Dragutin Gavrilović

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Dragutin Gavrilović
Lični podaci
Rođenje 25. maj 1882. Čačak, Kraljevina Srbija
Smrt 19. jul 1945. (dob: 63) Beograd, DFJ
Vojna karijera
Čin Pukovnik
Godine službe 19011941.
Ratovi i bitke Prvi balkanski rat
Drugi balkanski rat
Prvi svetski rat
Drugi svetski rat
Komande 10. pešadijski puk
Odlikovanja Orden Karađorđeve zvezde
Orden belog orla
Civilni život i rad

Dragutin Gavrilović (Čačak, 25. maj 1882Beograd, 19. jul 1945) je bio najpoznatiji srpski major dok je u jugoslovenskoj vojsci napredovao do čina pukovnika. Vojnu akademiju završio je 1901. godine. Učestvovao je u skoro svim bitkama srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Vojnu karijeru je završio u činu pukovnika. Posle Vojne akademije je postavljen za komandanta 10. pešadijskog puka moravske divizije u Čačku u današnjoj kasarni Ratko Mitrović. Za razliku od mnogih saboraca, umro je 19. jula 1945. godine u Beogradu. Nosilac je Karađorđeve zvezde, francuskog Ratnog krsta kao i mnogih drugih odlikovanja. U srpskoj istoriji ostaće zapamćen po govoru koji je održao braniocima Beograda oktobra 1915. godine neposredno pred juriš u kome je i sam teško ranjen.

Govor upućen braniocima Beograda (1915)[uredi - уреди | uredi izvor]

Glavni članak: Pad Beograda 1915.

U toku borbi za odbranu Beograda 6-7. oktobra 1915. godine, Austrija je forsirala Dunav i iskrcala se na delu obale koji je držao 2. bataljon 10 kadrovskog puka kojim je komandovao major Dragutin Gavrilović. Austrijske jedinice utvrdile su se iza železničkog nasipa na samoj obali. Žestoko dejstvo austrijske artiljerije pretvorilo je srpske položaje u Banatskoj ulici u hrpu ruševina, ali su hrabri branioci i dalje pružali otpor. Rastojanje između srpskih i austrijskih položaja na nekim mestima nije bilo veće od 30 -{m}-.

Neprijatelju se nikako nije smelo dozvoliti da utvrdi mostobran. Prvo je u napad krenuo žandarmerijski odred koji uprkos teškim gubicima nije uspeo da potisne neprijatelja. Jedino rešenje bilo je da sve raspoložive srpske jedinice na ovom sektoru fronta izvrše opšti kontranapad.

Oko 14.30 major Gavrilović je prikupio svoja tri voda, dva voda 3. bataljona i Sremski odred i pred kafanom „Jasenicom“ izdao sledeću zapovest:

Wikiquote „Junaci!
Tačno u 15 časova neprijatelja se ima razbiti vašim silnim jurišom, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao.
Vojnici! Junaci!
Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine. Vi nemate više, da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje.
Zato napred u slavu! Za Kralja i Otadžbinu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!“
()

Uz gromoglasni poklič srpski vojnici su krenuli u kontranapad. Međutim, snažna vatra austrijskih jedinica na nasipu podržana uraganskim dejstvom austrijske artiljerije odbila je i ovaj napad. Major Gavrilović je teško ranjen.

Žestoki napadi srpske vojske su se nastavili sve do sumraka. Austrijski položaj na nasipu je bio ugrožen i samo je noć spasila austrijske jedinice od poraza. U toku noći 7-8. oktobra Austrijanci su nastavili da prebacuju pojačanja preko Dunava.

Između 8-9. oktobra jedinice Kombinovanog odreda više nisu branile prelaze preko Save i Dunava već su se izvlačile na rezervne položaje. Austrijske snage su 9. oktobra 1915. godine istakle Austro-ugarsku i Nemačku zastavu na zgradi Starog dvora.

Preživevši odbranu Beograda, povukao se zajedno sa srpskom vojskom na Krf, a posle proboja Solunskog fronta, vojvoda Petar Bojović ga je predložio za viši čin, međutim to nije prihvatio vojvoda Stepa Stepanović uz obrazloženje da je previše mlad.[1]

Nije bio omiljen među oficirima, jer nije pripadao nijednoj tajnoj organizaciji. Posle rata, polagao je generalski ispit u Štipu 1930. godine i pao je. Uvređen nije hteo da ga opet polaže.[1]

Drugi svetski rat[uredi - уреди | uredi izvor]

Predavao je vojnu administraciju na Vojnoj akademiji u Beogradu. General Dušan Simović mu je 27. marta 1941. ponudio čin generala i mesto ministra vojske i mornarice, međutim on je to odbio uz obrazloženje da ga predlog ne interesuje i da je on vojnik.[1] Pukovnik Gavrilović je posle kapitulacije u Aprilskom ratu u Sarajevu zarobljen i odveden u koncentracioni logor blizu Nirnberga.[1] Iz zarobljeništva se vratio tek 1945. teško bolestan. Umro je 19. jula 1945.[2]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Skoko, Savo (1990). Vojvoda Radomir Putnik (2). Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod. str. 238-240. ISBN 978-86-13-00453-0. 
  • Popović, Nikola B. (2000). Srbi u Prvom svetskom ratu 1914—1918.. Novi Sad: Društvo istoričara Južnobačkog i Sremskog okruga. 

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]