Avinjonsko papstvo

Izvor: Wikipedia
Papska palata u Avinjonu

Avinjonsko papstvo je period istorije Katoličke crkve od 1305. do 1378, kada je sedište papa bilo u Avinjonu u Francuskoj. Francuski kralj Filip IV Lepi je uspeo da nametne izbor francuskog kardinala Klementa V za papu i preseli sedište papa u Avinjon. Tokom tog perioda papstvo i francuski dvor su sarađivali do 1342, a posle je usledio jak uticaj francuskog dvora do 1378. Papa se 1378. ponovo preselio u Rim, ali tada je došlo do podele i započeo je period Zapadne šizme (13781417).

Pozadina[uredi - уреди]

Konflikt između papa i svetih rimskih careva svodio se na to ko će biti vođa hrišćanstva u sekularnim pitanjima. Uspesi prvih krstaških ratova doprineli su prestižu pape, kao sekularnog vođe zapadnog hrišćanstva, a kraljevi Engleske, francuske i carevi Svetog rimskog carstva su ličili samo na papine vojskovođe, koje vode papinu vojsku u boj protiv nevernika. Jedini izuzetak je bio Fridrih II, koji je vodio krstaški rat i nakon dve ekskomunikacije.

Sve pape tokom avinjonskog papstva bili su Francuzi. Ta prosta činjenica ne treba da bude prenaglašena, jer su tada severna i južna Francuska bile potpuno kulturno različite. Arl je tada bio nezavisan i pripadao je Svetom rimskom carstvu. Tuluz je tad bio polu-nezavisan. Književnost Langedoka tog perioda se bitno razlikuje od književnosti severnih krajeva Francuske.

Korupcija crkve[uredi - уреди]

Srednjovekovna mapa Rima iz rukopisa iz tog perioda. Crtež predstavlja Rim kao udovicu koja žali zbog gubitka papstva.

Tokom boravka u Avinjonu papstvo je prihvatilo mnoge odlike kraljevskog dvora. Životni stil kardinala postao je sličan stilu kneževa. Rođaci pape su često zauzimali ključne pozicije. Papstvo je direktno kontrolisalo postavljanja visokih sveštenika i zapustilo je raniji proces izbora sveštenika. Na ovaj način su osiguravani dodatni izvori prihoda. Uvedeni su mnogi oblici nameta, kojima je izuzetno napunjena papska blagajna, kao na primer 10% poreza na crkvenu imovinu, celi godišnji prihod prve godine novopostavljenog biskupa.

Pokreti koji zahtevaju siromaštvo crkve[uredi - уреди]

Bogatstvo i korupcija crkve raširila se od vrha do dna. Pošto je biskup morao da plati celi godišnji prihod da bi bio postavljen za biskupa, on je na sličan način tražio novac od onih, koje je on postavljao. Korupcija se raširila od vrha do dna crkve. Zbog toga se javljaju razni pokreti u crkvi, koji zahtevaju povratak izvornom siromaštvu crkve. Razni pokreti zahtevaju da se crkva vrati potpunom siromaštvu, da se oslobode svakog posedovanja. Pošto je za crkvu posedovanje i mešanje u svetovne stvari bilo jako bitno, ti pokreti se proglašavaju jeretičkim. To uključuje fratičele u Italiji, valdenežane u Nemačkoj, husite u Bohemiji, inspirisane Janom Husom i Džonom Viklifom.

Ekskomunikacija filozofa i proces protiv templara[uredi - уреди]

Bogatstvo crkve koriste papini neprijatelji, kada se nalaze u sukobu sa papama. To je koristio i francuski kralj i Ludvig IV Bavarski, kada su bili u sukobu sa papom. Papa Jovan XXII je ekskomunicirao dvojicu vodećih filozofa: Marsilija iza Padove i Vilijama Okamskog. Oni su bili žestoki kritičari papstva. Sklanjaju se kod Ludviga IV Bavarskog u Minhenu. Vilijam Okamski optužuje papu za 70 grešaka i 7 jeresi.

