Apokolocintoza

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Klaudije, predmet poruge u Apokolocintozi, bista u Nacionalnom arheološkom muzeju Španije

Apokolocintoza božanskog Klaudija (latinski: Apocolocyntosis divi Claudii), odnosno Pretvorba božanskog Klaudija u tikvu, poznata i kao Šala o Klaudijevoj smrti (Ludus de morte Claudii), oštra je i duhovita satira na račun pokojnog rimskog cara Klaudija koju je najverovatnije napisao filozof Seneka Mlađi.[1] Uz delimični izuzetak Petronijevog Satirikona, to je jedino delo koje pripada žanru menipske satire, a u potpunosti se sačuvalo iz antike do današnjih dana.[2] Napisano je na samom početku Neronove vladavine i izvrguje ruglu apoteozu njegova prethodnika Klaudija, pri čemu se "tikvom" možda aludira na Klaudijevu tupavost. Ovo neveliko delo, koje se sastoji od petnaest kratkih poglavlja, opisuje dolazak pokojnog cara na nebo, teškoće oko utvrđivanja njegovog identiteta te predlog božanskog cara Avgusta da Klaudija, zbog svih zločina koje je počinio, treba baciti u podzemni svet; tu sreće svoje žrtve i potom bude izveden na sud pred Eaka, koji sasluša samo optužbu i naposletku dodeli Klaudija jednom od njegovih oslobođenika, da mu pomaže kod suđenja.[3]

Historijske prilike[uredi - уреди | uredi izvor]

Godine 41. nove ere na rimski je presto stupio Klaudije, naslednik Kaligulin, i već u prvoj godini svoje vladavine prognao filozofa Seneku na Korziku. Prethodno je car pozvao natrag u Rim svoje nećakinje Agripinu i Juliju Livilu, koje je njihov brat Kaligula bio prognao na ostrvo Ponciju (danas Ponza). Moguće je da je Klaudijeva supruga Mesalina bila ljubomorna na uticaj koji je Julija imala na Klaudija i prezirala je zbog njenog nadmenog ponašanja. U svakom slučaju, Julija je ponovo završila u izgnanstvu, a Senekina bliskost s Julijom, odnosno navodna vanbračna veza s njom, uzeta je kao izgovor za to da se i on progna iz Rima.[4] Nije poznato u kojoj su meri ove optužbe bile utemeljene, no u svakom slučaju Seneka je u progonstvu, na pustoj Korzici, proveo osam godina, sve dok se prilike na dvoru nisu promenile,[5] a onda, 49. g. n. e., Neronova majka Agripina, koja tek što se udala za Klaudija, isposlovala je Senekin povratak u Rim,[6] pa i mnogo više: po povratku u Rim Seneka je postao pretor i, zajedno s prefektom pretorijanaca Afranijem Burom, postavljen je za tutora mladom Neronu, za njegovog vaspitača i glavnog savetnika. Od tog je trenutka Senekin život postao neraskidivo vezan za Nerona, a Agripina se oslanjala na Senekinu reputaciju i savete kao sredstvo kojim će se rimski carski presto osigurati njenom sinu, uzdajući se u Senekinu zahvalnost prema njoj i u njegovu mržnju prema Klaudiju.[4]

U zoru 13. oktobra 54. godine n. e., u 64. godini života, umro je Klaudije, najverovatnije otrovan po Agripininom naređenju. Prema rečima rimskog historičara Tacita:

Tada Agripina pređe na delo. Već se odavno bila odlučila na zločin. Sada se žurila da iskoristi priliku, sigurna da neće ostati bez pomagača. Bila je jedino u nedoumici koji otrov da izabere: ako se odluči za otrov sa iznenadnim trenutnim dejstvom, zločinstvo bi izbilo na videlo; ako odabere spor otrov koji polako deluje, postojala je opasnost da Klaudije, idući u susret smrti, shvati podvalu i približi se svome sinu [tj. Britaniku, kome je Agripina kao suparničkog pretendenta na presto suprotstavila Nerona, svog sina iz prethodnog braka]. Odluči se za jedan čudesan otrov koji najpre pomuti razum i tek kasnije donosi smrt. Izabere i majstora koji će joj spraviti otrov, neku ženu po imenu Lokusta, koja je dugo bila oruđe u službi prestola [...] Ona spremi željeni otrov, a Halot, jedan od eunuha, čija je dužnost bila da postavlja sto i kuša jela, trebalo je da ga posluži caru.[7]

