Drakoncije

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Drakoncije, punim imenom Blosije Emilije Drakoncije (latinski: Blossius Aemilius Dracontius, oko 455‒oko 505. n.e.), bio je ranohrišćanski latinski pisac, koji je rođen u Kartagini i čije stvaralaštvo pada u drugu polovinu 5. veka nove ere.

Život[uredi - уреди | uredi izvor]

Rođen je u porodici zemljoposednika i u svom je rodnom gradu izgradio pravničku karijeru. Kad su Afriku osvojili Vandali, Drakonciju je prvo bilo dopušteno zadržati svoja imanja, ali mu je potom vandalski kralj Guntamund oduzeo imovinu i bacio ga u tamnicu, navodno zatio što nije opevao njegove pobede, a napisao je panegirik nekom tuđinskom i neprijateljskom vladaru. Drakoncije je potom u tamnici sastavio jednu elegiju u kojoj kralja moli za milost i oproštaj. Ishod nije poznat, ali se pretpostavlja da je Drakoncije oslobođen i zatim otišao u severnu Italiju u potrazi za mirnim životom. Ta se pretposvka slaže s okrićem jednog rukopisa iz 15. veka u Bobbiju, koji se sad nalazi u Nacionalnoj biblioteci u Napulju, a u kome se nalazi nekoliko kraćih Drakoncijevih pesama (Carmina minora).[1]

Delo[uredi - уреди | uredi izvor]

Najvažnije Drakoncijevo delo jeste O pohvalama Bogu (De laudibus Dei) u tri knjige, napisano u 575 daktilskih heksametara, koje se bavi nastankom sveta i njegovim daljim postojanjem po milosti božjoj.[2] Premda ovom delu ne nedostaje duha, ono je ipak prepuno nejasnih mesta i komplikovanih izraza.[3] Prikaz postanja, koji obuhvata veći deo prve knjige, rano se pojavio kao zaseban spis pod naslovom Šestodnev (Hexameron) i sve tri knjige zajedno je priredio tek Faustino Arévalo 1791.[4] U 7. veku Eugenije, biskup u Toledu, po nalogu kralja Hindasvint preradio je Drakoncijev tekst i dodao opis sedmog dana, čime je celu pesmu produžio na 634 stiha; sačuvane su i izvorna Drakoncijeva varijanta i Eugenijeva redakcija.[3]

Vandalskom kralju Guntamundu upućena je Zadovoljština (Satisfactio) od 158 elegijskih distiha, pisana između 484. i 486. godine.[4] Njegove Manje pesme (Carmina minora), nazvane i Romulea, gotovo sve u heksametru, sastoje se od školskih vežbi i retorskih deklamacija (npr. reči Herkulove [Verba Herculis]), dva epitalamija i mitoloških epilija, npr Hila (Hylas), Otmica Helene (De raptu Helenae), Medeja (Medea), kao i Orestova tragedija od oko 1.000 heksmetara, koja je u rukopisu sačuvna anonimna, ali je danas dokazano da joj je autor bio Drakoncije.[5] Ispred priče o Hili, miljeniku Heraklovom, nalazi se posveta autorovom učitelju, gramatičaru Felicijanu.[4]

Drakoncije u svojim delima pokazuje značajnu pesničku veštinu i odjeke klasičnih pesnika, posebno Lukrecija i Vergilija,[6] no njegov je jezik često "hrapav i mračan", sintaksa je "smela" a prozodija neispravna.[5] S druge strane, i pored retorskih preuveličavanja i nedostatka jasnoće, ne nedostaje mu snažnog izraza i izvrsnog poznavanja kako Biblije tako i rimske književnosti.[4]

Druge osobe[uredi - уреди | uredi izvor]

Drakoncija ne treba mešati s drugim osobama istog imena, od kojih je jednom Atanasije uputio jedno svoje pismo, drugoga Paladije naziva "uglednim" (ἔνδοξος) i "čudesnim" (θαυμαστός), a trećeg Drakoncija, biskupa u Pergamu, spominju Sokrat Sholastik i Sozomen.[3]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. E. Britannica 1910, str. 404.
  2. Vratović 1977, str. 307.
  3. 3,0 3,1 3,2 Ramsay 1867, s.v. Dracontius.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 E. Britannica 1910, str. 405.
  5. 5,0 5,1 Hudson-Williams & Raby 2003, str. 496.
  6. Hosu 1977, str. 350.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]