Bradley Wiggins

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Bredli Mark Vigins
2015 UEC Track Elite European Championships 158 (cropped).JPG

Nadimak Vigo
Datum rođenja 28. april 1980. (1980-04-28)
Visina 1,90 m
Težina 69 kg
Disciplina drumski / pista
Olimpijski zapisi
Olimpijske igre
Drumski biciklizam
Zlato London 2012. Trka na hronometar
Velodromski biciklizam
Bronza Sidnej 2000. Dohvatna ekipno
Zlato Atina 2004. Dohvatna vožnja
Srebro Atina 2004. Dohvatna ekipno
Bronza Atina 2004. Medison
Zlato Peking 2008. Dohvatna vožnja
Zlato Peking 2008. Dohvatna ekipno
Zlato Rio de Ženeiro 2016. Dohvatna ekipno
Svetsko prvenstvo
Drumski biciklizam
Srebro Kopenhagen 2011 Trka na hronometar
Srebro Florenca 2013 Trka na hronometar
Zlato Ponferada 2014 Trka na hronometar
Velodromski biciklizam
Srebro Mančester 2001. Dohvatna ekipno
Bronza Kopenhagen 2002. Dohvatna ekipno
Zlato Štutgart 2003. Dohvatna vožnja
Srebro Štutgart 2003. Dohvatna ekipno
Zlato Palma de Majorka 2007. Dohvatna vožnja
Zlato Palma de Majorka 2007. Dohvatna ekipno
Zlato Mančester 2008. Dohvatna vožnja
Zlato Mančester 2008. Dohvatna ekipno
Zlato Mančester 2008. Medison
Zlato London 2016 Medison
Srebro London 2016 Dohvatna ekipno
Igre Komonvelta
Velodromski biciklizam
Srebro Kuala Lumpur 1998. Dohvatna ekipno
Srebro Mančester 2002. Dohvatna ekipno
Srebro Mančester 2002. Dohvatna vožnja

Ser Bredli Mark Vigins, CBE (engl. Sir Bradley Marc Wiggins, CBE; Gent, 28. april 1980) britanski je profesionalni biciklista. Najveći uspeh ostvario je 2012. godine; osvojio je Tur de Frans i zlatnu medalju u trci na hronometar na LOI u Londonu. Postao je prvi britanski biciklista koji je pobedio na Tur de Fransu.[1]

2014. Vigins je osvojio svetsko prvenstvo u vožnji na hronometar.

Detinjstvo i juniorska karijera[uredi - уреди | uredi izvor]

Vigins je rođen u Gentu, u Belgiji, sin je bivšeg Australijskog bicikliste Grega Viginsa i Britanke Linde. Kada je Vigins imao dve godine, otac ga je napustio, a on se sa majkom preselio u London.

Kao mali igrao je fudbal i navijao je za Arsenal, a bio je u probi u Vest Hemu. Ljubav prema biciklizmu osetio je kada je gledao finale Olimpijskih igara na traci 1992. godine. Iste godine, Vigins je sa svojih 12 godina, učestvovao na svojoj prvoj trci, u Londonu. Kasnije iste godine, povrijedio se i dobio je 1 700 funti odštete, što je iskoristio da kupi trkački bicikl.

Vigins je osvojio juniorsko nacionalno prvenstvo na traci 1996. godine, a 1997. godine, bio je jedini Britanac na svetskom juniorskom prvenstvu na traci.

1998. godine osvojio je juniorsko nacionalno prvenstvo i svetsko prvenstvo na traci, a osvajanjem petog mesta 1999. godine, obezbedio je učešće na Olimpijskim igrama 2000. u Sidneju, gde je osvojio bronzu u timskom takmičenju.

