Dezső Kosztolányi

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Deže Kostolanji
Biografske informacije
Rođenje (mađ. Kosztolányi Dezső)
29. mart 1885.
Subotica,  Austrougarska
Smrt 3. novembar 1936. (dob: 51)
Budimpešta,  Mađarska
Obrazovanje
Zanimanje književnik, novinar, publicista, prevodilac
Opus
Jezik mađarski
Znamenita djela
Ana Edeš (1927)[1]
Zlatni zmaj (1926)
Ševa 1924[1]
Neron, krvavi pesnik (1922)
Inspiracija

Deže Kostolanji (mađ. Dezső Kosztolányi; Subotica, 29. mart 1885Budimpešta, 3. novembar 1936) je bio književnik, novinar, publicista, prevodilac književnih dela. Oprobao se u gotovo svim književnim rodovima[2], od poezije preko esejistike, do pozorišnih komada. Gradeći sopstveni stil, koristio je francuski simbolizam, impresionizam, ekspresionizam,[2] psihološki realizam, a smatra se i začetnikom futurizma u svojoj sredini.[3]

Još za života je preveden na sve evropske jezike.[4]

Biografija[uredi - уреди | uredi izvor]

Rođen je u Subotici, gde je završio gimnaziju. Međutim, zbog sukoba sa nastavnikom napustio je školu pre mature i pored toga što mu je otac bio direktor škole. Studije je nastavio u Budimpešti (1903[5]), gde se družio sa Mihaljem Babičem i Đulom Juhasom, velikim mađarskim književnicima.[6]

Prvu pesmu objavio je 1901. godine, prvu zbirku pesama 1907[6], a prvu nagradu osvojio je 1910. sa zbirkom „Žalbe lošeg deteta“.[7] Od 1904. se bavio i novinarstvom. U početku je pisao za Subotičke listove, a kasnije je radio kao saradnik „Peštanskog Dnevnika“ (mađ. Budapesti Napló) (1906[5]).[6]

U periodu od 1908. do 1910. putovao je po Evropi.[5] U proleće 1909. je posetio Beograd. Svoje utiske o egzotičnoj slici tadašnjeg glavnog grada: ulicama, narodu, kafanama, odbornicima u skupštini, Narodnom muzeju, Univerzitetskoj biblioteci Licej, objavio je u obliku dva kratka putopisa („Beogradski dnevnik“ i „Srpski mozaik“) u časopisu „Élet“ (Život). Kasnije ih je objedinio i objavio u knjizi pod nazivom „Mastilo“.[2]

Ipak, za njega je rodni kraj bio najveća inspiracija. Mnogi njegovi romani, od kojih najpoznatiji „Ševa“ (1924), „Zlatni zmaj“ (1926) i deo pripovedaka iz „Kornel Večernji“[8] vode poreklo iz njegovih Subotičkih dana[6], što je i sam napominjao:

Wikiquote „Onaj ko ovde odraste, tom su oči šire nego onima koji životno krštenje dožive u jednoj mudro uređenoj prestonici. Mene su tajanstvenost koja se skriva u mađarskoj provinciji i mistika koja se skriva u čoveku iz palanke nagnale na pisanje i samo se u toj meri osećam piscem u kojoj sam dobio snagu od sile koja deluje u provinciji.“
(Deže Kostolanji[2])

Od ranih godina patio je od otežanog disanja, najverovatnije astme. Ove probleme od kojih je patio, na simboličan način opisao je između ostalog u članku o Subotici, Bačkoj bulci: „Prašina nizijska“ u časopisu „Élet“[6]:

Wikiquote „Onima koji znaju i vole da pišu, posvećujem ovaj naslov, i molim da za njega napišu roman. Prašina nizijska, prašina Bačke je ta, o kojoj ja još ništa čuo nisam. Mada čoveku treba samo dve nedelje da se kvasi u soli ove atmosfere Bačke pa da otkrije ovaj čudan element, ove čestice sivila, koje noću lupaju po mreži na prozoru, koje grlo suše, pluća razaraju, razboljevaju i zavode. Ova prašina ničemu nalik nije. Ova prašina ima neku svoju strukturu, posebnu hemiju, štaviše, svoju filozofiju.“
(Daže Kostolanji, 18. septembar 1910[6])

Svest o bolesti i prolaznosti života odrazili su se i na njegov knjiženi stil, koji su mnogi kritičari okarakterisali kao secesijski kult smrti.[6] I ako se okušao u raznim žanrovima, po nekim kritičarima, on je pre svega bio pesnik, jer se čak i u proznom radu oseća poezija.[2] S druge strane, neki Kostolanjijevi eseji i polemike o prevođenju aktuelni su još i danas.[8]

Prvi znaci teške bolesti: raka grla[9], pojavili u se 1933. U narednom periodu operisan je nekoliko puta, da bi 1936.[5] umro u 51. godini života,[7] u predgrađu Budimpešte.

U njegovu čast[uredi - уреди | uredi izvor]

U Subotici, njegovo ime nose pozorište[10] alternativnog pristupa i gimnazija za talentovane učenike.[11], a u parku u ulici Petefi Šandor, nalazi se bista, autora Almaši Gobora, podignuta 1985. godine.[12] Svake godine održavaju se Dani Dežea Kostolanjija.[13]

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]