Džamija šejha Lotfalaha

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Džamija šejha Lutfulaha

perz. مسجد شیخ لطف الله‎‎‎
Masğid Šayh Lutfullah
Kupolasta džamija
Džamija šejha Lutfulaha na karti Isfahan
Džamija šejha Lutfulaha
Džamija šejha Lutfulaha
Karta Isfahana
Koordinate: 32°39′26″N 51°40′44″E / 32.657222°N 51.678889°E / 32.657222; 51.678889Koordinate: 32°39′26″N 51°40′44″E / 32.657222°N 51.678889°E / 32.657222; 51.678889
Lokacija Isfahan,  Iran
Izgrađena 1618.
Islamska verska škola - ogranak Šiitski islam
Arhitektonske informacije

Džamija šejha Lutfulaha (perz. مسجد شیخ لطف الله‎‎)[1] predstavlja jedno od arhitektonskih remek-dela iranske safavidske arhitekture i nalazi se na istočnoj strani trga Nakš-e Džahan u centru iranskog grada Isfahana.[2] Izgradnja džamije je počela 1603. i završena je 1619. godine. Sagradio ju je glavni arhitekta šejh Bahai, tokom vladavine šaha Abasa II i dinastije Safavida.

Istorija[uredi - уреди | uredi izvor]

Ulazna vrata koja vode ka predvorju u džamiju u obliku slova „G“.

Od četiri impozantne građevine koje dominiraju na trgu Nakš-e Džahan, ova je najstarija izgrađena.

Džamija šejha Lutfulaha je izgrađena sa ciljem da bude privatna džamija kraljevskog dvora, za razliku od Šahove džamije koja je bila otvorena za javnost.[3] Iz tog razloga, džamija nema minareta i manja je po površini. Zapravo, mali broj Evropljana u vreme Safavida je uopšte i obraćao pažnju na ovu džamiju, a svakako im nije odobren pristup njoj. Tek nekoliko vekova kasnije, vrata džamije su otvorena za javnost, tu su se obični ljudi mogli diviti naporima šaha Abasa u izradi ovog svetog mesta za dame iz svog harema, i izuzetnom mozaiku, koji je daleko superiorniji od onog koji se nalazi u Šahovoj džamiji.

Kako bi izbegao šetnju kroz trg na putu do džamije, šah Abas je unajmio arhitektu da mu izgradi tunel koji se prostire preko trga, od Ali Kapu palate, do samog ulaza u džamiju. Kada se dođe do ulaza, mora se proći kroz prolaz koji vodi u krug, da bi se konačno došlo do glavne zgrade. Svuda širom ovog prolaza stajali su stražari, a očigledna svrha ovog projekta bila je što bolja zaštita žena iz harema.[4] Na glavnom ulazu u džamiju takođe je stajala straža, a vrata zgrade su bila zaključana u svakom trenutku. Danas, ova vrata su otvorena za posetioce, a prolaz ispod trga više nije u upotrebi.

Šejh Lutfulah[uredi - уреди | uredi izvor]

Kroz istoriju, ova džamija je nosila različita imena. Kod istoričara Kasimija Džunabadija, ona se pominje kao „Džamija sa velikom kupolom“ (Masğed-e qubbat-e ’azim) i Kupolasta džamija (Qubbat masğed), dok je savremeni istoričar Iskandar Munši naziva „Džamija velike čistote i lepote“.[5] S druge strane, evropski putnici, kao što je Žan Šarden, koriste njeno sadašnje ime, a arapski natpisi unutar džamije, koje je uradio kaligraf Bakir Banai, uključuju i ime šejha Lutfulaha. Pored toga, beleške Muhib Ali bega, carskog blagajnika, pokazuju da je plata imama direktno pristizala iz carskog trezora. Sve ovo ukazuje na to da, ne samo da je zgrada zaista nazvana po šejhu Lutfulahu, već i da je ovaj čuveni imam bio među prvim molitvenim predvodnicima u službi kraljevskog dvora u ovom džamiji.[6]

Arhitektura[uredi - уреди | uredi izvor]

Prikazan je ulaz i kupola koja ne stoji direktno iza ulaza, već je pomerena ka jugu.

Ulazna kapija, nalik na Veliki bazar i Šahovu džamiju, u obliku je spuštenog polumeseca. Takođe, ​​donja fasada džamije i ulazni hodnik su od mermera, dok su haft-rangi pločice (perz. هفترنگی, bukv. „sedmobojne“, polihromni mozaik)[7] korišćene za ukrašavanje gornjih delova strukture. Primenu kaligrafije i pločica, koji prevazilaze lepotu i kvalitet svega do tada stvorenog u islamskom svetu, nadgledao je lično majstor kaligrafije Ali Reza Abasi.