Profesionalna karijera[uredi - уреди | uredi izvor]

Početak karijere[uredi - уреди | uredi izvor]

Godine 2001. potpisao je za britanski profesionalni tim Linda, koji se brzo ugasio, nakon čega je vozio za britanski nacionalni tim, sa kojim osvaja trku Majorke i Fleča de Sud. U septembru je slomio bicikl, a dve nedelje kasnije, učestvovao je na svetskom prvenstvu u velodromu i osvojio je srebro u timskoj konkurenciji.

Godine 2002. potpisao je za francuski tim, Franses de Žu (fr. Française des Jeux). Na igrama Komenvola u Mančesteru osvojio je srebrnu medalju individualno, izgubio je od suvozača, Australijanca Bredlija Mekgija. Srebrnu medalju osvojio je i ekipno, Britanija je izgubila od Australije. Na svetskom prvenstvu u Kopenhagenu osvojio je peto mesto individualno, a treće ekipno. Vigins je bio frustriran zbog petog mesta i bio je razočaran svojom budućnošću u Franses de Žuu. Krajem godine, mentor mu je postao bivši britanski biciklista Kris Bordman.

Svoj prvi grand tur vozio je 2003. godine, i to Điro d’Italiju. Na etapi 18, došao je posle vremenske rampe, sa još 53 vozača i diskvalifikovan je. Kasnije tog leta, vozio je svetsko prvenstvo na traci, u Štutgartu i osvojio ga je. U finalu je pobedio Australijanca Luka Robertsa, za 0.736 sekundi. To mu je bila prva svetska titula. Ekipno je osvojio srebro, opet je Australija bila bolja i postavili su novi svetski rekord. U septembru je prvu etapu na Turu Avenir, a u novembru je osvojio takmičenje na traci, Šest dana Genta, u paru sa Metjuom Gilmorom.

Po savetu Krisa Bordmana, 2004. je prešao u francuski Kredi Agrikol, gde se spremao za Olimpijske igre u Atini. Prvi deo sezone mučio se sa bolešću i slabom formom, ali se oporavio i kvalifikovao se za individualno takmičenje u vremenu olimpijskog rekorda, 4 minuta i 15 sekundi. U finalu, pobedio je Mekgija za 4 sekunde i osvojio je zlato. U ekipnom takmičenju osvojio je srebro, opet su Britanci završili iza Australije. Osvojio je bronzu u medisonu i postao prvi britanski sportista koji je osvojio tri medalje na Olimpijskim igrama još od Olimpijskih igara 1964. u Tokiju.

2005—2007[uredi - уреди | uredi izvor]

Početkom 2005. izjavio je da hoće da se takmiči u drumskom biciklizmu i u aprilu je osvojio hronometar na drugoj etapi trke Sirkuit de Loren. U septembru je ostvario prvu pobedu nakon 2001. godine, pobedio je na osmoj etapi Tura Avenir. Na cilj je došao sa suvozačem Solom Rejsinom, tri minuta ispred Stiva Kamingsa. Vozio je i Điro d’Italiju, završio je na 123 mestu. Iste godine je osvojio sedmo mesto na svetskom prvenstvu u vožnji na hronometar, minut i po iza pobednika Majkla Rodžersa.

Godine 2006. je prešao u Kofidis i vozio je prvi Tur de Frans i završio ga je na 121 mestu.

U martu 2007. se vratio velodromskom biciklizmu, na svetskom prvenstvu u Palma de Majorci. Za individualno takmičenje kvalifikivao se sa drugim najboljim ličnim vremenom, nakon onog sa Olimpijskih igara 2004. U finalu je pobedio Nemca Roberta Barka i osvojio je zlato. Zlato je osvojio i u ekipnom takmičenju, pobedili su Ukrajinu u finalu. U medisonu, sa Robom Hajlesom, završio je na 13 mestu.

