Avidya
Avidja (sanskrit: अविद्य avidyā - neznanje) ili aviđđa (pali: avijjā) je pojam indijske filozofije koji označava neznanje, zabludu.
To je temeljni pojam svake indijske filozofije, ali u svakom pojedinom slučaju ima posebno značenje.[1] Ima široku primenu u raznim sistemima indijske filozofije, hinduizmu i u budizmu.
U raznim školama indijske filozofije se smatra da iz sveta privida ne izbavljaju dela, već saznanje, te je neznanje glavna prepreka izbavljenju (mokša).[2]
Etimologija[uredi | uredi kod]
Pored sanskritskog pojma avidja (neuvid, nevid), za neznanje se takođe koristi i reč ađnana (ajnana), suprotnost od đnana, što doslovno znači neznanje.[3]
Neznanje u indijskoj filozofiji[uredi | uredi kod]
Neznanje se u indijskoj filozofiji odnosi prvenstveno na iluziju odvojenosti. Koncepcija upanišada, koju je oživela vedanta, stavljala je moral ispod oslobađajućeg saznanja: posedovanje istine je iznad dobra i zla.[2] Naglasak nije bio na grehu, već na neznanju, ajnana. Neznanje je, po rečima Abhinavagupte, dvojako: urođeno, jer sama naša individualnost pomračuje vrhovnu inteligenciju, i mentalno, pojačano našim posebnim, ljudskim zabludama.[2]
U vedanti se neznanjem naziva neuviđanje jedinstva sebe i univerzalnog bića (atman = brahman).[1] Avidja je zapravo doživljaj prividnog sveta koji nam iluzija o parcijalnosti bića nameće umesto istine o sveobuhvatnom biću.
Uviđajući iracionalnu prirodu neznanja, indijska filozofija traži odgovarajuća sredstva ostvarenja istine radi „oslobođenja“ (mokša). Neznanju se suprotstavlja pravo znanje na potpuno drugom nivou, te na mesto nižeg znanja zastrtog prividom (maja) omogućuje više znanje koje donosi spas.[1] Okončanje neznanja je po pravilu moguće jedino pomoću znanja u višem smislu[4].
Neznanje u budizmu[uredi | uredi kod]
Neznanje je, monasi, prethodnica nepovoljnih stanja uma, a za njim slede odsustvo stida i zazora od činjenja loših dela.[5]
Neznanje se u budizmu smatra izvorom svega rđavog, što kao zastorom prekriva viđenje, sprečavajući čoveka da raspozna istinsku prirodu stvari.[6]
Nemoguće je to, monasi, ne može biti, da onaj ko poseduje ispravno razumevanje liši života svoju majku. Takav slučaj nije moguć. Ali je moguće, monasi, da neuk čovek liši života svoju majku.[7]
Buda je učio da neznanje stoji u osnovi svih rđavih dela i sveukupne patnje, i zbog toga je prva karika u lancu uslovnog nastajanja.[1] Žudnja i mržnja se nalaze ukorenjeni u neznanju i vezani su za neznanje koje je najpostojanije od ova tri korena zla.[6] Inače, neznanje je čoveku prirođeno i zato je tako teško rešiti ga se i — pre svega — uopšte ga uočiti.[1]
Čovek vođen pogrešnim razumevanjem, šta god da telom, govorom ili mišlju preduzme, sve namere, težnje i odluke, svi njegovi izrazi volje vode do onoga što je nepovoljno, neprijatno, neprivlačno, štetno, bolno. A zašto? Zato što je njegovo razumevanje loše. Isto kao kad se seme gorkog krastavca položi u vlažnu zemlju, sve materije koje upije iz tla doprinose njegovoj gorčini, kiselosti, bezukusnosti. A zašto? Zato što je seme loše.[8]
Neznanje se sastoji u pridavanju sopstvenosti i bitnosti prolaznim pojavama. Kada se ono prevaziđe spoznajnim uvidom, nađemo se pred golom činjenicom nepostojanosti i bezličnosti pojavnosti. Za suštinu te pojavnosti se kaže da je ništa, prazno (šunjata).[1]
Izvori[uredi | uredi kod]
- ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 Rada Iveković, Rana budistička misao (str. 131-152), Biblioteka Logos, IP Veselin Masleša, Sarajevo, 1977.
- ↑ 2,0 2,1 2,2 Đuzepe Tuči, Istorija indijske filozofije (str. 378-392), NOLIT, Beograd, 1982.
- ↑ ajnana | Indian philosophy | Britannica.com
- ↑ Avidya, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
- ↑ „Neznanje”. Arhivirano iz originala na datum 27. 10. 2009. Pristupljeno 07. 01. 2011.
- ↑ 6,0 6,1 Njanatiloka, Budistički rečnik (odrednica: avijja), Pešić i sinovi, Beograd, 1996.
- ↑ „Nemoguće”. Arhivirano iz originala na datum 28. 10. 2009. Pristupljeno 20. 08. 2015.
- ↑ „Jedna jedina stvar”. Arhivirano iz originala na datum 27. 10. 2009. Pristupljeno 07. 01. 2011.