Kasnije se saznalo za sve pojedinosti, i pisci iz toga doba saopštili su nam da je otrov bio stavljen u jednu neobičnu primamljivu gljivu. Klaudije nije odmah primetio dejstvo, da li zbog svoje uobičajene tuposti, ili što je bio pijan. Međutim, stomak mu izbaci otrov, i izgledalo je da mu je život van opasnosti. Agripina se prepadne, i u strahu od najgoreg, ne obzirući se na sramotu koja će iz toga izaći, zatraži pomoć od lekara Ksenofonta, čije je saučesništvo već ranije obezbedila. Veruje se da je on, tobože da bi pomogao caru da povrati, prešao po carevom grlu perom koje je bilo natopljeno u žestok otrov...[8]

Neron i Agripina. Agripina kruniše svog mladog sina Nerona lovorovim vencem. Scena se odnosi na Neronovo proglašenje za cara 54. godine nove ere (Muzej drevne Afrodizije u Turskoj).

Izveštaji o Klaudijevoj smrti nisu sasvim podudarni, no svi se odlikuju mešavinom komičnosti i nelagode koje su pratile i njegov dolazak na carski presto.[9] U Klaudijevom životopisu Svetonije ovako opisuje poslednje careve trenutke:

Mnogi kažu da je, progutavši otrov, odmah zanemeo i da je, čitave noći mučen bolovima, u zoru izdahnuo. Neki, pak, kazuju da je prvo zaspao, a potom povratio svu hranu koja mu se digla do grla, ali da mu je zatim data još jedna doza otrova, bilo u kaši koja mu je data navodno da se oporavi od iscrpljenosti, bilo kroz klistir da mu se i na taj način olakšaju izmučena creva. [10]

Tako se na čudan način završila vladavina koja je u jednako čudnim okolnostima i započela.[11] Prema Svetoniju, kad su zaverenici provalili u carsku palatu i ubili cara Kaligulu, strica Klaudijevog, sam Klaudije, kome je tada bilo već pedeset godina, sakrio se u jednoj odaji u dvoru:

Ubrzo potom, kad je čuo vest o [Kaligulinom] ubistvu, preplašen je izašao na susednu terasu i tu se sakrio iza zavese koja je prekrivala ulaz. Jedan običan vojnik, koji je slučajno tuda prolazio, primeti njegove noge ispod zavese i, želeći pogledati o kome se radi, prepozna ga i izvuče van i, tek što je ovaj od straha pao na kolena, vojnik ga pozdravi kao cara. Potom ga je odveo do ostalih vojnika, koji su svi još bili gnevni, ali i neodlučni. Oni su ga postavili na nosiljku i, budući da su svi robovi u palati pobegli, sami su ga na smenu nosili na svojim ramenima i naposletku ga doneli u svoj tabor, tužnog i uplašenog, a svetina koju je usput sretao žalila ga je kao da ide na pogubljenje.[12]

Nakon smrti, "Klaudiju su" ― kaže Tacit ― "dodeljene božanske počasti, a pogreb se po sjaju i pompi mogao meriti s Avgustovim: Agripina se takmičila u raskoši sa svojom prababom Livijom".[13] Posmrtni govor napisao je Seneka, a održao ga je sam Neron:

Dok je govorio o dubokoj starini Klaudijeve porodice, dok je nabrajao konzulate i trijumfe predaka, držao se predmeta ― i svi su pomno pratili; pa i dok je govorio o njegovim interesovanjima za nauku, o tome da za njegove vlade nikakva spoljna nesreća nije zadesila državu, ljudi su slušali odobravajući. Ali kada je prešao na njegovu pronicljivost, njegovu državničku mudrost, niko ne osta ozbiljan, mada je govor sastavio Seneka, sa mnogo elegancije u izrazu [...] Kada je završena komedija koja je trebalo da predstavlja tugu...[14]

Pregled sadržaja[uredi - уреди | uredi izvor]

