Dionisije Halikarnašanin

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Dionisije Halikarnašanin, ilustracija iz rukopisa, 16. vek

Dionisije Halikarnašanin (starogrčki: Διονύσιος Ἀλεξάνδρου Ἁλικαρνᾱσσεύς, "Dionisije Halikarnašanin, sin Aleksandrov",[1] rođen oko 60. pne., umro posle 7. pne.) bio je grčki historičar i učitelj retorike u Rimu, koji je u taj grad došao, kako sam kaže, "kad je Avgust okončao građanski rat".[2]

Život[uredi - уреди | uredi izvor]

Dionisije je bio sin nekog Aleksandra iz Halikarnasa i rođen je negde između 78. i 54. pne.[3] Strabon ga naziva svojim savremenikom.[4] Umro je nakon 7. godine pne., kad je završio i objavio svoje opsežno delo o historiji Rima.[3] O njegovom poreklu i obrazovanju nije poznato ništa, a ništa se ne zna ni o njegovom životu pre prelaska u Rim, premda su neki, na temelju njegovog rada na retorici, pretpostavljali da je u Halikarnasu uživao veliki ugled.[3] Sam Dionisije kaže da je došao u Rim odmah nakon završetka građanskog rata, tj. oko 29. pne. Od tada je živeo u Rimu, upoznavao se s latinskim jezikom i rimskom književnošću i prikupljao građu za svoje veliko delo pod naslovom Rimske starine (Ῥωμαϊκὴ ἀρχαιολογία). Pretpostavlja se da se u Rimu bavio i retorikom, a svakako je sklopio bliske prijateljske veze s mnogim uglednim Rimljanima, kakvi su bili, na primer, Kvint Elije Tuberon i retoričar Cecilije iz Kalakte; nije nemoguće da je dobio i rimska građanska prava, no njegovo se rimsko ime ne spominje nigde u izvorima.[3]

Delo[uredi - уреди | uredi izvor]

Sva Dionisijeva dela, od kojih su neka u celini izgubljena, dele se na dve skupine; prvoj pripadaju njegovi retorički i kritički spisi (koji su svi verovatno nastali u ranijem razdoblju njegova života, možda tokom prvih godina boravka u Rimu), dok drugu čine historijska dela.[3]

Retorika i kritika[uredi - уреди | uredi izvor]

Svi spisi ove skupine pokazuju da Dionisije nije bio samo prvoklasan retoričar, nego i izvrstan kritičar. U njima se nalaze genijalne kritičke napomene o delima klasičnih grčkih autora, premda se u tim napomenama zapaža izvesna hiprekritička strogost. Na prvom mestu u ovoj skupini nalazi se Retorska veština (Τέχνη ῥητορική), upućena nekom Ehekratu; sastoji se od dvanaest ili jedanaset poglavlja, koja međusobno nisu povezana i možda su sasvim slučajno u rukopisima stavljena zajedno, pa se uglavnom smatra da se radi o zbirci retorskih eseja koji potiču od različitih autora, uključujući i Dionisija[3], za koga Kvintilijan izrekom kaže da je sastavio jedan priručnik iz retorike.[5] Poglavlja 1–7 obrađuju panegirike i sadrže slabo povezane komentare o epideiktičnom besedništvu, koji se nikako ne slažu s onim što Dionisije govori u svojim drugim spisima; poglavlja 8 i 9 bave se sličnom tematikom, pri čemu je 8. poglavlje možda Dionisijevo delo, dok deveto sigurno potiče od nekog kasnijeg retora; 10. poglavlje ("o pogreškama u govoru") veoma je vredan spis i možda potiče od Dionisija; 11. poglavlje samo dalje razvija temu iz desetog poglavlja, kao što i deveto predstavlja nastavak osmog poglavlja.[3]

Spis O sastavljanju reči (Περὶ συνθέσεως ὀνομάτων), upućen Rufu Melitiju, sinu nekog Dionisijevog prijatelja, bavi se dodirivanjem glasova, bsedničkim ritmom i razlikama u stilu, uz navođenje mnoštva primera iz pesnika i proznih pisaca;[6] tu se nalaze i neka zanimljiva zapažanja o eufoniji i onomatopejskim efektima.[7]

Delo O ugledanju (Περὶ μιμήσεως, 3 knjige), upućen nekom Grku po imenu Demetrije, nije sačuvan u izvornom obliku, već samo u nekoj vrsti sažetka koji sadrži kritičke opaske o pojedinim pesnicima, od Homera do Euripida, zatim o nekim historiografima, kao što su Herodot, Tukidid, Filist, Ksenofont i Teopomp te, naposletku, o nekim filozofima i besednicima.[3]