Templari su pohapšeni 13. oktobra 1307., o proces protiv templara je bio 1314. predmet koncila u Vjenu. Nije bilo dovoljno dokaza da su templari krivi, ali francuski kralj Filip IV Lepi je vršio veliki pritisak, da bi se domogao templarskog blaga. Papa Klement V i francuski kralj Filip IV Lepi su sedili pred kardinalima i nikome nisu dopustili da govori, osim kad bi papa nekoga pozvao da govori. Pre toga kardinali su izglasali da se dopusti bilo kome, a posebno predstavnicima templara da kažu reč u njihovu obranu. Dolaskom kralja Filipa IV Lepog izvršen je pritisak i odluka je promenjena. Nitko se nije usudio govoriti, jer je pretila ekskomunikacija. Tada je papa izrekao osudu templara, koja je sprovedena njihovim spaljivanjem na lomači i plenidbom njihove ogromne imovine. Templari su postali izuzetno bogato pomoću ratnog plena stečenog u Svetoj Zemlji. Kasnije su posuđivali novac vladarima, pa su samo povećavali svoje bogatstvo.

Templari gore na vatri

Papstvo u XIV veku[uredi - уреди]

Konflikt papa i francuskih kraljeva[uredi - уреди]

Početkom XIV veka papstvo je bilo na vrhuncu moći. Papa Bonifacije VIII (1294.-1303.) zalagao se za univerzalni suverenitet papa nad celim hrišćanstvom. Konflikt sa francuskim kraljem izbija oko pitanja da li sekularni vladari imaju pravo da oporezuju sveštenstvo. Francuski kralj Filip IV Lepi je uveo povećani porez na sveštenstvo. Papa Bonifacije posebnom bulom (uredbom) 1296. zabranjuje da bilo tko oporezuje crkvu sem papa. Samo godinu dana kasnije dozvoljava francuskom kralju oporezivanje, ali samo u slučaju izvanredne situacije.

Posle jubilarne godine 1300. u Rim je došlo mnogo hodočasnika, tako da je papska blagajna bila jako dobro napunjena. Papa se osećao dovoljno snažan i precenio je svoje mogućnosti. Kada je francuski kralj Filip IV Lepi uhapsio jednoga biskupa, dolazi do papinog odgovora. Optužio je kralja i pozvao ga u Rim na odgovornost. Osim toga je tvrdio da je bog postavio pape iznad kraljeva. Ta tvrdnja izaziva žestok kraljev odgovor, koji odgovara da kralj nije nikome vazal. Filip IV Lepi je sazvao skupštinu 1302. i optužio je papu za sodomiju, simoniju i jeres i pozvao ga da dođe da odgovori na optužbe. Papa je tada pripremao ekskomunikaciju i nameravao je da smeni sve francusko sveštenstvo.

Septembra 1303. Filip IV Lepi je poslao Vilijama Nogareta, koji je bio žestok kritičar pape, da predvodi delegaciju u Rim. Namera je bila da se papa dovede, makar i silom pred francuski savet, gde bi mu bilo suđeno po optužbama, koje je protiv njega izneo francuski kralj. Francuski i talijanski vojnici su 1303. napali i uhapsili papu u njegovom rodnom gradu. Tri dana kasnije stanovništvo je oslobodilo papu. Papa je tada imao 86 godina i bio je potresen tim događajima i umire nekoliko sedmica kasnije.

Saradnja[uredi - уреди]

Smrću pape Bonifacija papstvo je izgubilo veštog političara. Papa Benedikt XI (1303.-1304) je bio pomirljiviji. Papa Kliment V (1304.-1314.) je postao sledeći papa. Bio je rođen u Gaskonji, ali nije bio povezan sa francuskim dvorom. Papa Klement V uspostavlja papski dvor u Avinjonu. Počeo je ovisiti o moćnom susedu, Francuskoj. Tri principa su karakterizirala politiku pape Klementa V :

  • suzbijanje jeretičkih pokreta, kao npr katara
  • reorganizacija unutarnje administracije crkve
  • očuvanje slike crkve kao instrumenta božje volje na zemlji

Papa Klement V je sarađivao sa francuskim kraljem u progonu templara.

Tokom vlasti pape Jovana XXII izbio je sukob sa Svetim rimskim carem Ludvigom IV Bavarskim. Car je smatrao da papa nema pravo da postavlja cara krunisanjem. Ludvig IV Bavarski je sazvao plemstvo u Nemačkoj da potvrde njegovu odluku. Marsilije iza Padove je dao objašnjenje i opravdanje za sekularnu prevlast u Svetom rimskom carstvu. Sukob sa carom pretvarao se i u skupe ratove, pa je papa bio prinuđen da traži zaštitu francuskog kralja.

