstvo na Lezbosom. Uz to je dodao odsečno da će, u suprotnom slučaju, ako se njegov gospodar ne pojavi, moći da računa na to da će biti napadnut.[19]

Duka je požurio natrag u Mitilenu i vratio se što je brže mogao sa Domenikom i impozantnom pratnjom sastavljenom od romejskog i franačkog plemstva. Međutim, nigde nije mogao pronaći sultana, koji je iz straha od kuge koja je učestalo pohađala Trakiju, napustio Adrijanopolj, otišavši na Balkan na čist vazduh. Uzaludno su ga tražili u Filipopolju dok ga naposletku nisu našli u Izlatu, zajedno sa velikim vezirom Mahmud-pašom Abogovićem.[19][lower-alpha 4]

Mehmed je dozvolio knezu da mu ovaj poljubi ruku, ali je odbio da razgovara s njim prepustivši taj posao svom velikom veziru. I pored raskošnih poklona koje su on i ostali velikodostojnici dobili, Mahmud nije oklevao da ne iznese uznemirenom Domeniku previsoke zahteve u ime svog gospodara. Prvo je tražio ustupanje Tasosa na šta je knez, nemoćan da pomogne samom sebi, pristao.[19]

Idućeg dana Mahmud je zahtevao od njega da udvostruči danak koji je plaćao za Lezbos, na šta je Domeniko odgovorio sledeće:

Wikiquote „Ako bi Njegovo Veličanstvo htelo i čitav Lezbos, ono bi bilo u prilici da zadobije tako nešto. Međutim, ovo što zahtevate od mene je zbilja daleko izvan mogućnosti kako mojih tako i mog ljudstva. Stoga od vas tražim, gospodo moja, da mi ovde izađete u susret.[20]
()

Nakon dugotrajnog natezanja koje je Duka opisao sa svim uzbudljivim detaljima, dogovoreno je da se godišnji danak za Lezbos povisi za 1.000 dukata. Uz to, Domeniko se obavezao da će da štiti anadolijsku obalu koja je bila pod udarom katalanskih gusara i da će plaćati odštetu za svakog Turčina koji bi pretrpeo bilo kakvu štetu tamo. Novi ugovor je zapečaćen svečanom zakletvom, a knezu je dodeljen kaftan od brokata, dok su njegovi pratioci primili srebrne haljine. Potom su se vratili užurbano na ostrvo gde su se zahvalili Tvorcu zbog toga što ih je, kako navodi Duka, izbavio „iz ruku osvetnika“ (ἐκ τῶν χειρῶν τοῦ ἀλάστορος[22]).[19]

Spor sa Janus-pašom[uredi - уреди | uredi izvor]

Nedugo po prispeću iz bugarskog Izlata, Domeniko je još jednom otposlao nesrećnog Duku na Portu. Ovaj put je imao da podnese žalbu protiv ponašanja izvesnog admirala turske flotile — Junusa-paše,[lower-alpha 5] koji je na svojoj vrtoglavoj karijeri imao da zahvali pre svega svom fizičkom izgledu, koji je privukao samog sultana. Međutim, njegova misija teško da bi se mogla nazvati uspehom. Po sultanovoj naredbi, nedavno postavljeni admiral je rekao Duki da prenese svom gospodaru da ima da plati na licu mesta 10.000 dukata ili će moći da računa na to da će biti napadnut.[24]

U međuvremenu, Mehmed je naredio da se zauzme Stara Fokeja, jedan od knezovih poseda, što se brzo i zbilo. Doznavši da je grad pao (24. decembra 1455), sultan je pustio Duku, koji je do tada bio u pritvoru, da se vrati natrag na ostrvo bez dodanih uslova. Tako je prevlast Franaka u Egeju iščezavala sve više i više.[24]

Neuspeli pokušaj oslobađanja lezbljanskih zarobljenika[uredi - уреди | uredi izvor]