Glavni arhitekta je Muhamed Reza-Isfahani, koji je rešio problem razlike između pravca kible i ulaza u građevinu, tako što je osmišlio predvorje u obliku slova „G“, koje povezuje ulaz i molitvene prostorije. Natpis Reze Abasija na ulaznim vratima označava datum početka izgradnje.[8] Pravac sever-jug kojim se prostire trg, ne slaže se sa jugo-zapadnim pravcem Kible; ugao između njih je 45 stepeni.[9] Ova odlika, koja se zove „pašna“ (پاشنه) u persijskoj arhitekturi[10] je učinila je da kupola ne stoji direktno iza ulaznog ajvana (na slici).[9]

Jednodelna kupola džamije ima prečnik od 13 metara.[11] Njena spoljašnja strana je bogato ukrašena mozaikom.[9]

U poređenju sa Šahovom džamijom, dizajn džamije šejha Lutfulaha je prilično jednostavan, ne okružuje je dvorište i nema unutrašnjih ajvana. Sama građevina se sastoji od spljoštene kupole koja se oslanja na kvadratnoj osnovi.[12] Međutim, nasuprot jednostavnoj strukturi ove džamije, spoljašnji i unutrašnji zidovi su izuzetno kompleksno ukrašeni,[13] a u njenoj izgradnji su korišćeni najbolji materijali i unajmljene su najtalentovanije zanatlije. Robert Bajron je zapisao svoje utiske: Ne znam za savršeniji primer persijske islamske genijalnosti od unutrašnjosti kupole:

Kupola je izdubljena mrežom segmenata limunastog oblika koje se smanjuju po površini i obrazuju pauna na vrhu... Mihrab u zapadnom zidu je emajliran sitnim cvetovima na prostranoj plavoj livadi. Svaki deo dizajna, svaka površina, svako ponavljanje, svaka zasebna grana ili cvet ima svoju setnu lepotu. Ali lepota celine dolazi do izražaja kada se krećete. Opet, ističe se igra svetlosti uglačanih i neuglačanih površina; tako da se svakim korakom pretvaraju u bezbroj sjajnih nijansi... Nikada do sada nisam naišao na sjaj ove vrste.“[14]

Taj „paun“ koji se može videti u središtu unutrašnje strane kupole je jedna od jedinstvenih karakteristika džamije. Ako posmatrač stoji na kapiji unutrašnjeg hodnika i pogleda ka centru kupole, može uočiti pauna čiji rep čine sunčevi zraci koji dolaze iz otvora u plafonu.

Džamija šejha Lutfulaha

Na unutrašnjoj strani kupole uočava se estetska svrha dugog, niskog, sumornog prolaza koji vodi do kupolaste odaje, te se u nju ulazi je sa povećanim osećajem uzbuđenosti. Skučenost hodnika ustupa mesto ogromnoj i visokoj odaji, a tama je otklonjena jarkim prirodnim osvetljenjem koje dolazi kroz mnoge prozore.[15]

Barbara Brend ju je opisala na sledeći način: „Tirkizni odsjaj luka se nazire ispod kupole, u kome se koncentrični prstenovi sa po 32 romba smanjuju približavanjem ka centru, što daje utisak osvetljenosti. Moćan dizajn, koji odaje osećaj kretanja i postojanosti, naglašava versku simboliku, govoreći o harmoniji univerzuma. ... Sistem potpore kupole sadrži osam velikih lukova oslikanih tirkiznim mozaikom koji se uzdiže do vrha zida. Među njima su rombasti spojevi parusa i trompova. U okviru kupole, slojevi pločica formiraju oblik venca rešetkasto isprekidanog običnom opekom, koji se postepeno smanjuje dok se ne spoje sa središnjim delom ukrašenim arabeskama“.[9]

Veruje se da je struktura na kupolama džamije Lutfulah i Plave džamije u Tabrizu izvedena po ugledu na kupolu džamije šaha Vali u Taftu (Jazd).[16]

Dizajn mozaika ove džamije, kao i Šahove džamije i drugih persijskih džamija i pre perioda Safavida, izgleda da nije u potpunosti simetričan — naročito u bojama dezena. Taj dizajn je opisan kao namerna, „simetrična“ asimetrija.[17]