Šala o Klaudijevoj smrti pisana je stilom menipske satire, u kojoj se stih meša s prozom, službeni administrativni stil s narodskim izrazima i poslovicama, latinski s grčkim citatima, kojima se izruguje Klaudijeva učenost,[15] ljudsko s božanskim, nebo sa zemljom, literarno s kolokvijalnim, epski uzvišeno s vulgarnim, pri čemu gotovo sva komika ide na račun cara Klaudija, od koga, pak, niko ne pravi budalu, nego on sam uvek nekako ispadne budala ili se u pripovedačevom jednostavnom kazivanju i opisivanju situacije prepoznaje Klaudijeva smešna nakaznost, mentalna i fizička.[16]

Pripovedač, koji ostaje anoniman, zauzima stav objektivnog i nepristrasnog izveštača, čiji je zadatak samo da prenese događaje onako kako su se desili (1–2); sledi opis smrti Klaudija, "koji se već 64 godine rve s dušom" i kome astrolozi svake godine i svakoga meseca, još otkada je postao car, prognoziraju da će umreti (3–4); kad je konačno "izrignuo dušu", kreće mrtvi car put Olimpa, da bude primljen među bogove, no tamo ga dočekaju bogovi koji ga prvo uopšte ne prepoznaju, a zatim na sednici skupštine bogova ― koja parodira sednicu rimskog senata ― nakon burne rasprave, tokom koje se na Klaudija sruči salva optužbi za razna nepočinstva, odlučuju da ga "s neba pošalju u podzemni svet, odakle, kažu, nikome nema povratka" (5–11); na putu u podzemni svet Klaudije prolazi preko zemlje i u Rimu naleti na svoj vlastiti pogreb, gde su "svi vedri i veseli, a rimski narod šeta kao da se oslobodio", a kad naposletku stigne u Had, pravedni sudija Eak osuđuje ga, kao prevejanog kockara, na to da se doveka kocka čašom koja nema dna, no potom Klaudija kao odbeglog roba dodeljuju njegovom prethodniku Kaliguli, a onda oslobođeniku Menandru, "da pomaže kod suđenja" (12–15).[17][18]

Uvod (1–2)[uredi - уреди | uredi izvor]

Na samom početku pripovedač obznanjuje zadatak koga se prihvatio, tj. opis događaja koji su usledili nakon Klaudijeve smrti. Pri tom se zaklinje na objektivnost i pouzdanost svog izveštaja i, u očitoj izrugivačkoj nameri, poziva se na poznatog lažljivca Livija Geminija, nadzornika Apijeve ulice, koji se nakon smrti Julije Druzile, sestre i ljubavnice Kaliguline, zakleo da je ovu video kako se uspinje na nebo:[19]

Želim sačuvati uspomenu na ono što se dogodilo na nebu 13. oktobra te značajne godine, kad je počeo najsrećniji vek. Ništa tu neće biti ni na pohvalu ni na uvredu. Sve je ovo gola istina. Ako neko upita odakle znam, pre svega, ako ne budem hteo, neću odgovoriti. Ko će me naterati? Ja dobro znam da sam postao slobodan onog trenutka kad je svoj poslednji čas ugledao onaj što je dokazao istinitost poslovice da se treba roditi ili kao kralj ili kao budala. A ako mi dođe da odgovorim, reći ću šta god mi padne na pamet. Ko je ikad od historičara zahtevao zaklete svedoke? Ako ipak bude trebalo navesti izvor, neka se raspita kod onog što je video Druzilu kako se uspinje na nebo: taj isti će reći i da je video Klaudija kako grabi putem ne baš jednakim korakom... Šta sam od njega tad čuo, prenosim od reči do reči, tako mi njegovog zdravlja i sreće.[20]

Drugo se poglavlje otvara heksamatarskim stihovima, kojima se, u karikirano uzvišenom epskom stilu, želi opisati godišnje doba i dan kad je Klaudije umro, no pripovedač se nakon šest stihova zaustavlja i odlučuje da ipak nastavi u prozi, kako bi ga se bolje razumelo; u to sledi upadica, kojom se to prozno pripovedanje naziva "previše seljačkim", jer tako dobra prilika zaslužuje da bude opisana u svoj epskoj širini. Kao što su se u prethodnom poglavlju ismevale tvrdnje historičara o vlastitoj objektivnosti,[21] tako celo ovo poglavlje zapravo predstavlja parodiranje epske tehnike tadašnjih pesnika:

Feb je već kraćim putom bio stegao danje
svjetlo, a vrijeme je stalo rasti mračnoga sanka.
Pobjedna već je Cintija svoje širila carstvo,
već je i nakazna Zima mio skidala ures
bogate Jeseni; Bakho na zapovijed postade starcem.
Kasni je berač s trsja grozdove skidao rijetke...