Avgusta 1456. g., prilikom još jednog obilaska Adrijanopolja sa zadatkom da prinese godišnji danak, Duka je pokušao da izdejstvuje oslobađanje četrdeset lezbljanskih mornara poslatih iz Mitilene pod vođstvom Đovanija Fontane i Spinetom Kolombota. Oni su meseca maja pali u zarobljeništvo u sukobu koji se zadenuo između njih i pobunjenih Lemnjana. Lemnjani su, pod utiskom padova Imbrosa, Samotrake i Enosa, pozvali u tajnosti sultana da im pritekne u pomoć protiv Dominikovog brata Nikoloa koji je kao predstavnik lezbljanskog gospodara svojevoljno vladao ostrvom. Dukini napori bili su uzaludni; Mehmed, koji tek što je prispeo iz Srbije, hteo je sve da ih pogubi. Bili su na putu za gubilište kada se iznenada predomislio odlučivši se da im poštedi živote i da ih proda u roblje, iz čega je za sebe izvukao 1.000 florina.[25]

Kraj vesti o Duki[uredi - уреди | uredi izvor]

O tome šta se zbilo sa Dukom nakon 1462. g., kada su Turci zaposeli Mitilenu, nisu dostupni pouzdani podaci. Međutim, kako ističe Stepanov, sudeći po tome da se prvi prevod njegove Istorije na italijanskom jeziku pojavio posle 1462. g. u Veneciji, navodi na pomisao da se Duka bežeći iz Mitilene sklonio u prestonicu Mletačke republike gde je, kako tvrdi Stepanov, i umro.[1] I godina smrti se može dokučiti isključivo na osnovu njegovog dela, koje je započeto pod utiskom pada Carigrada, u svakom slučaju pre 1462. g. Ono je nažalost očuvano samo u jednom rukopisu kao i jednoj kopiji premda u fragmentima: početak i kraj po Stepanovu izostaju.[18] S druge strane, Magulijas ukazuje na to da se izenadni završetak grčke verzije Dukinog dela sa rečima: ὁρῶντες οὖν οἱ ἐντὸς odnosno „videvši dakle ovi iza zidina“ može objasniti ili piščevim porobljavanjem, zlostavljanjem do smrti ili pak ubistvom do kog je došlo po padu Mitilene.[26]

Zaključak[uredi - уреди | uredi izvor]

Na osnovu svih ovih podataka logično je zaključiti da je Duka zauzimao istaknuto mesto na dvoru Gatiluzijevih. Takođe, Duka izveštava i o tome da je posedovao kuću nasuprot Lezbosa u Novoj Fokeji.[18]

Budući da je proveo gotovo čitav svoj život među Đenovljanima, sasvim je prirodno da je bio pobornik unije,[16] od koje je u političkom smislu očekivao mnogo, uključujući i spasavanje iznemoglog Vizantijskog carstva.[27] A pomenuti položaj na kojem se nalazio, kako objašnjava Stepanov, opredelio je njegov prezriv i neprijateljski stav prema onom što je takoreći opšteprihvaćeno iliti drugim rečima prostonarodno (ὄλος /’olos/).[16] Sledstveno tome, on je osuđivao slepu predrasudu svojih zemljaka, koji bi rađe srljali u propast, nego što bi se izmirili sa Latinima.[27]

O Dukinoj Istoriji[uredi - уреди | uredi izvor]

Kompozicija i struktura[uredi - уреди | uredi izvor]