Na drumu, osvojio je etapu na trci Četiri dana Dankeka i prolog na Kriterijumu Dofine. Na Tur de Fransu, osvojio je četvrto mesto na prologu, a zatim je napao na šestoj etapi. Bio je napred 190 kilometara i uhvatili su ga na 7 kilometara do cilja i dobio je nagradu za najagresivnijeg vozača na toj etapi. Ekipa Kofidisa je napustila Tur na etapi 16, nakon što je Kristijan Moreni pao na doping testu. Viginsa i njegove suvozače je ispitivala policija i pretresali su im sobe u hotelu. Vigins je u izjavi govorio protiv dopingaša i bacio je dres Kofidisa izjavivši da više neće voziti za tim. Uprkos tome, nastavio je da vozi za Kofidis i u avgustu je pobedio na hronometru na Turu Šarentens. U septembru, sa suvozačem Majklom Elijzenom, osvojio je hronometar dva vozača, na 53 kilometra. Sezonu je završio nastupajući na svetskom prvenstvu u Štutgartu za Veliku Britaniju. U vožnji na hronometar završio je deseti, dva minuta iza pobednika Fabijana Kančelare. Vigins je bio razočaran time, jer je očekivao mesto na podijumu.

U septembru potpisao je za tim T:mobile (kasnije Telekom, HTC), gde mu se pridružio Mark Kevendiš, sa kojim je sklopio partnerstvo za medison još dok je bio u Kofidisu. Jedini nastup za T:mobile tim na velodromu, zabeležio je na svetskom kupu 2007–2008, u decembru, gde je osvojio zlato individualno i srebro u medisonu sa Kevendišem.

2008[uredi - уреди | uredi izvor]

Viginsov fokus za 2008. bila su velodromska takmičenja na Olimpijskim igrama u Pekingu. Odlučio je da ne vozi Tur de Frans, a u februaru je otišao u SAD da bi trenirao. Vozio je Tur Kalifornije i izgubio je na prologu od Kančelare. U martu učestvovao je na svetskom prvenstvu u velodromu, koje je održano u Mančesteru i osvojio je individualno takmičenje treći put. Osvojio je i ekipno sa Britanijom, postavivši novi svetski rekord. U medisonu, partner je trebao da mu bude Hajles, ali je pao na doping testu i bio je kažnjen sa dve nedelje zabrane vožnje, zamenio ga je Kevendiš. Vigins i Kevendiš su bili u zaostatku nakon pola, a na 35 krugova do kraja, Vigins je napao i osvojili su zlato.

Vozio je Điro d’Italiju i Tur Romandije, kao pripremu za Olimpijske igre. Na Điru, bio je del lid auta za Kevendiša, koji je osvojio dve etape. Na hronometru na zadnjoj etapi završio je četvrti i Điro je završio na 134 mestu, tri sata iza pobednika Alberta Kontadora.

Olimpijske igre počeo je odbranom na individualnom takmičenju, gde je srušio sopstveni olimpijski rekord u kvalifikacijama, završivši za četiri minuta i 15.031 sekundi. U finalu je pobedio Hajdena Ruslena sa Novog Zelanda i postao je prvi koji je odbranio zlato na individualnom takmičenju. Bio je član britanskog tima na ekipnom takmičenju, gde su dvaput rušili svetski rekord i osvojili su zlato. Bio je favorit i u medisonu, sa Kevendišem, jer su bili aktuelni svetski šampioni, ali su završili deveti na Olimpijskim igrama. Kevendiš je optužio Viginsa da nije dao sve od sebe.

U septembru, Vigins se pridružio američkom timu Garmin Slipstrim za 2009. sezonu. U decembru je bio deveti na bibisijevom izboru za sportsku ličnost godine.

2009[uredi - уреди | uredi izvor]

Vigins je promenio fokus za 2009. sezonu na drum i preselio se sa porodicom u Đironu. Sezonu je počeo na Turu Katara, u februaru. Njegov tim je pobedio na ekipnom hronometru na prvoj etapi, Vigins je prvi prošao kroz cilj i uzeo je lidersku majicu. U martu je završio drugi na hronometru na Pariz—Nici, iza Kontadora, a drugi je završio i na hronometru na Kriterijumu Internacional. U aprilu je pobedio na hronometru na trci Tri dana Depana, završio je u prvih 30 na Gent—Vevelgemu i na Pariz—Rubeu, Điro d’Italiju je završio na 71 mestu.

