Državni razlog

Izvor: Wikipedia

Nacionalni interes, često nazvan i francuskim izrazom državni razlog (fr. raison d'État), predstavlja državni cilj i ambiciju na ekonomskom, političkom, vojnom ili kulturnom polju.

Teorija državnog razloga predstavlja posebno polje proučavanja političke teorije i bavi se proučavanjem osnovnih principa na kojima se temelji politički poredak, građansko društvo i društveni ugovor. Najznačajnije teorije su postavili Nikolo Makijaveli, Žan Boden i Tomas Hobs.

Makijaveli[uredi - уреди]

Nikolo Makijaveli je smatrao da je politika sfera društva, koja je u potpunosti oslobođena morala i koja je usmerena na osvajanje političke moći i vlasti, kao i na održavanje istih. Politika, dakle, omogućava pojedincu ili nekoj grupi da dođu na vlast u društvu i da u skladu sa svojim potrebama ili potrebama stanovništva, upravljaju tom državom. Postoje dva oblika političkog poretka, a to su republika i monarhija, koji se međusobno razlikuju po mnogim karakteristikama, mada im je zajednička težnja za osvajanjem i održavanjem vlasti. Dva središnja problema Makijavelijeve teorije su politička moć i pronalaženje socijalnih elemenata koji ujedinjuju društvo. Stoga, Makijaveli smatra da je potrebno ispuniti nekoliko uslova da bi jedna vlast bila stabilna i jaka. Ti uslovi su: vlast se mora oslanjati na silu i sila se mora primenjivati kad god je nužno; moraju se pronaći elementi koji će ujediniti društvo, a to su zajednički interesi ili problemi; vladar uvek mora odlučno da deluje i potrebno je postojanje jake nacionalne armije.

Boden[uredi - уреди]

Žan Boden je u svojoj teoriji proučavao odnos između društva i suvereniteta. Smatrao je da je država zajednica velikog broja porodica, koja je opremljena suverenitetom. Ukoliko nema suvereniteta i javne vlasti, država se ni po čemu ne razlikuje od drugih ljudskih zajednica. Suverenitet je najviša moć u društvu, koja je, u stvari, moć naređivanja i moć da se donose zakoni. Suverenitet se temelji na ugovoru među pojedincima, prilikom kojeg se suverenitet prenosi na vladara. Suverenitet i moć vladara su neograničeni i on ima pravo da donosi zakone kojima se uređuje zajednica i koji imaju prednost u odnosu na običaje i tradiciju, tj. mogu ih ukinuti. Boden je suverenitet vladara ograničio prirodnim pravima i moralnim poretkom, koji ne smeju biti ugroženi ni na koji način. Ono što je izvan suvereniteta su religija, moral i privatna svojina. Boden nije govorio o načinima uspostavljanja poretka, mada je smatrao da svaki poredak nastaje silom.

Hobs[uredi - уреди]

Tomas Hobs je u svom delu „Levijatan“ sistematizovao teoriju koja se bavila osnovnim principima na kojima se temelji politički poredak. Hobsa i teoriju državnog razloga povezuje pojam suvereniteta i društvenog ugovora. Naime, Hobs je smatrao da je suverenitet, koji je u posedu vlasti, najviša moć u društvu, moć koja omogućava donošenje zakona i uređenja zajednice. Suverena moć nastaje dobrovoljnom saglasnošću pojedinaca da se podvrgnu vlasti jednog čoveka ili skupštine ljudi zarad zaštite svoje imovine i svojih interesa. Međutim, postoji situacija kada se pojedinac može usprotiviti suverenoj moći vladara, a to je pravo na otpor kada je ugrožen život tog pojedinca nekom vladarevom odlukom. Hobs je u političku teoriju uveo dve novine. On je retematizovao klasičnu teoriju o odnosu prava i dužnosti, jer je smatrao da u osnovi društva moraju stajati prirodna prava, koja ne proizvode nikakve dužnosti, i drugo, retematizovao je shvatanje o odnosu pojedinca i društva. Pretpostavljao je da između pojedinca i društva nema dodira, te da je pojedinac nastao pre društva.