Papa Benedikt XII (1334-1342) je bio aktivan u gušenju katarskog pokreta. Pred početak Stogodišnjeg rata bio je medijator između francuskog i engleskog kralja.

Pokoravanja[uredi - уреди]

Pod papom Klementom VI (1342.-1352.) francuski interesi su počeli potpuno dominirati Svetom stolicom. Klementom VI je bio nadbiskupa Ruana i savetnik francuskog kralja pre nego što je postao papa, tako da su njegove veze sa francuskim dvorom bile mnogo jače nego prethodnih papa. Jedno vreme je čak finansirao rat u Francuskoj iz svojih izvora. Bio je papa tokom Crne smrti. Epidemija kuge je harala Evropom od 1347. do 1350. i veruje se da je pobila trećinu stanovništva Evrope.

Papa Inoćentije VI (1352-1362) je nastojao da uspostavi mir između Francuske i Engleske tokom Stogodišnjeg rata. Englezi su bili nepoverljivi, jer su papa i njegovi kardinali bili uglavnom Francuzi.

Tokom vlasti pape Urbana V (1362-1370) uticaj francuskog dvora na papstvo postao je mnogo manji. Ipak papa je napravio brojne finansijske ustupke francuskom dvoru.

Šizma: Rat osam svetaca[uredi - уреди]

Papa Grgur XI (1370.-1378.) je donio odluku da vrati 1378. papsko sedište u Rim. Iako je papa bio rođen u Francuskoj i pod uticajem francuskog kralja, postojao je konflikt onih za papu i protiv pape, pa su papske zemlje bile u opasnosti. Kada je papa proglasio embargo na izvoz žita 1374/75 Firenca je organizovala savez nekoliko gradova protiv pape: Milano, Bolonja, Peruđa, Piza, Đenova. Papski legat je sprovodio izuzetno surovu politiku protiv toga saveza sa ciljem da ponovo uspostavi kontrolu nad tim gradovima. Unajmili su bretonske plaćenike.

Da bi ugušili pobunu u Čezeni pobili su oko 2.500 do 3.500 ljudi. Taj masakr u Čezeni je učvrstio otpor protiv papstva. Firenca je ušla u otvoren sukob sa papama. Taj sukob se naziva rat osam svetaca, jer se odnosi na osam firentinskih većnika, koji su upravljali sukobom. Celi grad je bio ekskomuniciran. Trgovina je bila ozbiljno narušena i obe strane su bile prinuđene da nađu rešenje.

U odluci da se vrati u Rim na papu je veliki uticaj izvršila Katarina Sjenska, koja je zagovarala povratak u Rim. Povratkom pape u Rim 1378. započelo je novo razdoblje nemira i papa i u Rimu i u Avinjonu. To se naziva Zapadna šizma, a završila je tek 1417. serijom koncila uključujući koncil u Konstanci. Glavni rezultat je bilo uspostavljanje crkvenih koncila, koji imaju veću vlast od pape. Ipak to nije vladalo dugo nakon 1417.

Pregled[uredi - уреди]

Odnosi između papa i Francuske jako su se menjali tokom XIV veka. Vek je počeo otvorenim sukobom Filipa IV Lepog i pape Bonifacija VIII. Posle toga usledilo je razdoblje saradnje od 1305. do 1342. Od 1342. do 1378. papstvo je pod jakim uticajem francuskog dvora. To je umanjilo ugled papstva, a bilo je i jedan od razloga za Zapadnu šizmu (1378.-1417.). Period zapadne šizme je bio period gde pola Evrope podržava jednog papu u Rimu, a pola drugog u Avinjonu. Borba za moć tko će biti papa, postaje bojište za velike sile, pa Engleska podržava papu u Rimu, a Francuska papu u Avinjonu.

Period Avinjonskog papstva nazivan je i "vavilonsko ropstvo" papa. Tako je taj period nazvao Petrarka, koji je žalio za odsustvom papa iz Italije.

Vidi još[uredi - уреди]