Bredli Vigins na Tur de Fransu 2009.

Nakon slabih rezultata na Điru prethodne dve godine, Vigins je došao na Tur de Frans u potrazi za etapnom pobedom. Na hronometru na prvoj etapi, osvojio je treće mesto, iza Kančelare i Kontadora. Na sedmoj, prvoj brdskoj etapi, završio je na 12 mestu i popeo se na peto mesto u generalnom plasmanu. Na etapi 15, završio je peti i popeo se na treće mesto. Na etapi 17, napali su Alberto Kontador, Andreas Kleden i braća Šlek, Endi i Frenk. Lens Armstrong i Vinčenco Nibali su pustili Viginsa da vuče tokom celog brda, a onda su otišli od njega na kilometar do cilja, Vigins nije imao snage da ih prati, izgubio je tri minuta od Frenka Šleka i pao je na šesto mesto. Svakako, njegov najjači adut je hronometar i nakon njega, Vigins se vratio na četvrto mesto. Na etapi 19, na Mon Ventuu, Vigins je otpao na 1.4 kilometra do cilja, ali je zadržao četvrto mesto, četiri sekunde ispred Frenka Šleka, gde je ostao i do kraja i izjednačio je rezultat Dejvida Milara, koji je pre toga osvojio četvrto mesto na Turu, što je bio najbolji rezultat za Veliku Britaniju. Naknadno mu je dodeljeno treće mesto, nakon poništavanja rezultata Lensu Armstrongu, koji je prethodno završio treći.

U septembru je osvojio nacionalno prvenstvo u hronometru, a bio je na dobrom putu da osvoji medalju i na svetskom prvenstvu, ali je imao mehanički problem i na kraju je završio na 21 mestu. Dobio je ponudu od Garmina da produži ugovor, ali je 10. decembra objavio da je potpisao četvorogodišnji ugovor sa tek osnovanim britanskim timom, timom Skaj.

2010[uredi - уреди | uredi izvor]

Vigins je bio lider tima Skaj i po prvi put ciljao je pobedu na Tur de Fransu. U februaru je vozio Tur Katara i pobedio je sa timom Skaj na ekipnom hronometru. Na Vuelta Kataloniji, završio je drugi na hronometru, iza Aleksa Rasmusena, a u martu je završio treći na Vuelta Mursiji.

Vigins na Điro d’Italiji 2010.

U maju je vozio Điro d’Italiju i ostvario je svoju prvu grand tur pobedu, pobedio je na hronometru na prvoj etapi i uzeo je lidersku majicu, tako postavši drugi Britanac koji je nosio roze majicu na Điru, nakon marka Kevendiša 2009. Na drugoj etapi je pao nekoliko puta i na kraju je zaostajao 32 sekunde iza novog lidera, Kadela Evansa. Na trećoj etapi je opet pao i izgubio je četiri minuta. Na etapi 11 je nadoknadio vreme i popeo se na deveto mesto. Ipak, gubio je vreme na narednim etapama i završio je na 40 mestu, sat i 47 minuta iza pobednika [ Ivan Baso|Ivana Basa]]. Nakon Đira, otišao je u trening kamp u Alpima, da bi trenirao brdske etape koje će biti na Tur de Fransu.