Mislim da se bolje razume ako kažem: bio je oktobar, trinaesti dan u mesecu. Tačan ti sat ne mogu reći: lakše će se filozofi složiti nego časovnici; ipak, bilo je negde između dvanaest i jedan. "Previše seljački! Toliko se takvim stvarima vesele pesnici, ne zadovoljavajući se time da opisuju izlaske i zalaske sunca, da ni podnevu ne daju mira, a ti ćeš tako dobar sat preskočiti?"

Feb je već kočijom nebeski svod podijelio napol
te je, bliži već noći, umorne tresao uzde
vodeći nagnutom stazom kose svjetlosne zrake.[22]

Klaudijeva smrt (3–4)[uredi - уреди | uredi izvor]

"Klaudije je počeo ispuštati dušu", kaže se na samom početku 3. poglavlja, ali i dodaje da "izlaz nikako nije mogao naći", gde se najverovatnije aludira na konstipaciju od koje je car navodno patio, ali i na klistiranje i prisilno povraćanje koje su mu u poslednjim trenucima života priredile njegove ubice, tobože da mu olakšaju muke. Nakon poruge na račun historičara i epičara u prethodnim poglavljima, sledi ismevanje astrologa, koji već godinama sahranjuju Klaudija.[15] Merkurije, naime, odvuče jednu od Parki (suđaja) na stranu i obrati joj se ovim rečima:

"Zašto, svirepa ženo, puštaš ovog jadnika da se toliko muči? Neće li ni nakon sveg tog mučenja nikad naći mir? Već se šezdeset i četiri godine rve s dušom. Što si zlobna i prema njemu i prema državi? Daj da i astrolozi jednom nešto pogode, koji ga još otkad je postao car sahranjuju svake godine i svakog meseca. A ipak nije ni čudno ako greše i niko ne zna čas njegove smrti, jer niko nikad nije ni mislio da je rođen"...[23]

Kloto, suđaja o kojoj se tu radi, htela je doduše ostaviti caru još malo vremena, "da podeli građanska prava onoj malenoj nekolicini koja ih još nema (odlučio je, naime, da svim Grcima, Galima, Hispancima i Britancima navuče togu), ali budući da je tako odlučeno i da treba nešto stranaca i za seme ostaviti",[24] ona mu konačno dosudi smrt i "raskine tako niti blesavog carskog života".[25] U tridesetak stihova opisuje se zatim kako tri Parke predu nit novog života ― Nerona, koji će Rimu doneti blagostanje ― što je jedini afirmativni element u celom spisu:

Jeftina mijenja se vuna u metal silno skupocjen,
s prekrasne niti silaze zlatni vijekovi ljudski.
Ne staju sestre, već sretno i dalje izvlače runo,
pune ih raduju ruke, veseli ih zadaća takva...
Kako Danica tjera, u bijeg raspršuje zvijezde,
kako se diže večernjača snova kad zvijezde se vrate,
kako Sunce, kad tminu rumena rastjera Zora,
blještavo pogleda svijet i u trk potjera konje:
takav je sadašnji Cezar, takva Rim će Nerona
uskoro vidjeti...[26]

Naposletku, Klaudije "izrigne dušu i prestane se praviti da je živ". Pripovedač nastavlja u vrlo realističnom tonu, koji na kraju prelazi u vulgarnost: "A izdahnuo je dok je slušao glumce (comoedos), čisto da znaš da ih se ne plašim bez razloga. Poslednje njegove reči koje su se među ljudima čule, nakon što je ispustio glasniji zvuk iz onog dela na koji je lakše govorio, bile su: 'Jao meni, mislim, usrao sam se'. Da li je to i uradio, ne znam; da je sve usrao, u to nema sumnje".[27]

Uspon na nebo (5–11)[uredi - уреди | uredi izvor]

Herkul se bori s Nemejskim lavom, slika Rubensova; jednako mu je teško bilo, kaže Seneka, izaći na kraj s mrtvim Klaudijem.

