Blaženstvo

Ne poistovijećivati sa Blaženstva.

Blaženstvo/blaženost, ili eudaimonia (grč. εὔδαιμονία, od εὔ - dobro + δαιμον - duh; lat. beatitudo), jest središnji cilj etičkih učenja antike. Blaženstvo je potpuna i samodovoljna vrlina, koja nadilazi sve druge ciljeve kojima se teži radi postizanja nekog dobra.

Etika zasnovana na konceptu eudaimonije naziva se eudaimonizam. To je etika kojoj je postizanje sreće i blaženstva svrha ljudskog delovanja i merilo svakog ljudskog čina. Za razliku od hedonizma gde je sreća proizvod čulnog uživanja, blaženstvo je stanje koje se postiže ispravnim postupanjem ili ostvarenjem istinske prirode pojedinca.

U filozofiji

Sokrat

Kao i drugi antički filozofi Sokrat smatra da svi ljudi teže sreći i blagostanju. Vrlina je uslov i razlog sreće. Vrine kao što su samokontrola, mudrost, hrabrost, smernost i pravednost imaju krucijalan značaj za vođenje pravednoga i srećnoga života. Vrlina garantuje životnu sreću.

Tako da kada Sokrat ukazuje Atinjanima da vode računa o svojoj duši, to znači da treba da brinu o svojoj vrlini, a ne o bogatstvu i počastima. Kada duša teži savršenstvu poseduje vrlinu. Moralna vrlina je najviše dobro.

Platon

Platon

Za Platona blaženstvo je trajna kontemplacija vrhovnog Dobra, koje nadilazi čulni svet.

U svojoj Republici Platon insistira da je vrlina stanje duše i da samo osobe koje žive u harmoniji sa vrlinom mogu da dosegnu blaženstvo i sreću. Duša bez vrline je haotična i u ratu sa samom sobom. Ukoliko osoba zadovolji svoje primarne želje nedostatak unutrašnje harmonije onemogućava joj dostizanje sreće. Vrlina je neophodna za sreću, odnosno njen je sastavni deo.

Aristotel

Za Aristotela blaženstvo je „najbolja, najplemenitija i najugodnija stvar na svetu“, a sastoji se u življenju prema razumu i vrlini. U Nikomahovoj etici Aristotel veliča kontemplativni život kao suštinsko ostvarenje eudaimonie. On naglašava da je eudaimonija stanje koje ne mogu posedovati deca.

U Nikomahovoj etici Aristotel pojam eudemonije povezuje sa delima, vrlinom i razumom. U osnovi je Aristotelovo poimanje čoveka kao racionalne životinje gde je svrha življenja izjednačena sa dostizanjem savršenstva uma. Dosezanje sreće je nemoguće bez razumom artikulisane aktivnosti, a vrlina je opisana kao arete tj. svojevrsna izuzetnost. Primarni cilj čoveka treba da je život u vrlini i u skladu sa razumom.

Vrlina je kod Aristotela potrebna, ali ne i suštinska za eudamoniu. Aristotel takođe ne umanjuje značaj spoljašljih činilaca poput lepote, porekla, porodičnog života kao sastavnog dela života u sreći i blaženstvu.

Srednji vek

U srednjem veku pojam gubi filozofsko, a sve više poprima teološko značenje. Prema Boeciju blaženstvo je: „dobro čije posedovanje ne dopušta želeti ništa drugo"; „zbir svih dobara“.

Sveti Avgustin je naglašavao da za znanjem treba težiti, ne iz čisto akademskih razloga, već zato što donosi istinsku sreću ili blaženstvo. Čovek oseća svoju nedovoljnost i teži ka nečem što ga nadilazi, i što mu donosi mir i sreću. Jedino mudar čovek može biti srećan, a mudrost je saznanje istine. Za Avgustina, "težnja za bogom je težnja za blaženstvom, a postignuće boga je blaženstvo samo."

Novi vek

Prema Spinozinoj etici:

Blaženstvo nije nagrada vrlini, nego je sama vrlina, i mi mu se ne radujemo zbog toga što obuzdavamo požude, nego, obrnuto, stoga što mu se radujemo, možemo da obuzdavamo požude.

– Spinoza

Vidi još

• Antička filozofija
• Etika
• Sreća