Na Turu, Vigins je na startu pokazao da je u lošoj formi, završio je na 77 mestu na prologu. Na trećoj etapi je završio osmi, a na osmoj etapi, prvoj koja se završavala na brdu, izgubio je skoro dva minuta od Endija Šleka. Na devetoj etapi je izgubio još više, 4 minuta i 55 sekundi. Na hronometru etapi 19, završio je deveti, tri minuta iza pobednika Fabijana Kančelare. Tur de Frans je završio na 24 mestu, 39 minuta iza pobednika Alberta Kontadora. 2012. je Kontadoru oduzeta pobeda i Vigins je pomeren na 23 mesto. 2014. Denisu Menjšovu je oduzeto drugo mesto zbog dopinga i Vigins je zvanično završio na 22 mestu.

U avgustu je vozio gran pri Zapadne Francuske, a u septembru je osvojio nacionalno prvenstvo u vožnji na hronometar. Do kraja sezone, vozio je Tur Britanije i Điro di Lombardiju, gde je pao i morao je da odustane. Preko zime trenirao je sa timom Velike Britanije na velodromu u Mančesteru.

2011[uredi - уреди | uredi izvor]

Vigins je 2011. godine opet bio lider tima; odlučio je da ne vozi Điro d’Italiju, već da formu gradi na klasicima i manjim trkama. Sezonu je počeo na Turu Katara u februaru. Na hronometru na Pariz—Nici završio je drugi, sekundu iza Tonija Martina, a završio je treći u generalnom plasmanu. Vozio je Pariz—Rube i Tur Romandije, a na Kriterijumu Internacional je završio drugi na hronometru. U maju, pobedio je Kančelaru na hronometru u Bajernu, za 33 sekunde.

Na Kriterijumu di Dofine, Vigins je preuzeo vođstvo nakon hronometra na trećoj etapi, a na zadnje tri brdske etape je sačuvao prednost ispred Evansa i osvojio je Dofine, što mu je tada bila najveća pobeda. Tur de Frans je startovao kao jedan od favorita, uz Endija Šleka, Alberta Kontadora, Kadela Evansa i Ivana Basa. Vigins nije imao sreće, pao je na sedmoj etapi, na 40 kilometara do cilja i morao je da napusti Tur, koji je kasnije nakon velike borbe osvojio Kadel Evans.

Nakon što se oporavio od povrede, tim Skaj je potvrdio da će Vigins voziti Vuelta a Espanju prvi put. Vuelta nije počela dobro za Viginsa, tim Skaj je izgubio 42 sekunde na otvaranju, na ekipnom hronometru. Kris Frum i Vigins su napali na devetoj etapi i uzeli su vreme [ [Hoakim Rodrigez|Hoakimu Rodrigezu]], Mikeleu Skarponiju i drugim favoritima. Na hronometru na desetoj etapi, očekivalo se da Vigins preuzme vođstvo, ali je njegov suvozač i pomoćnik, Kris Frum završio drugi na hronometru i uzeo je majicu, Vigins je bio treći. Vigins je preuzeo vođstvo na etapi 14, ali ga je izgubio na etapi 15, kada je Huan Hose Kobo napao, a Vigins je završio peti na etapi i pao je na treće mesto u generalnom plasmanu, jer ga je i Frum prešao. Vigins je do kraja ostao treći i to mu je bio prvi osvojeni podijum na grand tur trkama.

U septembru, Vigins je osvojio srebro na svetskom prvenstvu u vožnji na hronometar, završio je minut iza Tonija Martina i četiri sekunde ispred Fabijana Kančelare, koji je završio treći. Četiri dana kasnije, bio je deo britanskog tima koji je radio za Marka Kevendiša na svetskom prvenstvu u drumskoj trci. Vigins je izašao na čelo grupe na 8 kilometara do cilja i jakom vožnjom je sprečio napade i omogućio Kevendišu sprintersku završnicu i Kevendiš je osvojio svetsko prvenstvo.

2012[uredi - уреди | uredi izvor]

2012. godina je bila najuspešnija u Viginsovj karijeri.