Sada dolazi središnji deo Senekine satire. Klaudije, jadan, smušen, ružan i šepav mucavac, stiže na Olimp da ga prime među bogove, a njegov identitet treba da ustanovi Herkul, koji je kao heroj izvršio dvanaest teških zadataka:[28]

Dojave Jupiteru da je stigao neko dosta krupan, već osedeo, da nešto preti, stalno klima glavom i vuče desnu nogu. Upitan koje je narodnosti, odgovorio je ne zna se šta, nesređenim zvukom i nerazgoventnim glasom; jezik mu se ne može razumeti, nije ni grčki ni latinski niti bilo koji na zemlji poznat. Tad Jupiter naredi Herkulu, koji je ceo svet prevalio, pa se činilo da poznaje sve narode, da ode i ispita ko je taj čovek. Kad ga ugleda, Herkul se dosta smete, makar ga sva ona čudovišta nikad nisu uplašila. Vidi on neki sasvim novi tip lica, neobičan hod, promukao i zbrkan glas kakav se ne može naći ni kod jedne kopnene životinje, nego pre kod morskih nemani, pa pomisli da mu je došao trinaesti zadatak. Kad je pažljivije osmotrio, učini mu se da se možda ipak radi o ljudskom biću. Stoga mu priđe i, budući da mu je kao Grčetu tako bilo lakše, obrati mu se grčkim stihovima: "Ko si i otkud si, gde ti je dom, gde majka i otac?" Klaudije se obraduje što tu ima književno potkovanih ljudi i ponada se da će se tu nekog mesta naći i za njegovu historiju. Stoga i sam odgovori Homerovim stihom aludirajući na to da je car: "Goneć od Ilija vetar na kiklopske žale me baci." No, istini je više odgovarao naredni stih, isto Homerov: "Onde sam razorio grad i sve sam ih pobio redom."[29]

I skoro da je podvalio Herkulu, koji i nije baš bistar, ali tu se našla boginja Groznica, koja je napustila svoj hram i jedina došla s njim [...] "Taj", reče, "sve laže. Da ti kažem ja, koja sam s njim tolike godine provela: rođen je u Lugdunu... pravi pravcati Gal. I tako, što se od njega kao Gala i očekivalo, zauzeo je Rim" [...] Tu Klaudije uzavre i najjačim se mogućim mrmorom razbesni. Šta je govorio, niko nije razumeo. A zapravo je onim svojim pokretom mlitave ruke naređivao da se Groznica smakne, ruke koja je bila dovoljno čvrsta jedino za taj znak, kojim je obično odrubljivao ljudima glave...[30]

Na to će Herkul: "Slušaj me", reče, "prestani da se šegačiš. Došao si ovamo, gde nema šale. Brže s istinom na sunce, da ti ja ne izbijem te ludorije iz glave". I da bi ispao strašniji, postavi se kao tragički glumac i reče:

Ded hitro kazuj kojom grudom dičiš se,
da štapom ovim satrt na tlo ne srneš!...[31]

Nakon 14 stihova, u kojima Seneka parodira vlastiti tragički stil iz tragedije Pomahnitali Herkul (Hercul furens),[32] Klaudije se smiri i "mane se ludorija" te se u pomirljivom tonu obraća Herkulu i objašnjava mu da je upravo na njega računao da će se zauzeti kod ostalih bogova, "jer, ako se sećaš", kaže on Herkulu, "ja sam onaj što je u Tiburu ispred tvog hrama po cele dane sudio i u julu i u avgustu. Ti dobro znaš kakve sam sve muke tamo morao podnositi slušajući advokate ceo dan i noć. Da si na njih nabasao, više bi voleo da čistiš Augijine štale: mnogo sam se više govana ja nagutao".[33]