Arhitekte kompleksa su šejh Bahai (glavni arhitekta) i Mohamed Reza Isfahani.[2]

Građevina je završena 1618. godine (1028 po Hidžri).[18]

Umetnost[uredi - уреди | uredi izvor]

Ardabilski tepih. Dezen se zasniva na izgledu enterijera kupole u džamiji šejha Lutfulaha

Dizajn Ardabilskih tepiha (kao što je Ardabilski ćilim) je nastao po istom šablonu koji se nalazi na unutrašnjoj strani kupole.[19] Takođe, dizajn „Tepiha čuda“, koji će biti najveći tepih na svetu, zasniva se na izgledu enterijera kupole.[20] Smatra se da su koncepti mističnog filozofa Suhravardija o jedinstvu postojanja bili povezani sa ovim šablonom na unutrašnjoj strani kupole.[21][22] Ali Reza Abasi, glavni kaligraf na dvoru šaha Abasa, oslikao je ulaz iznad vrata, veličanstvenim natpisima sa titulama i imenima šaha Abasa, Huseinija i Musavija, odnosno potomaka imama Huseina i Muse.[23]

Natpisi na džamiji odražavaju misli koje su zaokupljale šaha u vreme kada je ona građena; odnosno potrebu da se definiše dvanaestoimamski šiizam naspram sunitskog islama, kao i persijski otpor prema osmanskoj invaziji. Natpis belim pločicama na plavoj podlozi na spoljašnjem zidu kupole, vidljiv za javnost, sastoji se od tri sure (poglavlja) iz Kur'ana; el Šams (91, Sunce), el Insan (76 Čovek) i el Kavtar (108, Obilje). Sure naglašavaju ispravnost čiste duše i sudbinu u paklu onih koji odbacuju Božji put, što se najverovatnije odnosi na Turke.[24]

Ulazak u molitvenu odaju, vernik se suočava sa zidovima prekrivenim plavim, žutim, tirkiznim i belim pločicama sa raznim obrascima arabeski. Kuranski ajeti se pojavljuju u svakom uglu, a istočni i zapadni zidovi sadrže poeziju šejha Bahaija. Oko mihraba su imena dvanaest šiitskih imama, i natpisi sadrže imena šejha Lutfulaha, Ostada Muhameda Reze Isfahanija (arhitekte) i Bakira el Banaija (kaligrafa koji ih je napisao).

Gledajući nadesno od samog ulaza u zasvođenoj molitvenoj odaji, može se videti kompletan tekst Sure 98, el Bajina (Dokaz Jasni). Poruka ovog poglavlja je da jasan dokaz pravog Svetog Pisma nije bio dostupan za sledbenike Knjige (tj hrišćanima i Jevrejima) sve dok Bog nije poslao svog poslanika Muhameda. Horizontalni tekst na dnu luka nije iz Kurana, ali navodi da je Bog blagoslovio šiitske žrtve (mučenike). Tako, šiitske molitve podsećaju na Kuranske stihove u svom prenošenju istinite Božije poruke.[24]

Pesma šejha Bahaija na desnom zidu moli Četrnaest Besprekornih (Muhamed, Fatima i dvanaest imama) za pomoć, dok natpisi na unutrašnjosti kupole ističu vrline dobrih dela, molitve i poštenja, kao i ispravnost islama i njegovih proroka u odnosu na podvodljivost drugih religija.

Činjenica da dve pesme šejha Bahaija, istinskog sufije, krase zidove privatne džamije šejha Abasa, dokazuje da, iako su potisnuti neki elementi sufizma u carstvu, sufizam kao opšti fenomen je nastavio da igra važnu ulogu u safavidskom društvu.[25]

