Prijeđi na sadržaj

Corps de ballet

Izvor: Wikipedija
Telo baleta u „V” obliku[1][2]

Corps de ballet (engl. body of the ballet) je grupa igrača koji ne spadaju u grupu baletskih solista. Stalni su članovi baletske kompanije i ponekad pomažu oko sastvljanja pozorišne scenografije.[3]

Telo baleta deluje kao celina sa specifičnim pokretima na sceni. Ponekad stvaraju specifične ulige za balet kao što su na primer cvetovi Ščelkunčika.[4]

U klasičnom baletu, ženski kordebalet tradicionalno igra važnu ulogu. Raznovrsni masovni plesovi sa mnogo slikovitih poza bili su od velikog značaja u produkcijama Artura Sen Leona - tako da je koreograf bio čak i kritikovan zbog njihove suvišnosti. Među sačuvanim nasleđem 19. veka su „Molitva vilisa” iz II čina baleta Žizela (koreografija Žana Koralija u redakciji Marijusa Petipa), „Izlazak senki” iz Bajadere i „Slika Nereida” iz Uspavane lepotice Marijusa Petipa, „Slika labudova” iz Labudovog jezera u postavci Leva Ivanova. Ona se smatraju remekdelima koreografije.

Aleksandar Gorski (Don Kihot, 1900) i Mihail Fokin (Šeherezada, 1910, Petruška, 1911) dali su kordebaletu potpuno drugačiju ulogu u svojim nastupima – inovativni koreografi ranog 20. veka tražili su živu glumačku reakciju od baletskih umetnika, scenske komunikacije, improvizacionog odnosa prema onome što se dešava na sceni – kako se to zahtevalo u dramskom pozorištu prema „školi iskustvaStanislavskog.

Funkcija

[uredi | uredi kod]

Telo baleta postavlja raspoloženje, scenu i nijanse baleta, gradi vezu i drugarstvo među članovima baletske družine i stvara velike scenske slike kroz ansambl pokret i koreografiju.[5]

Telo baleta je za plesnu trupu kao što je kičma za telo: pruža okvir, podršku, kontekst i estetsku formu. - Plesni magazin[6]

Pored fizičke izgradnje sveta koju obezbeđuje telo baleta, ono takođe služi kao vitalna odskočna daska za mlađe, dolazeće igrače, gde uče o životu kompanije i strukturi klasičnih baleta pre nego što ih eventualno unaprede kao soliste ili glavne igrače.[5]

Istorija

[uredi | uredi kod]

Neki naučnici tvrde da telo baleta iz devetnaestog veka nalazi svoje korene u francuskim revolucionarnim horskim svečanostima, koje su i same ukorenjene u festivalima iz antike.[7]

Le petit rats

[uredi | uredi kod]

Plesači koji su popunjavali telo baleta Pariske opere često su uključivali učenike, neki od kojih sa 14 godina, od milja poznate kao les rats ili les petit rats.[8] Za taj termin postoje mnoga etimološka objašnjenja; među njima i sugestija Emila Litrea da je izraz „demoiselles d'opéra“ (mlada dama iz opere) skraćen jednostavno u „ra“, ili verovanje da se zvuk koje su špicaste cipele baletske trupe proizvodile na drvenim podovima prostorija za probe može uporediti sa skakanjem pacova.[8]

Godine 1866, Teofil Gotje (autor Žizele) objavio je esej pod naslovom Le Rat,[9] ljubazan i duhovit opis navika ovih mladih plesača.[8]

Pacov je, uprkos svom muškom imenu ['pacov' je imenica muškog roda na francuskom], izrazito žensko stvorenje. Naći ćete ih samo u Rue le Peletier, na Kraljevskoj muzičkoj akademiji, ili u Rue Rišer, na časovima plesa; oni postoje samo tamo; uzalud biste tražili bilo gde drugde na svetu. Pariz poseduje tri stvari na kojima mu zavide sve druge prestonice: ježa, pečurku i pacova. Pacov je pozorišni jež koji ima sve mane uličnog ježa, manje dobrih osobina, i kao i ovaj drugi proizvod je Julske revolucije. Pacov je ono kako mi u Pariskoj operi zovemo mlade devojke koje se obučavaju da postanu plesačice i koje se pojavljuju u scenama mase, pozadini, letovima, scenografijama i drugim situacijama u kojima se njihova veličina može opravdati ograničenim pogledom. Starost pacova varira od osam do četrnaest ili petnaest godina; šesnaestogodišnji pacov je veoma star pacov, rogat pacov, beli pacov; ovo je staro koliko ikad postanu; u ovom uzrastu su im studije manje-više završene, debitovali su, plesali solo, njihovo ime je ispisano velikim slovima na posteru; diplomirali su kao 'tigar' i sada postaju balerine prve, druge ili treće klase ili članovi hora, prema svojim zaslugama ili svojim pokroviteljima.[10]

