Beogradski pamučni kombinat
| Sudbina | stečaj |
|---|---|
| Osnovan/a | 1906. |
| Prestao/la | 2001. |
| Lokacija | Beograd 44°49′5.46″N 20°28′56.75″E / 44.8181833°N 20.4824306°E |
| Industrija | Tekstil - proizvodnja tkanina |
| Proizvodi | tkanine, platna, ćebad, sanitetski materijal |
| Ključni ljudi | Milan Ječmenica (osnivač) Mihailo Belić (izgradnja) |
| Vrhunac veličine | 650[1] ? zaposlenika |
| Roditelj | Fabrika trikotaže "Milan Ječmenica i Komp." pod vodstvom Habila Moranjka.Beogradska tekstilna industrija a. d. "Staljingrad" "Beograd" |
Beogradski pamučni kombinat, ranije Beogradska tekstilna industrija, bivše je beogradsko preduzeće.
Počeci[uredi | uredi kod]
Istorijat BPK počinje 1903. kada je Milan Ječmenica kod "Mostara" osnovao Fabriku slamnih šešira, zapravo malu radionicu sa ručnim mašinama. Zatim je dobio zakonsku povlasticu za fabričku proizvodnju trikotaže sa carinskim, poreskim i drugim olakšicama, tako da je već 1906. podigao tkačnicu sa četrnaest razboja, gde je kasnije premeštena i trikotaža. Tkačnica je podignuta na neizgrađenom terenu odmah pored Klanice, na nekadašnjem kraljevom imanju između Radničke ulice i Knez Miletine 121 (današnje ulice Poenkareova odn. Bulevar Despota Stefana).
Povlastice su omogućile priliv domaćeg i stranog kapitala, pa je 1911. osnovano akcionarsko društvo Fabrika trikotaže "Milan Ječmenica i Komp.", koje se staralo i o Ječmeničinim fabrikama filcanih i slamnih šešira. Pripremalo se proširenje fabričkih objekata, ali došao je Prvi svetski rat.
Preduzeće je u tom periodu bilo oštećeno i porušeno, imovina je stavljena pod upravu austrougarskih poverilaca, okupacione trupe su za sobom odnele mnoge mašine.
Razvijeno preduzeće[uredi | uredi kod]
Fabrika se obnavlja od 1920, kada su podignute nove zgrade za mašine dobijene na na ime ratne odštete. Akcionari su prvobitno uglavnom bili jevrejski bankari i trgovci iz Beograda; fabrički kompleks je formiran u ovom periodu, izvođač radova je bio inženjer Mihailo Belić. Objekti su izvedeni od opeke, u stilu akademizma. Visoki dimnjak i karakteristični testerasti krovovi su kompleksu davali monumentalan i reprezentativan karakter.
U jezgru kompleksa je tkačnica, a po ivici fabričkog kruga su predionička odeljenja, magacini i stovarišta, administratitvni objekti i kuća za portira. Preduzeće je imalo 48 odeljenja: predionica pamuka s radionicama za mešanje i sortiranje sirovina, belionica, farbarnica, štamparija, češljaonica, uređaj za tkanje svile, štirkarnica, magacini, sušionice, filternice, trpezarija za radnike, zgrada za stanovanje itd. U krugu su se nalazili i kuća za portira, direkcija i kancelarije, kotlarnica sa visokim dimnjakom, četiri stana za Direkciju, 23 stana za činovnike i majstore i baraka za radnike. Fabrička kapija se nalazila preko puta železničke stanice Beograd-Klanica (Beograd-Dunav).
Fabriku 1924. preuzima društvo Jugoslovenske tekstilne tvornice "Mautner" iz Zagreba, preduzeće menja ime u "Beogradska tekstilna industrija a. d.". Novi dvospratni objekt predionice ka Knez Miletinoj je podignut 1928. U vreme ekonomske krize, 1930, vlasništvo preuzima "Jugočeška" iz Kranja (→ slika kranjske fabrike, posleratna "Iskra", s elektrotehničkom delatnošću).
Fabrika je s godinama modernizovana i širena, postala je jedna od najvećih na Balkanu. Za sirovinu je koristila domaći pamuk iz Južne Srbije (Makedonije). Proizvedeni artikli su bili materijal za radničku odeću, srpsko platno, tkanina od veštačke svile, polusvilena tkanina za ženske haljine, pamučna ćebad, ameriken platno za vojsku itd. Od 1935. tu je i sanitetsko odeljenje koje je proizvodilo vatu, hidrofilnu gazu i zavoje. Proizvodi su se dobro prodavali, tako da je potisnuta roba iz Nemačke i Čehoslovačke.
Nakon jedne provale oblaka u julu 1939, fabrika je imala 800.000 dinara štete od poplave.[2]
Beogradska tekstilna industrija je nastavila s istom proizvodnom delatnošću i nakon Drugog svetskog rata. Spajanjem sa delom tekstilne industrije "Danubius" iz Zemuna i tekstilnom industrijom Milosava Milovanovića i Srdanović i komp. nastaje fabrika "Staljingrad", koja ubrzo menja ime u "Beograd" i na kraju "Beogradski pamučni kombinat". Tehnološki proces je vremenom modernizovan, predionica iz 1928. je nadograđena, podignuti su i neki novi objekti, ali jezgro i struktura kompleksa su oni iz 1920-tih. Očuvanost kompleksa ga čini jednim od najznačajnijih predstavnika industrijskog nasleđa grada.
Kraj[uredi | uredi kod]
Vreme sankcija 1990-tih je pogodilo i ovo preduzeće, poslovalo je sa velikim gubicima[3]. Radnici nisu dobijali plate od aprila 1998.[1], tako da je u decembru 2001. započet stečajni postupak, a radnici su mesec dana kasnije dobili radne knjižice[3].
Kombinat je u februaru 2004. kupila kompanija “Astra simit” pod kontrolom Bogoljuba Karića, na licitaciji za blizu 465 miliona dinara[4]. U avgustu 2006. ga je od "Astra simita" kupio “Invej d.o.o.” Predraga Rankovića Peconija, koji je zatim u januaru 2007. prodao 50% udela “Delti M” za 15,2 miliona evra, a ostatak “Vanityju” tri meseca kasnije, za 7,3 miliona evra. Procena ukupne vrednosti nekretnina “Pamučnog kombinata” koju je napravio nezavisni veštak iznosila je 11,1 milion evra.[5]
Reference[uredi | uredi kod]
- ↑ 1,0 1,1 Gde da traže zaostale plate. arhiva.glas-javnosti.rs 11.12.2002. (pristup. 9.2.2016.)
- ↑ "Vreme", 12. jul 1939
- ↑ 3,0 3,1 Otkaz za 3.000 tekstilnih radnika. blic.rs 11. 1. 2002. (pristup. 9.2.2016.)
- ↑ BK "Astra simit" novi vlasnik "Beogradskog pamucnog kombinata". vibilia.rs 17/02/2004 (pristup. 9.2.2016.)
- ↑ Miškovićevi of-šor milioni. e-novine.com 08.02.2011 (pristup. 9.2.2016.)
- Literatura
- Саша Михајлов, Настанак и развој индустријске зоне на десној обали Дунава у Београду од краја 19. до средине 20. века, Београдско наслеђе, стр. 106-8 (pristupljeno 9. 2. 2016.)