Dionisije Halikarnašanin
Dionisije Halikarnašanin (starogrčki: Διονύσιος Ἀλεξάνδρου Ἁλικαρνᾱσσεύς, "Dionisije Halikarnašanin, sin Aleksandrov",[1] rođen oko 60. pne., umro posle 7. pne.) bio je grčki historičar i učitelj retorike u Rimu, koji je u taj grad došao, kako sam kaže, "kad je Avgust okončao građanski rat".[2]
Dionisije je bio sin nekog Aleksandra iz Halikarnasa i rođen je negde između 78. i 54. pne.[3] Strabon ga naziva svojim savremenikom.[4] Umro je nakon 7. godine pne., kad je završio i objavio svoje opsežno delo o historiji Rima.[3] O njegovom poreklu i obrazovanju nije poznato ništa, a ništa se ne zna ni o njegovom životu pre prelaska u Rim, premda su neki, na temelju njegovog rada na retorici, pretpostavljali da je u Halikarnasu uživao veliki ugled.[3] Sam Dionisije kaže da je došao u Rim odmah nakon završetka građanskog rata, tj. oko 29. pne. Od tada je živeo u Rimu, upoznavao se s latinskim jezikom i rimskom književnošću i prikupljao građu za svoje veliko delo pod naslovom Rimske starine (Ῥωμαϊκὴ ἀρχαιολογία). Pretpostavlja se da se u Rimu bavio i retorikom, a svakako je sklopio bliske prijateljske veze s mnogim uglednim Rimljanima, kakvi su bili, na primer, Kvint Elije Tuberon i retoričar Cecilije iz Kalakte; nije nemoguće da je dobio i rimska građanska prava, no njegovo se rimsko ime ne spominje nigde u izvorima.[3]
Sva Dionisijeva dela, od kojih su neka u celini izgubljena, dele se na dve skupine; prvoj pripadaju njegovi retorički i kritički spisi (koji su svi verovatno nastali u ranijem razdoblju njegova života, možda tokom prvih godina boravka u Rimu), dok drugu čine historijska dela.[3]
Svi spisi ove skupine pokazuju da Dionisije nije bio samo prvoklasan retoričar, nego i izvrstan kritičar. U njima se nalaze genijalne kritičke napomene o delima klasičnih grčkih autora, premda se u tim napomenama zapaža izvesna hiprekritička strogost. Na prvom mestu u ovoj skupini nalazi se Retorska veština (Τέχνη ῥητορική), upućena nekom Ehekratu; sastoji se od dvanaest ili jedanaset poglavlja, koja međusobno nisu povezana i možda su sasvim slučajno u rukopisima stavljena zajedno, pa se uglavnom smatra da se radi o zbirci retorskih eseja koji potiču od različitih autora, uključujući i Dionisija[3], za koga Kvintilijan izrekom kaže da je sastavio jedan priručnik iz retorike.[5] Poglavlja 1–7 obrađuju panegirike i sadrže slabo povezane komentare o epideiktičnom besedništvu, koji se nikako ne slažu s onim što Dionisije govori u svojim drugim spisima; poglavlja 8 i 9 bave se sličnom tematikom, pri čemu je 8. poglavlje možda Dionisijevo delo, dok deveto sigurno potiče od nekog kasnijeg retora; 10. poglavlje ("o pogreškama u govoru") veoma je vredan spis i možda potiče od Dionisija; 11. poglavlje samo dalje razvija temu iz desetog poglavlja, kao što i deveto predstavlja nastavak osmog poglavlja.[3]
Spis O sastavljanju reči (Περὶ συνθέσεως ὀνομάτων), upućen Rufu Melitiju, sinu nekog Dionisijevog prijatelja, bavi se dodirivanjem glasova, bsedničkim ritmom i razlikama u stilu, uz navođenje mnoštva primera iz pesnika i proznih pisaca;[6] tu se nalaze i neka zanimljiva zapažanja o eufoniji i onomatopejskim efektima.[7]
Delo O ugledanju (Περὶ μιμήσεως, 3 knjige), upućen nekom Grku po imenu Demetrije, nije sačuvan u izvornom obliku, već samo u nekoj vrsti sažetka koji sadrži kritičke opaske o pojedinim pesnicima, od Homera do Euripida, zatim o nekim historiografima, kao što su Herodot, Tukidid, Filist, Ksenofont i Teopomp te, naposletku, o nekim filozofima i besednicima.[3]