Ovde se u rukopisima nalazi lakuna, no Klaudije je očito uspeo uveriti Herkula da je zaslužio biti uvršten među bogove, pa je zajedno s njim iznenada upao u božansku većnicu, na skupštinu bogova.[34] U 8, 9, 10. i 11. poglavlju opisuje se sednica bogova, po formi izjednačena sa sednicom rimskog senata, na kojoj se dosta žustro i pomalo zbrkano raspravlja o Klaudijevoj apoteozi.[15] Tokom raspave nižu se optužbe na račun pristiglog kandidata za boga: "Reci nam samo" ― obraća se neimenovano božanstvo, verovatno Herkulu ― "kakav bi hteo da bude taj bog. Epikurejski bog ne može biti: niti sam ima nekog posla niti ga drugima zadaje. Stoički? [...] Doduše, vidim da ima u njemu nešto od stoičkog boga: nema ni pameti ni glave. Herkula mi, da je tu uslugu zatražio od Saturna, čiju je svetkovinu kao saturnalijski kralj produžio na celu godinu, ne bi je isposlovao..."[35] Kad je Jupiter zaveo nekog reda na sednici (gde se karikiraju formalnosti vezane za zasedanja rimskog senata) te udaljio Klaudija i nakon što su svoja mišljenja izrazili Jan i Diespiter, digne se Avgust, koji održi vatreni govor protiv Klaudija, koji zauzima celo 10. i 11. poglavlje, a koji u detaljima podseća na Avgustov testament, čuvena Dela božanskog Avgusta (Res gestae divi Augusti), pa se na trenutke stiče utisak da govori "živi natpis sa spomenika".[21]

Napokon se doseti Jupiter da je ocima zabranjeno raspravljati i donositi presude dok se u većnici nalaze privatna lica. "Ja sam vam", reče, "oci i dopisani, dopustio da ispitujete, a vi napraviste vašar. Tražim da poštujete red u većnici. Kakav god ovaj bio, šta će pomisliti o nama?" Kad su udaljili Klaudija, prvo se otac Jan upitao za mišljenje [...] "Nekad je", reče, "velika stvar bila postati bog, a sad ste od toga napravili lakrdiju!"...[36]

Tad se digne božanski August, na koga je došao red da iznese mišljenje, i održi vrhunski govor: "Ja", reče, "oci i dopisani, imam vas za svedoke da otkad sam postao bog ni jednu jedinu reč nisam rekao: svoja posla uvek gledam. Ali ne mogu se više pretvarati i suzdržavati bol, koji sa stidom sve više raste. Zar sam radi toga 'uspostavio mir i na kopnu i na moru i građanske ratove umirio?'"[37] [...] I sad biste hteli od ovoga napraviti boga? Vidite da mu se i telo rodilo kad su bogovi pomahnitali [...] Ko će njega kao boga poštovati? Ko će u njega verovati? Dok takve pretvarate u bogove, niko neće verovati da ste bogovi [...] Ja dajem ovaj predlog (i ovako stane čitati s pločice): "Budući da je božanski Klaudije ubio svog tasta Apija Silana, dva svoja zeta, Pompeja Velikog i Lucija Silana, svekra svoje kćerke, Krasa Frugija, koji mu je nalikovao kao jaje jajetu, zatim Skriboniju, svekrvu svoje kćeri, te svoju suprugu Mesalinu i nebrojene druge, glasam za to da se oštro kazni, da mu se ne dodeli imunitet od sudskog gonjenja i da se bez odlaganja udalji te ode s neba u roku od trideset dana, a s Olimpa u roku od tri dana". O ovom se predlogu glasalo. I bez odlaganja Merkurije ga zgrabi za vrat i s neba povede u podzemni svet, "odakle, kažu, nikome nema povratka".[38]

Silazak u podzemlje (12–15)[uredi - уреди | uredi izvor]