Sezonu je počeo trećim mestom na trci Volta Algarve, gde je na hronometru pobedio Tonija Martina za sekundu. U martu, na Pariz—Nici, Vigins je završio drugi na hronometru na otvaranju. Preuzeo je vođstvo na drugoj etapi, nakon što se grupa razdvojila i Vigins je završio napred, u grupi 30 vozača. Prednost je zadržao do kraja, pobedio je na hronometru na zadnjoj etapi i osvojio je Pariz—Nicu, tako pistavši prvi Britanac koji je osvojio još od Toma Simpsona 1967.

Na prvoj etapi Tura Romandije, Vigins je pobedio u sprintu u grupi 59 vozača. Lidersku majicu je izgubio od Luisa Leona Sančeza, ali je pobedio na hronometru na zadnjoj etapi i osvojio je Tur Romandije i tako postao prvi Britanac koji je to uspio. Na Kriterijumu Dofine, Vigins je završio drugi na prologu, a lidersku majicu je uzeo na drugoj etapi. Prednost je učvrstio pobedom na hronometru na četvrtoj etapi, 32 sekunde ispred Martina. Na hronometru je stigao Kadela Evansa, koji je startovao dva minuta pre njega. Vigins je prednost sačuvao do kraja i pobedio je sa minut isored suvozača Majkla Rodžersa.

Vigins na zadnjoj etapi Tur de Fransa 2012.

Na Tur de Fransu, Vigins je bio veliki favorit. Tur je počeo drugim na prologu, a na sedmoj etapi je uzeo žutu majicu i tako postao peti Britanac koji je obukao žutu majicu. Prednost je povećao pobedom na hronometru na devetoj etapi. Na desetoj etapi, Vigins i njegov tim su odoleli napadima Vinčenca Nibalija na spustu sa grand Kolimbijera. Na etapi 11, Vigins se mučio da prati rivale, Frum je krenuo napred na 4 kilometra do cilja, ali su mu iz timskog automobila naredili da čeka Viginsa. Na etapi 14, na putu su bili postavljeni ekserčići. Mnogi vozači su probušili gume, uključujući i Kadela Evansa, koji je izgubio dva minuta dok je dobio novi bicikl. Vigins ni njegovi suvozači nisu imali problema i Vigins je rekao ostalim vozačima u grupi da voze lagano, da bi se Evans vratio. Vigins je zbog toga dobio nadimak džentlmen. Na etapi 16, Nibali je napao, a Vigins i Frum su ga pratili i završili su sa istim vremenom. Na etapi 17, Frum i Vigins su završili na drugom i trećem mestu, 19 sekundi ispred Nibalija. Vigins je pobedio na hronometru na etapi 19, a na zadnjoj etapi, pomogao je Marku Kevendišu da pobedi četvrti put zaredom na Jelisejskim Poljima i osvojio je Tur de Frans. Vigins je postao prvi Britanac koji je osvojio Tur i dobio je titulu ser Bredli Vigins. Takođe, postao je prvi i za sad je jedini vozač koji je u istoj sezoni osvojio Pariz—Nicu, Tur Romandije, Kriterijum Dofine i Tur de Frans.

Vigins osvojio zlato na Olimpijskim igrama 2012.

Na Olimpijskim igrama u Londonu, Vigins je vozio drumsku trku i hronometar. U drumskoj trci je radio za Kevendiša i završio je na 103 mestu. U vožnji na hronometar osvojio je zlato, ispred Tonija Martina i Krisa Fruma. Vigins je postao prvi vozač koji je osvojio Tur de Frans i zlato na Olimpijskim igrama iste godine.

U septembru je vozio Tur Britanije, ali ga je napustio tokom šeste etape. Sezonu je završio na drumskoj trci na svetskom prvenstvu. U decembru osvojio je bibisijevu nagradu za sportsku ličnost godine.

2013[uredi - уреди | uredi izvor]

Na početku 2013. Vigins je izjavio da mu je fokus Điro d’Italija, a da će zatim voziti Tur de Frans kao podrška Krisu Frumu. Ipak, u aprilu je izjavio da će polušati da osvoji Điro i Tur, što je zadnji put uspio Marko Pantani 1998.