Beleške o drevnim besednicima (Περὶ τῶν ἀρχαίων ῥητόρων ὑπομνηματισμοί), upućene Ameju, donose vesti o životu starih atičkih govornika i historičara, a zatim se za svakoga od njih daje kritička ocena, kakvo pohvala tako i pokuda, s ciljem da se promoviše mudro ugledanje na klasične obrasce besedništva. Ovaj se spis prvobitno sastojao od šest odeljaka, od kojih su u celini sačuvana prva tri, o Lisiji, Isokratu i Iseju; ostali odeljci obrađivali su Demostena, Hiperida i Eshina; sačuvan je početak četvrtog odeljka, gde se govori o besedničkoj snazi Demostenovoj i njegovoj superiornosti u odnosu na druge govornike.[3]

Sačuvana su i dva pisma Ameju, od kojih se ujednom pobija navodni Demostenov dug Aristotelu kroz pokazivanje da je Demosten većinu svojih govora održao pre no što je Aristotel napisao svoju Retoriku. U pismu Gneju Pompeju Geminu, prijatelju koji ga je uveo u otmeno rimsko društvo,[6] Dionisije objašnjava svoj kritički stav prema Platonovom "ditirampskom" stilu, s kojim se Pompej nije složio.[7] Spis O Tukididovom stilu (Περὶ τοῦ Θουκυδιδου χαρακτῆρος) napisao je na molbu svog prijatelja Kvinta Elija Tuberona i u njemu detaljnije objašnjava svoj stav prema Tukididovom stilu, koji posmatra s retoričke tačke gledišta, pa je njegov sud vrlo strog i nepravedan.[6] Naposletku, u spisu O Dinarhu (Δείναρχος) donose se važne vesti o životu i besedama govornika Dinarha.[3]

Historijska dela[uredi - уреди | uredi izvor]

Historiografiji se Dionisije, kako se čini, posvetio u kasnijem razdoblju života; no, i u ovim delima na površinu stalno izbija retorika koja neretko ide na uštrb historiografije.[3] U delu Hronika (Χρόνοι ili Χρονικά), koje je izgubljeno, autor se verovatno bavio hronologijom, premda ne u vezi s rimskom historijom. Fotije spominje neki sažetak σύνοψις) u pet knjiga, koji Stefan Bizantinac navodi kao ἐπιτομή; taj je sažetak verovatno napravio neki pozni gramatičar.[3]

Rimske starine[uredi - уреди | uredi izvor]

Od Dionisijevog opsežnog dela pod naslovom Rimske starine ili Stara povest rimska (Ῥωμαϊκὴ ἀρχαιολογία) sačuvali su se znatni odeljci. Sastojalo se od ukupno 20 knjiga i obrađivalo je historiju Rima od najstarijih mitskih vremena pa sve do 265. pne., tj. do punskih ratova, s kojima započinje Polibijevo delo.[8] U potpunosti je sačuvano prvih devet knjiga, zatim veči delovi 10. i 11. knjige, dok od ostalih devet knjiga postoje samo fragmenti i izvaci, sadržani u zbornicima koje je dao sastaviti vizantijski car Konstantin Porfirogenit.[3]

U ovom delu Dionisije dalje razvija Polibijevu misao o tome da je sudbina (τύχη) s pravom dodelila Rimu svetsku vlast, ali objašnjava kako su Rimljani svojim urođenim svojstvima i vrlinama tu vlast i ostvarili. Kao retor, u delo je uneo mnoštvo beseda, pa historijska građa koju on iznosi nije previše pouzdana.[9] Najstariju historiju obradio je vrlo detaljno, što izaziva sumnju u njegovu sposobnost da razlikuje historiju od mita i legende; jedanaest sačuvanih knjiga obrađuju razdoblje do 441. pne., pri čemu se 11. knjiga prekida ubrzo nakon što su decemviri doneli svoje zakone. Tamo gde primeti neslaganje između legende i historije Dionisije pokušava to neslaganje razrešiti na racionalistički način.[3]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Suda, s.v. Διονύσιος (δ 1174).
  2. Dionisije Halikarnašanin, Rimske starine, I, 7.
  3. 3,00 3,01 3,02 3,03 3,04 3,05 3,06 3,07 3,08 3,09 3,10 3,11 3,12 3,13 Schmitz 1867, s.v. Dionysius (25).
  4. Strabon, Geografija, XIV, 2, 16.
  5. Kvintilijan, Obrazovanje govornika, III, 1, 16.
  6. 6,0 6,1 6,2 Đurić 1990, str. 710.
  7. 7,0 7,1 Russel 2003, s.v. Dionysius (7).
  8. Đurić 1990, str. 709.
  9. Đurić 1990, str. 709–710.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

Vanjske veze[uredi - уреди | uredi izvor]