Dilema zatvorenika

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Preferences-system.svg Ovom članku potrebna je jezična standardizacija, preuređivanje, reorganizacija ili usklađivanje sa standardima srpskohrvatske Wikipedije.
Pogledajte kako poboljšati članak, kliknite na link uredi i doradite članak vodeći računa o standardima Wikipedije.

Dva osumnjičena su privedena na ispitivanje. Svaki se ispituje posebno. Policija je veruje da su oni počinili zločin, ali nema dovoljno dokaza, pa im predočava opcije. Ako jedan svedoči protiv drugog, a drugi ne svedoči protiv prvog, prvi biva oslobođen, dok drugi dobija kaznu 10 godina zatvora. Ako obojica svedoče jedan protiv drugog (tj. izdaju jedan drugog), obojica dobijaju kaznu od 5 godina zatvora. U slučaju da ne izdaju jedan drugog (obojica ćute), dobijaju minimalnu kaznu od po 6 meseci zatvora zbog nelegalnog posedovanja oružja. Svaki mora da se odluči da li će da izda drugog ili će da ćuti (tj. sarađuje sa drugim). Sve do kraja ispitivanja zatvorenici ne znaju odluku drugog. Kako bi ste postupili? Izdati ili ćutati pitanje je sad. Hajde da vidimo šta bi bilo racionalno izabrati. Kada se kaže racionalno, misli se na odsustvo uplitanja emocija i obraćanje pažnje samo na to šta bi bilo najkorisnije po nas izabrati. Predstavimo prvo izbore i ishode tablicom.

Osumnjičeni B ćuti

Oumnjičeni B izdaje

Osumnjičeni A ćuti svaki po 6 meseci A dobija 10 god.

B je slobodan

Osumnjićeni A izdaje A je slobodan B dobija 10 god. svaki po 5 god.


Ako izaberemo da ćutimo možemo dobiti kaznu ili od 6 meseci ili od 10 godina, zavisno od odluke drugog zatvorenika. U slučaju da izaberemo da izdamo drugog kazna je ili 5 godina ili smo slobodni. tj. nema kazne. Šta bi bilo racionalno izabrati. Racionalno bi bilo izabrati da izdamo drugog, jer izbegavamo najvišu kaznu 10 godina zatvora, a otvorena je mogućnost da budemo oslobođeni. Dok u slučaju biranja da ćutimo otvorena je mogućnost najviše kazne od 10 godina, a nije otvorena mogućnost da budemo oslobođeni.

Opcija izdaje je najbolji izbor bez obzira šta drugi igrač izabrao. Jer, u slučaju da se stavimo u poziciju osumnjičenog A, ako je osumnjičeni B izabrao čutati, osumnjičenom A je bolje da izabere opciju izdati, jer je tu oslobođen, dok u opciji ćutati dobija 6 meseci zatvora. U slučaju da je B izabrao izdati, osumnjičenom A je opet bolje da izabere opciju izdati, jer tada dobija 5 godina zatvora, dok u slučaju biranja opcije ćutati dobija 10 godina zatvora. Isto važi i za drugog igrača, osumnjičenog B, pošto su ishodi (godine zatvora) simetrični. Dakle, opcija izdati je najbolja za oba igrača. Ishod gde se opcije oba igrača ukrštaju, naime po 5 godina obojici, u teoriji racionalnog izbora zove se Nešov ekvilibrijum. Međutim, ono što je karakteristično za igru Dilema zatvorenika je da se Nešov ekvilibrijum i Pareto optimum ne poklapaju. Pareto optimalan ishod je onaj gde oba igrača dobijaju po 6 meseci zatvora (tj. najbolji ishod kolektivno gledano), dok je Nešov ekvilibrijum gde obojica dobijaju po 5 godina.

Ako igru igramo po prvi put, najbolje je birati opciju izdati. Međutim, u slučaju igranja igre još jednom, moguće je da stvari neće biti iste. Ako smo se odlučili za opciju izdaje prvi put, a drugi osumnjičeni je izabrao da ćuti, mi smo oslobođeni, dok je drugi osumnjičeni dobio maksimalnu kaznu. U ponavljanju igre drugi osumnjičeni zna šta se desilo prvi put i verovatno neće birati opciju ćutanja, nego opciju izdaje. Stoga, ako i drugi put biramo opciju izdaje, a i drugi osumnjičeni bira isto, dobijamo po 5 godina. To će se desiti verovatno u svakoj sledećoj igri (Nešov ekvilibrijum prevlađuje), sve dok obojica ne shvatimo da je bolje da sarađujemo, tj. da biramo opciju ćutanja, jer je to kolektivno gledano najbolja opcija (Pareto optimum).


Kakve veze to ima sa prirodnim stanjem? U prirodnom stanju ljudi moraju da zastupaju sami sebe i ne mogu pouzdano da se oslone na druge, slično kao osumnjičeni među sobom. Opcije tih ljudi su ili da ostane takvo stanje kakvo je, tj. da ne postoji saradnja među njima koja se zasnva na poverenju, ili da međusobno sarađuju, i na taj način se dogovore oko nekog stanja koje je prihvatljivo za sve (naime, građanskog stanja, nasuprot prirodnom stanju). Tabela ispod nam pokazuje sličnu situaciju kao ona sa osumnjičenima. Nešov ekvilibrijum je status quo, pošto bilo šta da izabere druga strana, meni je bolje da izaberem opciju ne sarađuje, koja je ujedno i najbolja opcija, bez obzira na moj izbor, drugog igrača. Pareto optimum je država, to jest stanje o kome je postignut dogovor na osnovu saradnje. Međutim, ishod država, dakle najbolji ishod kolektivno gledano, neće biti biran od strane ljudi u prirodnom stanju, pošto u prirodnom stanju ljudi gledaju samo svoje interese, jer su ljudi, po Hobsovom mišljenju, egoisti. Dakle, da bi se izašlo iz prirodnog stanja, koje je neodrživo, potrebno je da se ljudi dogovore o stvaranju države, gde je država, onda, ne-prirodno stanje. Iz razloga što je država ne-prirodno stanje, dakle stanje koje se održava silom, ona je Levijatan (što je i naziv Hobsove knjige), koji budno nadzire i nemilosrdno kažnjava sve one koji ne poštuju dogovor.

Predstavili smo, dakle, Hobsovo mišljenje o nastajanju države iz prirodnog stanja. Mada kontroverzno, stanovište o prirodnom stanju i samoj ljudskoj prirodi, možda nalazi svoju potporu u iskustvu kako savremenog, tako verovatno i doba u kome je Hobs živeo.

Kao model za predstavljanje prirodnog stanja, poslužila nam je Dilema zatvorenika. Obično su stvari mnogo komplikovanije i ima dosta više uslova nego što je predstavljeno u samoj igri, ali to nas ne sprečava da se malo igramo. Šta biste izabrali u Dilemi zatvorenika, imajući u vidu gore pomenuto, izdaju ili ćutanje?

   B sarađuje
B ne sarađuje

A sarađije Stvara se stanje u kome nema konstantnog straha za život (država)

A ispada budala, a u najgorem sulačaju gine;

B iskorišćava A, gde B ne strahuje od kažnjavanja države

A ne sarađuje      
A iskorištava B, gde A ne strahuje od kažnjavanja družave;

B ispada budala, a u najgorem slučaju gine

status quo (tj. prodno stanje ostaje)