Uloga tela tokom kasnih 1800-ih u Baletu Pariske opere takođe može uključivati donju stranu. Plesna sala u kojoj su se plesači zagrevali pred nastup takođe je funkcionisala kao neka vrsta muškog kluba, gde su bogati muški operski pretplatnici (arbonnés) mogli da posluju, druže se i predlagaju balerine. Zato što su mnogi „sitni pacovi“ poticali iz radničke klase, i zbog postojećih struktura moći, oni bi imali finansijski i karijerni podsticaj da se povinuju naklonostima i propozicijama ovih pretplatnika.[11] Međutim, vredi napomenuti da malo preživelog savremenog pisanja o ovoj temi beleži iskustva ili perspektive samih malih pacova, često umesto toga grešeći na strani ogovaranja.[12]

20. vek i dalje

[uredi | uredi kod]

Baleti poput Plamena Pariza, koji su predstavljali ogromno telo od 24-32 plesača, bili su pioniri u aktivnoj upotrebi tela baleta u pripovedanju priča.

Tokom 21. veka, zahtevi za trupnim plesačima su se menjali, pozivajući ih da budu „svestraniji i virtuozniji kao pojedinci” i uzrokujući da se „suočavaju sa više emocionalnih i fizičkih izazova nego ikada, pojačanim teškim radnim rasporedom”.[6] Oni su tipično među najslabije plaćenim članovima kompanije, i često im nije garantovano zaposlenje tokom cele godine. They are typically among the lowest-paid members of the company, and often not guaranteed year-round employment.[6] Uprkos izazovima, mnogi plesači u telu balata osećaju ponos i povezanost sa svojim položajima: kako je rekla Karin Elis-Venc, sada penzionisana plesačica i nastavnica [Jofri baleta]], „ljudi moraju da znaju da možete imati fantastičnu karijeru i ostati u telu.“[6]

U medijima

[uredi | uredi kod]

Slikar impresionista Edgar Dega često je u svojim delima predstavljao igrače Baleta Pariske opere, među kojima su i neki od njegovih najpoznatijih. Ukupno je oko 1.500 njegovih slika, monotipija i crteža posvećeno je baletu, kao i neke skulpture.[11]

Reference

[uredi | uredi kod]
  1. Kant, Marion, ur. (2007). The Cambridge Companion to Ballet. Cambridge Companions to Music. Cambridge and New York: Cambridge University Press. str. 164. ISBN 978-0-521-53986-9. ; 'Old style' date 4 March
  2. Chaĭkovskiĭ, Modest Ilʹich; Newmarch, Jeaffreson; Rosa Harriet (1906). The life & letters of Peter Ilich Tchaikovsky. J Lane. str. 735. 
  3. „Les 5 échelons du ballet de l'Opéra de Paris expliqués en détails” (fr-FR). Danse Classique .info. Pristupljeno 29. 4. 2020. 
  4. „Corps de Ballet de l'Opéra national de Paris sur medici.tv” (fr). medici.tv. Pristupljeno 29. 4. 2020. 
  5. 5,0 5,1 Hatch, Alex Marshall. „5 Reasons to Love the Corps de Ballet”. Pointe Magazine. 
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 Carman, Joseph. „The Silent Majority: Surviving and Thriving in the Corps de Ballet”. Dance Magazine. Pristupljeno 24 June 2023. 
  7. Macintosh, Fiona (19 September 2013). „17”. Choruses, Ancient and Modern. Oxford University Press. str. 309 - 326. ISBN 9780191759086. Pristupljeno 24 June 2023. 
  8. 8,0 8,1 8,2 „Petit Rat”. Opéra national de Paris. Pristupljeno 2023-06-24. 
  9. An essay entitled Le Rat
  10. Zanotti, Marisa. „The Rats: The Dancers of the Corps-de-Ballet”. Glitch/Giselle. Pristupljeno 24 June 2023. 
  11. 11,0 11,1 Fiore, Julia. „The sordid truth behind Degas' ballet dancers”. CNN. Pristupljeno 24 June 2023. 
  12. Coons, Lorraine. Artiste or coquette? Les petits rats of the Paris Opera ballet. SageJournals. DOI:10.1177/0957155814520912. 

Literatura

[uredi | uredi kod]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi kod]
  •  Chisholm, Hugh, ur. (1911) „BalletEncyclopædia Britannica Eleventh Edition (11th izd.) Cambridge University Press