Kao i u slučaju Halkokondila, i Dukino delo se kreće od jednog opšteg pregleda svetske istorije, koji je ovde dat u obliku jednog iz hronike preuzetog geneološkog prikaza od Adama do Paleologa. Već od druge glave autor počinje sa izlaganjem stvarne teme ovog dela, u kojem opisuje širenje turske dominacije do Bajazitovog pada u bici kod Angore (1402). Tek tada se on lično uključuje u tok zbivanja, počinjući sa pripovešću o Jovanu Kantakuzinu i njegovim aspiracijama. Stoga se može odrediti da je godina 1341. polazna tačka ovog dela; međutim, sve do Bajazitovog uspeća na vlast nakon Kosovske bitke (1389), Duka je izlagao događaje poprilično sumarno, a od pomenutog događaja on je podrobniji. Od vizantijskih careva razmatrao je u više detalja samo poslednju trojicu: Manojla II, Jovana VIII i Konstantina XI Dragaša. Izlaganje se završava Mehmedovim zauzećem Lezbosa 1462. g. Delo na taj način predstavlja nastavak Kantakuzinove Istorije i dopunu Halkokondilu, Sfrancesu i Kritovulu. Duki, koji je mogao da vidi veći deo toga što je opisao, nije međutim uspelo da se pouzdano informiše kod očevidaca; čak mu je promaklo da izvesti o nekim Turcima. Zbog toga Karl Krumbaher (nem. Karl Krumbacher) preporučuje onom ko se bavi starijom istorijom, da se nužno u slučaju Duke pozabavi više. Njegova istinoljubivost bez sumnje stoji na svom mestu, a u pogledu preciznosti daleko je ispred Halkokondila. Pripoveda živo i ima običaj da dramatizuje stvari. Ne zna za retorske fraze, a teško uspeva da zaokruži jednu vremensku celinu. Međutim, on fascinira jednostavnošću, pa čak i onda kada izveštava o nečemu što je neprijatno. Npr. opisujući najezdu Mongola pod Timurlenkom veli sledeće:

Wikiquote „Dok su [Tatari — prim. prev.] išli od grada do grada, načinilu su zemlju, prepuštenu na milost ili nemilost, toliko pustom da se više nije čuo niti pasji lavež, niti cika pitome ptice, niti dečje cviljenje; već kao što ribar izvlači svoju mrežu iz dubina i ono što je njome ispunjeno izvlači na suvo, bilo da se radi o velikim ili sitnim ribama, ili pak o onim jalovim i o rakovima, tako su oni razorili čitavu Aziju.[28]
()

Takođe, i njegov opis pada Carigrada[29] je važno, a ujedno i vrlo dirljivo svedočanstvo o poslednjim trenucima nekadašnjeg univerzalnog carstva.[30] Kako ocenjuje Moravčik, on osvetljava njegov patriotizam u punom svom svetlu.[27] Kako tvrdi isti, taj takoreći osećaj pripadnosti koji često izbija iz Duke ne svodi se samo na njegovu slepu ljubav za svojim narodom, nego je on međutim u sprezi sa trezvenim i jasnim poimanjem jednog iskusnog diplomate.[31]

Duka se oštrim optužbama obrušava na nepomirljive protivnike unije, koji čak i u trenutku najveće opasnosti nisu hteli ni da čuju za pomoć sa Zapada i koji su ostali pri stanovištu da je bolje pasti pod vlast Turaka, nego Franaka (κρεῖττον ἐμεσειν εἰς χεῖρας τῶν Τούρκων ἢ Φράγκων[32]). Pa ipak, on je isključivo pravoslavno orijentisan, a nigde se toliko ne predaje emocijama kao onda kada govori o svetogrđu, koje su nevernici naneli svetim ikonama i posuđu.[30]

Narativna svežina kod njega dobija na jačini preplitanjem sopstvenog iskustva i ličnih karakteristika.[30]

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

Ono što je potrebno za napomenuti jeste da se Dukina Vizantijska istorija ne bavi toliko istorijom Vizantije koliko istorijom postepenog napredovanja Turaka u balkanskim zemljama i porobljavanjem ovih poslednjih, kako zapaža Stepanov. Budući da nije bio svedok opsade i uništenja poslednjeg utočišta nekadašnjeg pravovernog carstva, Duka je izlagao razvoj zbivanja na osnovu pažljivog razmatranja svedočanstava očevidaca, uključujući i same Turke.[16] O samim događajima u kojima je uzeo učešće kao diplomata, Duka je dobro informisan i u materijalnom smislu apsolutno pouzdan, kako tvrdi Moravčik. Događaje do 1421. g. morao je da izvlači iz dostupnih mu pisanih izvora, pošto mu nikakvo iskustvo ovde nije stajalo na raspolaganju. Više znakova ukazuje na to da je bio upoznat sa delima Nikite Honijata, Jovana Anagnosta i Nićifora Grigore. Osim grčkog, vladao je, kao što se videlo, i italijanskim i turskim, što mu je omogućilo da se koristi turskim izvorima. Ono što je međutim upečatljivo u vezi ovog poslednjeg jeste preciznost kojom je transkribovao turska imena. A vesti do kojih je dolazio, upotrebljavao je savesno, kako tvrdi Moravčik.[18]