Sezonu je počeo na Turu Omana, gde je na prvoj etapi bio uhvaćen u padu i izgubio je vreme. Do kraja trke, pomogao je Frumu da je osvoji. Odlučio je ne vozi Pariz—Nicu i Tireno—Adrijatiko, već se spremao u trening kampu na Tenerifima. Vratio se na Vuelta Kataloniju, gde je završio na petom mestu. U aprilu je vozio Điro del Trentino, kso pripremu za Điro d’Italiju. Prva etapa je bila iz dva dela. Na prvom delu, otišao je veliki beg i Vigins je izgubio šest minuta. Na drugom delu, pomogao je timu Skaj da pobedi ekipni hronometar. Na drugoj etapi je prepolovio zaostatak, ali je doživeo mehanički problem na četvrtoj i na zadnjoj, petoj etapi i završio je na petom mestu, 40 sekundi iza pobednika Vinčenca Nibalija.

Vigins je Điro d’Italiju počeo kao jedan od favorita. Skaj je pobedio na ekipnom hronometru, što je dalo Viginsu prednost i drugo mesto u generalnom plasmanu. Na četvrtoj etapi, učestvovao je u padu na 3 kilometra do cilja i izgubio je 17 sekundi i pao je na šesto mesto. Na sedmoj etapi na spustu, na 6 kilometara do cilja, Vigins je gubio vreme, Rigoberto Uran i Serhio Enao su pokušavali da ga vrate do grupe, ali nisu uspeli, izgubio je minut i po. Na hronometru na osmoj etapi, Vigins je završio drugi, 10 sekundi iza Aleksa Dauseta, izgubio je vreme jer je morao da menja bicikl. Na devetoj etapi, Vigins je na spustu, na 60 kilometara do cilja izgubio kontakt sa glavnom grupom, ali su njegovi suvozači uspeli da ga vrate. Na etapi 11, izgubio je tri minuta i napustio je Điro zbog infekcije.

Neuspeh na Điru značio je da neće braniti pobedu na Turu. Vigins je izjavio da nikad više neće voziti Tur, a nije htio ni da dođe na proslavu povodom stotog Tura, na kojoj su bili svi živi bivši pobednici osim Viginsa. Vozio je Tur Poljske i pobedio je na hronometru na sedmoj etapi. U septembru, Vigins je bio lider tima Skaj na Turu Britanije. Pobedio je na hronometru na trećoj etapi i zadržao je vođstvo do kraja i osvojio je Tur Britanije prvi put u karijeri, to mu je ujedno bila i jedina pobeda u sezoni.

Na svetskom prvenstvu u vožnji na hronometar, osvojio je drugo mesto, iza Tonija Martina, a ispred Fabijana Kančelare, kao i 2011. Vozio je i drumsku trku, ali je napustio posle prvog kruga. nijedan vozač Velike Britanije nije završio trku.

2014[uredi - уреди | uredi izvor]

Viginsovi ciljevi za 2014. bili su Pariz—Rube, Tur Kalifornije i svetsko prvenstvo.

Pozvan je da vozi trku oko Flandrije kao zamena za Ijana Stanarda, i završio je na 32 mestu. Nakon Flandrije, vozio je Pariz—Rube i završio ga je na devetom mestu, u grupi vozača koja je došla 20 sekundi iza pobednika Nikija Terpstre. Vigins je tako postao prvi pobednik Tur de Fransa koji je Pariz—Rube, nakon Grega Lemonda 1992.

Na Turu Kalifornije, Vigins je preuzeo vođstvo pobedom na hronometru na drugoj etapi i sačuvao ga je do kraja. Uprkos tome nije izabran da vozi Tur de Frans i vratio se vožnji na velodromu i priprema za igre Komenvola. Izjavio je da je završio sa drumskom vožnjom i sa grand tur trkama. Na igrama, Vigins je u timskom takmičenju osvojio srebrnu medalju.