Gallery[uredi - уреди | uredi izvor]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Takođe transkribovano kao Lutfalah, Lutf Alah, Lutfulah, Lotfolah, Lotf Alah
  2. 2,0 2,1 2,2 Āzarnoush, Āzartāsh. "اصفهان" (persijski). Encyclopaedia Islamica. Tehran: Center for the Great Islamic Encyclopedia. http://www.cgie.org.ir/shavad.asp?id=123&avaid=3616. pristupljeno 14.11.2015. 
  3. Ferrier, R. W.; A Journey to Persia, Jean Chardin's Portrait of a Seventeenth-century Empire; pp. 53. pp. 143.
  4. Kultur-Reisers reisetilbud i 2016 - Twice vinreiser og opplevelser[mrtav link]
  5. Blake, Stephen P.. Half the World, The Social Architecture of Safavid Isfahan, 1590-1722. str. 149. 
  6. Blake; p. 149
  7. Blake, str. 148
  8. Blake, str. 147
  9. 9,0 9,1 9,2 9,3 Brend, Barbara (1991). Islamic Art. Harvard University Press. str. 153. ISBN 0-674-46866-X. https://books.google.com/books?id=ba3LyiGfPU8C&pg=PA153&hl=en&sa=X&ei=otl-T5-WEoK-8ASJ28XvBw&ved=0CDIQ6AEwAA#v=onepage&f=false. pristupljeno 14.11.2015. 
  10. "Arhivirana kopija [Sheikh Lotf Allah Mosque]" (persijski). IRIB. http://negah.irib.ir/media/show_video/912. pristupljeno 14. 11. 2015. 
  11. L. Baker, Patricia; Smith, Hilary (2009). Iran (3 izd.). Bradt Travel Guides. str. 107. ISBN 1-84162-289-3. https://books.google.com/books?id=a40CkMNqU8AC&lpg=PA107&pg=PA108#v=onepage&q&f=false. pristupljeno 14.11.2015.. 
  12. Savory, Roger; Iran Under the Safavids; pp. 163.
  13. 13,0 13,1 Savory, Roger (1976). Introduction to Islamic Civilisation (10 izd.). Cambridge University Press. str. 94. ISBN 0-521-09948-X. https://books.google.com/books?id=M5dTrzVizfAC&pg=PA94&hl=en&sa=X&ei=otl-T5-WEoK-8ASJ28XvBw&ved=0CDgQ6AEwAQ#v=onepage&q&f=false. pristupljeno 14.11.2015. 
  14. Byron, Robert; The Road to Oxiana; pp. 177- 8
  15. Jackson, Peter; Lockhart, Laurence, ur. (1986). "Safavid Architecture". The Cambridge History of Iran: The Timurid and Safavid Periods. Cambridge University Press. str. 785. ISBN 0-521-24699-7. https://books.google.com/books?id=fY01Tc2SZVEC&pg=PA785&hl=en&sa=X&ei=wel-T7DZHYO29QTYobTvBw&ved=0CFQQ6AEwBjgU#v=onepage&q&f=false. pristupljeno 14.11.2015. 
  16. Jaʿfari, Shivā. "تفت" (persijski). Encyclopaedia Islamica. Tehran: Center for the Great Islamic Encyclopedia. http://www.cgie.org.ir/shavad.asp?id=130&avaid=6010. pristupljeno 14. 11. 2015. "اهمیت این مسجد بیشتر از جهت گنبد و مقصورۀ آن است که می‌توان ساختمان گنبد مسجدکبود در تبریز و شیخ لطف‌الله در اصفهان را تقلیدی از این بنا دانست.". 
  17. Soleymāni, Amin (2007). اشاره‌ای به بی‌قرینگی در نقوش کاشی‌کاری دو مسجد امام و شیخ لطف الله اصفهان [Asymmetry in Tiling Designs of Imam Mosque and Sheikh Lotfollah Mosque in Isfahan]. Âyene-ye Khiâl (in persijski) (Iranian Academy of the Arts) (2): 6–17. Pristupljeno 14. 11. 2015. [mrtav link]
  18. Holt, P. M.; Lambton, Ann K. S.; Lewis, Bernard (1977). The Cambridge History of Islam. Cambridge University Press. str. 737. ISBN 0-521-29138-0. https://books.google.com/books?id=UfQWT_esc5cC&pg=PA737&hl=en&sa=X&ei=otl-T5-WEoK-8ASJ28XvBw&ved=0CGMQ6AEwCA#v=onepage&f=false. pristupljeno 14.11.2015. 
  19. "Arhivirana kopija [Sheikh Lotf Allah Mosque]" (persijski). isfahanportal.ir. http://www.isfahanportal.ir/framework.jsp?SID=2353. pristupljeno 14. 11. 2015. 
  20. "[Persian carpet]" (persijski). Aftab Magazine. http://www.aftab-magazine.com/articles/2006059.html. pristupljeno 14. 11. 2015. 
  21. Khosravi, Shahnāz. "Arhivirana kopija" (persijski). Iranian Academy of the Arts. http://www.honar.ac.ir/Publisher/lett_news/show.asp?id=1182. pristupljeno 14. 11. 2015. 
  22. Canby, Sheila R.; Shah Abbas, The Remaking of Iran. pp. 28- 35
  23. Canby, str. 28
  24. 24,0 24,1 Canby, str. 30
  25. Canby, str. 33

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]