Književni stil[uredi - уреди | uredi izvor]

U pogledu jezičke forme, Duka stoji u vrlo oštroj suprotnosti sa Halkokondilom; ignorišući nametnuto pravilo pri pisanju istorije, on čini pokušaj u stvaranju pisanog jezika zasnovanog na narodnom govoru. Izražava se prostim narodnim grčkim, koji je u ono vreme često korišćen i u diplomatskom saobraćaju. Upravo zahvaljujući ovoj srećnoj slučajnosti Dukino pripovedanje deluje mnogo jasnije i istinitije od Halkokondilovog. A zbog toga što stvari naziva svojim pravim imenom, on je i daleko razumljiviji od ostalih pisaca njegovog vremena. Zbog toga, kako tvrdi Krumbaher, onaj ko je navikao na klasičnu književnost, imaće ovde poprilično poteškoća sa turskim, italijanskim i drugim rečima stranog porekla, jer se neretko nailazi na njih. Pa ipak, sudeći iz ugla onog vremena, one odražavaju pravu sliku. U jednom takvom delu leži jasna srž onog održivog novogrčkog pisanog jezika, čiji će razvoj, nažalost, zbog političke situacije biti na duže vreme prekinut.[33]

Svedočanstva o Srbiji i o Srbima[uredi - уреди | uredi izvor]

Kao što je već rečeno, prve dve glave Dukine istorije daju uopšten prikaz svetske istorije, koja postaje detaljnija od 1261. g. odnosno od vremena kada turski zamah u Maloj Aziji postaje sve izraženiji. Trećom glavom, koja je posvećena bici na Kosovu (1389), Duka započinje priču o turskom porobljavanju Balkana. On je mišljenja da je Kosovska bitka prekretnica u potčinjavanju balkanskih naroda turskoj vlasti, ističući pri tom da je ta nesrećna sudbina prvo zadesila Srbe. Na osnovu toga se može zaključiti da je Srbija, iako znatno slabija u odnosu na svoju nekadašnju moć za vreme cara Dušana, bila u stvari jedina u izvesnoj meri suverena zemlja u regionu ako se izuzme ondašnja Ugarska.[34]

Mnoga Dukina zapažanja navode na to da je Srbija imala i te kakav ekonomski potencijal u ono nesrećno vreme. O tome govore svedočanstva da je Bajazit zaplenio „dosta srebrnih talenata iz srpskih rudnika“ po okončanju znamenite bitke, da je Murat II uzeo „bezbroj zlatnih i srebrnih talenata“ u ime ugovora o venčanju sa Marom Branković,[lower-alpha 6] da je despot Đurađ Branković podigao Smederevo za svega dve godine, a da su se po padu Carigrada Srbi obavezali da će plaćati godišnji danak u iznosu od 12.000 zlatnika (dukata), što je mnogo veći iznos od onog koji su plaćali despot Mistre, gospodari Hiosa i Mitilene i trapezuntski car. Već 1454. g. despotovi ljudi su u Jedrene odneli danak Mehmedu II sa zadatkom da iskupe zarobljenike i odvedu ih natrag u Srbiju, što se završilo uspešno.[34][lower-alpha 7]

Nije ni čudo što Sfrances u svojim Memoarima prigovara kako hrišćani nisu otposlali nikakvu pomoć opsednutom Carigradu, naročito negodujući protiv „tog mizernog despota, koji nije računao da, kad glava biva uklonjena, i udovi nestaju“. Štaviše, primetno je Dukino opažanje Srba kako u ideloškom tako i u etničkom pogledu. Lazar je taj koji vlada kao kralj (κραλεύω /kralevo/), a Stefan Lazarević i Đurađ Branković kao despoti (δεσπόζω /despozo/). Takođe, Duka u strogom smislu pravi razliku između Srba i Tribala, koristeći ovaj poslednji termin za označavanje šireg balkanskog etnosa. I konačno, Dukini podaci o Srbiji značajno omogućuju hronološku determinaciju pojedinih događaja iz srpske istorije ovog vremena.[34]