Ipak, nije završio sa svim drumskim takmičenjima, vozio je Tur Britanije, gde je pobedio na hronometru na zadnjoj etapi i završio je na trećem mestu u generalnom plasmanu. U septembru je osvojio svetsko prvenstvo u vožnji na hronometar, pobedio je Tonija Martina za 26 sekundi.

2015[uredi - уреди | uredi izvor]

Na početku sezone, Vigins je produžio ugovor sa timom Skaj do aprila 2015. kako bi pokušao da osvoji Pariz—Rube pre nego pređe u novoformirani tim Vigins, gde će trenirati na velodromu sa ostalim članovima britanskog tima za Olimpijske igre 2016.

Sezonu je počeo na Turu Katara, gde nije bio konkurentan za generalni plasman, a na hronometru je po prvi put vozio u majici duginih boja i završio je treći. Vratio se na Pariz—Nicu prvi put nakon 2012. prolog je završio na 12 mestu, a na ostalim etapama je vozio lagano i napustio je trku pre brdskog hronometra, na kome drži rekord za najbrže vreme 2012. Trku je osvojio njegov suvozač Riči Port. U martu je vozio klasike E3 Harelbeke i Gent—Vevelgem kao pripremu za Pariz—Rube. Na Pariz—Rubeu, Vigins je napao na 30 kilometara do cilja, ali su ga uhvatili i završio je na 18 mestu. Nekoliko dana kasnije, objavljeno je da će Vigins pokušati da obori rekord u vožnji na sat vremena 7. juna na Velodromu u Londonu. Sa svojim timom Vigins učestvovao je na Turu Jorkšira, ali nije imao zapaženih rezultata.

Vigins oborio rekord na sat vremena

7. juna, Vigins je oborio rekord na sat vremena, odvezavši 54.526 kilometara, srušio je rekord Aleksa Dauseta za 2 kilometra.

16. avgusta, Vigins se pridružio Kevendišu na velodromu, prvi put nakon Olimpijskih igara 2008. Na evropskom prvenstvu u velodromu, osvojio je zlato u timskom takmičenju.

2016[uredi - уреди | uredi izvor]

Godine 2016. je učestvovao na svetskom prvenstvu u velodromu, u Londonu i osvojio je dve medalje. Srebro u timskom takmičenju, Britanci su poraženi od Australije. U medisonu, sa Markom Kevendišem, osvojio je zlato, njihovo drugo, pobedili su na sličan način kao 2008.

Na Olimpijskim igrama u Rio de Ženeiru, nije vozio hronometar, već samo na velodromu. 12. avgusta, osvojio je zlato u timskom takmičenju, a Britanci su postavili novi svetski rekord.

Privatni život[uredi - уреди | uredi izvor]

Vigins je oženjen sa Ketrin (dev. Kokran), koju je sreo tokom igara Komenvola 2002. godine. Imaju dva sina.

Vigins je imao težak odnos sa ocem, Garijem Viginsom, koji ga je napustio kad mu je bilo dve godine. Vigins ga je prvi put upoznao 1999, kada je bio u trening kampu u Australiji. Tada je upoznao i svoje dve polusestre. Opet su se sreli 1999. kada se Vigins vratio treningu u Australiji i ostao je tri nedelje sa ocem. Tamo je video da mu otac ima problema sa alkoholom i drogom i više se nisu gledali. Otac mu je umro 2008. Vigins nije išao na sahranu.

Vigins ima kolekciju motora i gitara iz šezdesetih i sedamdesetih. 2012. je svirao gitaru na dobrotvornom konncertu. Navija za fudbalski klub Liverpul i ragbi tim Vigan voriorsi.

2015. objavio je knjigu "Moj sat", u kojoj je opisao pripremu i obaranje rekorda na sat vremena.

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]