Beleške o drevnim besednicima (Περὶ τῶν ἀρχαίων ῥητόρων ὑπομνηματισμοί), upućene Ameju, donose vesti o životu starih atičkih govornika i historičara, a zatim se za svakoga od njih daje kritička ocena, kakvo pohvala tako i pokuda, s ciljem da se promoviše mudro ugledanje na klasične obrasce besedništva. Ovaj se spis prvobitno sastojao od šest odeljaka, od kojih su u celini sačuvana prva tri, o Lisiji, Isokratu i Iseju; ostali odeljci obrađivali su Demostena, Hiperida i Eshina; sačuvan je početak četvrtog odeljka, gde se govori o besedničkoj snazi Demostenovoj i njegovoj superiornosti u odnosu na druge govornike.[3]
Sačuvana su i dva pisma Ameju, od kojih se ujednom pobija navodni Demostenov dug Aristotelu kroz pokazivanje da je Demosten većinu svojih govora održao pre no što je Aristotel napisao svoju Retoriku. U pismu Gneju Pompeju Geminu, prijatelju koji ga je uveo u otmeno rimsko društvo,[6] Dionisije objašnjava svoj kritički stav prema Platonovom "ditirampskom" stilu, s kojim se Pompej nije složio.[7] Spis O Tukididovom stilu (Περὶ τοῦ Θουκυδιδου χαρακτῆρος) napisao je na molbu svog prijatelja Kvinta Elija Tuberona i u njemu detaljnije objašnjava svoj stav prema Tukididovom stilu, koji posmatra s retoričke tačke gledišta, pa je njegov sud vrlo strog i nepravedan.[6] Naposletku, u spisu O Dinarhu (Δείναρχος) donose se važne vesti o životu i besedama govornika Dinarha.[3]
Historiografiji se Dionisije, kako se čini, posvetio u kasnijem razdoblju života; no, i u ovim delima na površinu stalno izbija retorika koja neretko ide na uštrb historiografije.[3] U delu Hronika (Χρόνοι ili Χρονικά), koje je izgubljeno, autor se verovatno bavio hronologijom, premda ne u vezi s rimskom historijom. Fotije spominje neki sažetak σύνοψις) u pet knjiga, koji Stefan Bizantinac navodi kao ἐπιτομή; taj je sažetak verovatno napravio neki pozni gramatičar.[3]
Od Dionisijevog opsežnog dela pod naslovom Rimske starine ili Stara povest rimska (Ῥωμαϊκὴ ἀρχαιολογία) sačuvali su se znatni odeljci. Sastojalo se od ukupno 20 knjiga i obrađivalo je historiju Rima od najstarijih mitskih vremena pa sve do 265. pne., tj. do punskih ratova, s kojima započinje Polibijevo delo.[8] U potpunosti je sačuvano prvih devet knjiga, zatim veči delovi 10. i 11. knjige, dok od ostalih devet knjiga postoje samo fragmenti i izvaci, sadržani u zbornicima koje je dao sastaviti vizantijski car Konstantin Porfirogenit.[3]
U ovom delu Dionisije dalje razvija Polibijevu misao o tome da je sudbina (τύχη) s pravom dodelila Rimu svetsku vlast, ali objašnjava kako su Rimljani svojim urođenim svojstvima i vrlinama tu vlast i ostvarili. Kao retor, u delo je uneo mnoštvo beseda, pa historijska građa koju on iznosi nije previše pouzdana.[9] Najstariju historiju obradio je vrlo detaljno, što izaziva sumnju u njegovu sposobnost da razlikuje historiju od mita i legende; jedanaest sačuvanih knjiga obrađuju razdoblje do 441. pne., pri čemu se 11. knjiga prekida ubrzo nakon što su decemviri doneli svoje zakone. Tamo gde primeti neslaganje između legende i historije Dionisije pokušava to neslaganje razrešiti na racionalistički način.[3]
- ↑ Suda, s.v. Διονύσιος (δ 1174)[mrtav link].
- ↑ Dionisije Halikarnašanin, Rimske starine, I, 7.
- ↑ 3,00 3,01 3,02 3,03 3,04 3,05 3,06 3,07 3,08 3,09 3,10 3,11 3,12 3,13 Schmitz 1867, s.v. Dionysius (25)
- ↑ Strabon, Geografija, XIV, 2, 16.
- ↑ Kvintilijan, Obrazovanje govornika, III, 1, 16.
- ↑ 6,0 6,1 6,2 Đurić 1990, str. 710
- ↑ 7,0 7,1 Russel 2003, s.v. Dionysius (7)
- ↑ Đurić 1990, str. 709
- ↑ Đurić 1990, str. 709–710
- Đurić, Miloš N. (1990). Istorija helenske književnosti. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
- Russel, Donald Andrew F. M. (2003), „Dionysius (7)”, Simon Hornblower & Andrew Spawforth (eds.), Oxford Classical Dictionary (3. rev. izd.), Oxford, ISBN 9780198661726
- Schmitz, Leonhard (1867), „Dionysius (25)”, Smith, William, Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, Boston