Kritika i ocene[uredi - уреди | uredi izvor]

Dukin izdavač Imanuel Beker (nem. Immanuel Bekker) zapravo vidi u njemu samo „svedoka varvarizma izgubljenog vremena“ (barbarum perditorum temporum testem). Navodi još da se prepustio „njegovoj prostoti“ (sordibus suis reliquebam), te da shodno tome nije vršio nikakve prepravke „kako u pogledu ortografije tako i interpunkcije“ (neque ultra orthographia aut interpunctionem emendabam).[36] Slično mišljenje zastupa i Vilijam Plejt (engl. William Plate), koji veli da je Duka pisao najvarvarskijim grčkim i da ne samo što je koristio strane reči, već je i uveo izvesne gramatičke oblike kao i stilske specifičnosti koje uopšte nisu grčke. Svrstava ga među one vizantijske pisce koji su najkomplikovaniji, dodavši uz to da je u potpunosti neupućen u dela klasičnih pisaca. Sve u svemu, zaključuje da se njegovi nedostaci svode na jezik i stil kojim je pisao, ali na kraju ipak ne izostavlja da istakne da je on od svih istoričara najpouzdaniji, najtrezveniji, najrazumniji, najrazboritiji i najnepristrasniji, a da njegovo delo koje se bavi uzrocima propasti carstva odiše bistrinom i mudrošću.[4]

Međutim, malopre pomenuto Bekerovo mišljenje naišlo je na otvorenu kritiku kod V. Milera (engl. W. Miller), koji veli da je Duka autor vredan proučavanja zbog toga što je pouzdan i što je u nekoliko slučajeva i očevidac. Prema njemu, to su kvaliteti koji, po mišljenju istoričara, daleko nadmašuju navodni varvarizam njegovog stila koji mu je pripisao „uobraženi izdavač“ neispravnog Bonskog izdanja.[37] Po E. Černousovu (rus. E. Černousov), trezven, umeren, visokoobrazovan, pouzdan i pored svog patriotizma srazmerno nepristrasan, Duka služi kao izvrstan vodič za razumevanje stvarne situacije kako ljudi tako i događaja.[38] Andre Giju (fr. André Guillou) uzima Duku za prvog istoričara turske epohe.[39] Nešto uzdržaniji u davanju ocene jeste Stiven Ransiman (engl. Steven Runciman), koji veli da moderni istoričari visoko vrednuju Dukinu pozdanost, i više nego što delo, po njegovom mišljenju, to zaslužuje. Međutim, na kraju je ipak prinuđen da prizna da je Dukin prikaz neprocenjiv kada je reč o zbivanjima na dvoru Mehmeda II, čemu ovaj ima da zahvali po svoj prilici đenovljanskim trgovcima i agentima koji su boravili tamo.[40]

Vidi još[uredi - уреди | uredi izvor]

