Paukolike životinje
| Paukolike životinje | |
|---|---|
| |
| Naučna klasifikacija | |
| Carstvo: | Animalia |
| Koljeno: | Arthropoda |
| Potkoljeno: | Chelicerata |
Paukolike životinje (Chelicerata) pripadaju zglavkarima, a od ostalih zglavkara se razlikuju dvema posebnim odlikama:
- nemaju antene i
- prvi par ekstremiteta su helicere.
Telo im je podeljeno na dva telesna regiona:
- prozomu (glavenogrudni) i
- opistozomu (trbušni).
Na prozomi se nalazi 6 pari ekstremiteta:
- prvi par su, već pomenute, helicere kleštolikog oblika, koje uglavnom učestvuju u ishrani i predstavljaju usne ekstremitete;
- drugi par su pedipalpi sa različitim funkcijama: čulna, hvatanje plena, parenje,
- 4 para nogu za hodanje.
Opistozoma ima najviše 13 segmenata i telzon i na njoj nema ekstremiteta za hodanje već su oni redukovani ili izmenjeni u škrge ili pluća, čulne organe i paučinaste bradavice. Oblik opistozome varira u različitim grupama paukolikih životinja.
Paukolike životinje su aktivni lovci, mada ima i onih koje se hrane biljnom hranom ili parazitiraju na biljkama i životinjama. Grabljivice svoj plen hvataju helicerama i pedipalpima, a zatim na njega izlučuju enzime. Polusvarenu, kašastu hranu usisavaju pomoću posebno prilagođenog prednjeg creva.
Klasifikacija[uredi | uredi kod]
Podtip helicerata podeljen je na tri klase:
1. merostomata (Merostomata)
2. morski pauci (Pycnogonida)
3. arahnida (Arachnida)
Klasa arahnida obuhvata škorpije, pauke, krpelje i dr. Među škorpijama i paucima ima otrovnih vrsta. U našoj zemlji živi škorpija iz roda Euscorpius, koja je otrovna, ali nije smrtonosna. Ujed pauka poznatog kao crna udovica (crne boje sa crvenim pegama na trbuhu) može kod čoveka da izazove smrt. Kod nas žive i tarantule čiji je ubod bolan.
Krpelji su paraziti, prenosioci a istovremeno predstavljaju i prirodne rezervoare uzročnika oboljenja čoveka:
- šugarac (Sarcoptes scabiei), koji izaziva šugu kod čoveka;
- krpelj koji prenosi uzročnika (spirohetu) lajmske bolesti;
- krpelji koji prenose viruse koji kod čoveka mogu prouzrokovati meningoencefalitis
Literatura[uredi | uredi kod]
- Blesić. B. Artikulata, PMF - Kragujevac, 2002.
- Dogelj, V, A: Zoologija beskičmenjaka, Naučna knjiga, Beograd, 1971.
- Krunić, M: Zoologija invertebrata 1, Naučna knjiga, Beograd, 1977.
- Krunić, M: Zoologija invertebrata 2, Naučna knjiga, Beograd
- Mariček, magdalena, Ćurčić, B, Radović, I: Specijalna zoologija, Naučna knjiga, Beograd, 1986.
- Matoničkin, I, Habdija, I, Primc - Habdija, B: Beskralješnjaci - bilogija nižih avertebrata, Školska knjiga, Zagreb, 1998.
- Marcon, E, Mongini, M: Sve životinje sveta, IRO Vuk Karadžić, Beograd, 1986.
- Petrov, I: Sakupljanje, preparovanje i čuvanje insekata u zbirkama, Biološki fakultet, Beograd, 2000.
- Radović, I, Petrov, Brigita: Raznovrsnost života 1 - struktura i funkcija, Biološki fakultet Beograd i Stylos Novi Sad, Beograd, 2001.
.jpg)