David Albahari

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
David Albahari
Biografske informacije
Rođenje 15. mart 1948. (1948-03-15) (dob: 69)
Peć, SFR Jugoslavija
Obrazovanje
Zanimanje pisac
Opus
Književne vrste roman, kratka priča
Nagrade

David Albahari (Peć, 15. 3. 1948), srpski pisac koji trenutno živi u Kalgariju u Kanadi. Albahari uglavnom piše romane i kratke priče koje su često autobiografske. Takođe je i prevodilac sa engleskog jezika.

Biografija[uredi - уреди | uredi izvor]

David Albahari rođen je u Peći 15. 3. 1948 godine. Jevrejskog je porekla.[1] Otac mu je bio pobožan čovek, ali je tek nakon penzionisanja počeo redovno odlaziti u hram i postao aktivan član jevrejske zajednice. U kućanstvu Albaharijevih su se obeležavali svi jevrejski praznici i običaji.[1] David je u Zagrebu studirao englesku literaturu i jezik. Prvu zbirku kratkih priča „Porodično vreme“ je objavio 1973. Postao je popularan u književnim krugovima četvrtom knjigom „Opis smrti“, za koju je dobio nagradu „Ivo Andrić“.

1991. godine je postao predsednik Federacije jevrejskih zajednica Jugoslavije, a radio je i na evakuaciji jevrejskog stanovništva iz Sarajeva. 1994. godine se preselio s porodicom u Kalgari, gde i dalje živi. I dalje piše i objavljuje na srpskom jeziku. Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman „Mamac1996. godine i nagrade Zlatni suncokret za zbirku priča „Svake noći u drugom gradu“ 2008. godine.

David Albahari je pisac prilično zatvorenog, na momente čak hermetičnog izraza, autor koji zahteva ne samo veliki čitalački napor, već i punu saradnju čitaoca u izgrađivanju značenja pojedinih dela. Uprkos tome, on je tokom svog gotovo tridesetogodišnjeg postojanja u srpskoj literaturi stekao ne samo nepodeljenu naklonost kritike, već i prilično veliki broj čitalaca. Interesantna je pojava da se među ljubiteljima knjige u Srbiji teško može naći čitalac koji nema jasno izražen vrednosni stav prema Albaharijevom opusu: s jedne strane nalazi se prilično širok sloj obožavalaca njegove proze među kojima on često predstavlja pravog kultnog pisca, dok se s druge strane nalazi nešto uža grupa onih kojima izrazita složenost i naglašena artificijelnost njegovog izraza stvara prilično jak otpor.

Kritika je od samog početka prihvatila Albaharijevo stvaralaštvo uz izuzetno pohvalne ocene, počev od najranijih prikaza prve zbirke, kada je Bogdan A. Popović zaključio u prikazu „Porodičnog vremena“ da je pripovedačka polazišna pozicija „za darovitog mladog pisca... od neprocenjive vrednosti“, pa sve do skorašnjeg suda Vase Pavkovića da je samo pitanje vremena „kada će svet prepoznati velikog pisca srpskog jezika“. Albaharijeva ostvarenja prevođena su na francuski, nemački, engleski, hebrejski, poljski, italijanski, makedonski, slovenački, albanski, slovački, mađarski...

Kasnih osamdesetih, Albahari je započeo prvu formalnu peticiju za legalizaciju marihuane u Jugoslaviji. Za sebe tvrdi da nije vernik, te da mu je uvek smetalo automatizovanje religije.[1]

29 7 2016 godine osvojio je prvu nagradu na festivalu "Друга приказна" (Druga priča), u Skoplju, Makedoniji[2].

Bibliografija[uredi - уреди | uredi izvor]

Zbirke priča[uredi - уреди | uredi izvor]

  • „Porodično vreme“ (1973)
  • „Obične priče“ (1978)
  • „Opis smrti“ (1982)
  • „Fras u šupi“ (1984)
  • „Jednostavnost“ (1988)
  • „Pelerina“ (1993)
  • „Izabrane priče“ (1994)
  • „Neobične priče“ (1999)
  • „Drugi jezik“ (2003)
  • „Senke“ (2006)
  • „Svake noći u drugom gradu“(2008)
  • „21 priča o sreći“ (2017)

Romani[uredi - уреди | uredi izvor]

  • „Sudija Dimitrijević“ (1978)
  • „Cink“ (1988)
  • „Kratka knjiga“ (1993)
  • „Snežni čovek“ (1995)
  • „Mamac“ (1996)
  • „Mrak“ (1997, 2008)
  • „Gec i Majer“ (1998)
  • „Svetski putnik“ (2001)
  • „Pijavice“ (2006)
  • „Ludvig“ (2007)
  • „Brat“ (2008)
  • „Ćerka“ (2010)
  • „Kontrolni punkt“ (2011)

Knjige eseja[uredi - уреди | uredi izvor]

  • „Prepisivanje sveta“ (1997)
  • „Teret“ (2004)
  • „Dijaspora i druge stvari“ (2008)

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 1,2 Banjac, Dragan (4. 11. 2013). Intervju – David Albahari: Pisanje je za mene utjeha. Pobjeda. Preuzeto 9. 3. 2014
  2. Давид Албахари - добитник на првата награда „Друга приказна“ [1]

Vanjske veze[uredi - уреди | uredi izvor]