Napomene[uredi - уреди | uredi izvor]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 VV 7 (1953), str. 385.
  2. ODB, I, pp. 656.
  3. Ostrogorski, Istorija, str. 437.
  4. 4,0 4,1 Smith's Dict. of Gr. & Rom. Biog. & Myth. I (Ducas, Michael), pp. 1089-90.
  5. Vasiliev, Hist. Byz. Emp., p. 692.
  6. BSЭ, t. 15, red. Vvedenskiй (Duka, vizantiйskiй istorik), str. 276.
  7. 7,0 7,1 7,2 Magoulias, „Introduction“, in: Decline and Fall of Byzantium to the Ottoman Turks, p. 27.
  8. Dukas, p. 23, ed. Bekker
  9. Upor. Memorial Louis Petit, Paris 1948, p. 128 i dalje.
  10. Magoulias, „Introduction“, in: Decline and Fall of Byzantium to the Ottoman Turks, p. 26.
  11. Polemis, The Doukai, № 241 & 258.
  12. 12,0 12,1 Nicolai, Griech. Literaturgesch., S. 119.
  13. Krumbacher, Gesch. d. byz. Lit., S. 305.
  14. 14,0 14,1 Moravcsik, Byzantinoturcica I, S. 247.
  15. VV 7 (1953), str. 385-86.
  16. 16,0 16,1 16,2 16,3 VV 7 (1953), str. 386.
  17. 17,0 17,1 Mordtmann, Belagerung und Eroberung Constantinopels, S. 22-23.
  18. 18,0 18,1 18,2 18,3 Moravcsik, Byzantinoturcica I, S. 248.
  19. 19,0 19,1 19,2 19,3 Babinger, Mehmed the Conqueror, pp. 132-33.
  20. 20,0 20,1 Dukas, p. 330, ed. Bekker
  21. Stavrides, The Sultan of vezirs, p. 133.
  22. Dukas, p. 331, ed. Bekker
  23. Magoulias, „Introduction“, in: Decline and Fall of Byzantium to the Ottoman Turks, p. 28.
  24. 24,0 24,1 Babinger, Mehmed the Conqueror, p. 134.
  25. Babinger, Mehmed the Conqueror, p. 136.
  26. Magoulias, „Introduction“, in: Decline and Fall of Byzantium to the Ottoman Turks, p. 29.
  27. 27,0 27,1 27,2 Moravcsik, Byzantinoturcica I, S. 249.
  28. Dukas, p. 77, ed. Bekker
  29. Dukas, pp. 262-311. ed. Bekker
  30. 30,0 30,1 30,2 Krumbacher, Gesch. d. byz. Lit., S. 305-306.
  31. Moravcsik, Byzantinoturcica I, S. 248-49.
  32. Dukas, p. 291. ed. Bekker
  33. Krumbacher, Gesch. d. byz. Lit., S. 306-307.
  34. 34,0 34,1 34,2 Proceed. of the 12st Internat. Congr. of Byz. Studies (2006), p. 165.
  35. 35,0 35,1 Istorijski časopis 22 (1975), str. 257.
  36. „Praefatio“ In: Historia byzantina, ed. Bekker, p. v.
  37. JHS 46 (1926), p. 63.
  38. VV 21 (1914), str. 221.
  39. Guillou, La Civilisation, p. 344.
  40. Ransiman, Pad Carigrada, str. 252.

Izvori i literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

Odabrani izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Ducae, Historia Byzantina, ed. I. Bekker, Bonn 1834.
  • Doukas, Decline and Fall of Byzantium To The Ottoman Turks. An Annotated Translation of „Historia Turco-Byzantina“ by H. J. Magoulias, Detroit 1975.
  • A. S. Stepanov, „Vizantiйskie istoriki Duka i Frandzi o padenii Konstantinopolя“, Vizantiйskiй vremennik, 7 (1953), S. 384–430.

Odabrana literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

Preporučena literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • R. B. Buganov, »Duka, vizant. istorik XV v.«, v sb.: Pravoslavnaя эnciklopediя, T. 16. Moskva 2007, S. 326-27.
  • O. Jurewicz, Historia literatury bizantyńskiej, Wrocław 1984, s. 194–95.
  • M. E. Colonna, Gli storici Bizantini dal IV al XV secolo, Napoli 1956, str. 39-41.
  • S. K. Krasavina, „Političeskaя orientaciя i istoričeskie vzglяdы vizantiйskogo istorika Duki“, v sb.: Problemы vseobщeй istorii, Kazanь 1967.
  • H. Hunger, Die hochsprachliche profane Literatur der Byzantiner, Bd. 1, München 1978, S. 490 ff.

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]


Greška kod citiranja: <ref> oznake postoje za grupu pod imenom "lower-alpha", ali nije pronađena pripadajuća <references group="lower-alpha"/> oznaka, ili zatvarajući </ref> nedostaje