Na putu u Had Klaudije naleti na vlastiti pogreb. "A bio je najlepši od svih, pripremljen s mnogo truda, tako da si jasno mogao videti da se sahranjuje bog: tolika gomila trubača, frulaša i svakojakih drugih svirača, tolika gužva, da je i Klaudije mogao čuti. Svi radosni, ushićeni: rimski je narod šetao kao da se oslobodio. Plakali su samo Agaton i nekoliko advokata, ali očito od srca [...] Kad je Klaudije video svoj pogreb, shvati da je umro..."[39] U 13. poglavlju stiže Klaudije u podzemni svet, gde ga dočeka njegov moćni oslobođenik Narcis i reče mu: "Otkud bogovi kod ljudi?"[40] U susret mu zatim izađu razni koje je za života dao pogubiti, a kad ih Klaudije spazi, uzviknu: "Sve je puno prijatelja! Kako ste vi ovamo dospeli?" Odgovara mu jedan od njih: "Šta pričaš, zlikovče? Još pitaš kako? Pa ti si nas ovamo poslao, ubico nad ubicama! Hajdemo na sud! Ovde ću ja tebi pokazati gde sud zaseda".[41] U 14. poglavlju sudija Eak, "čovek vrhunske pravednosti", sasluša optužbu, ali Klaudijevoj odbrani ― sledeći praksu samog Klaudija ― zabrani govoriti i, "pošto je saslušao samo jednu stranu, osudi Klaudija uz reči: Neka mu bude što učini sam, nek ista je pravda!" Naposletku naredi Eak da se Klaudije doveka kocka, ali tako da čaša za kocke ima šuplje dno.[42]

Očekivalo bi se da je tu i kraj satire.[18] Ali, odjednom se pojavljuje Klaudijev prethodnik Kaligula, koji je doveo svedoke koji potvrđuju da je Klaudije zapravo njegov odbegli rob. Tako dosude Klaudija Kaliguli, a ovaj ga daruje Eaku, koji ga, pak, preda svom oslobođeniku Menandru, "da pomaže kod suđenja".[43] Završetak je pomalo "neodređen i suvišan", pa su neki ispitivači iznosili tezu da sam kraj satire nije sačuvan i da se u izgubljenom delu opisivala sama pretvorba Klaudijeva u tikvu.[18]

Naslov[uredi - уреди | uredi izvor]

Tikva, odnosno Lagenaria siceraria, spominje se u jednom od mogućih naslova ovog dela.

Od tri glavna rukopisa ovog dela, u dva njegov naslov glasi Šala o Klaudijevoj smrti (Ludus de morte Claudii), a treći daje naslov Apoteoza božanskog Klaudija u satiri (Divi Claudii apotheosis per satiram). Prvi je možda izvorni naslov ili, pak, podnaslov, dok reč apotheosis u drugom naslovu možda predstavlja glosu koja je zamenila prvobitni naslov, koji je u tom slučaju glasio Apocolocyntosis, a koji nije sačuvan u direktnoj predaji, nego ga navodi grčki pisac Dion Kasije.[44] Štaviše, ni ta knjiga Dionove Rimske historije nije sačuvana u izvorniku, nego samo u sažetku koji je sačinio neki anonimni autor; na tom se mestu kaže:

Agripina i Neron pretvarahu se da tuguju za onim koga su ubili, te su na nebo uzdigli čoveka koga su s gozbe izneli na nosiljci. Zbog toga je Lucije Junije Galion, brat Senekin, dao jednu vrlo duhovitu opasku. A i sam je Seneka napisao spis, pod naslovom Pretvorba u tikvu (ἀποκολοκύντωσις), kao da se radi o nekoj pretvorbi u božanstvo (ἀθανάτισις). Kažu, dakle, da je Galion u vrlo malo reči rekao mnogo toga. Budući da su krvnici one koje je u tamnici snašla smrt nekim velikim kukama dovlačili na trg i odatle ih vukli do reke, reče da je Klaudije kukom uzdignut na nebo. A i Neron je ostavio opasku koja nije nevredna spomena: rekao je, naime, da su gljive jelo bogova, jer je i on uz pomoć gljive postao bog.[45]

U ovom se odlomku, dakle, spominje Senekin spis "ἀποκολοκύντωσις", koji ne navodi nijedan drugi antički izvor, bar ne pod tim naslovom. Prvi koji je u njemu prepoznao onaj isti spis koji se u rukopisnoj tradiciji zove Šala o Klaudijevoj smrt bio je humanista Hadrijan Junije iz 16. veka.[46] Većina naučnika prihvata tu teoriju,[44] na temelju pretpostavke da taj naslov na neki način aludira na "tikvu" (starogrčki: κολοκύντη, colocyntē), odnosno da se, prema morfološkom modelu ἀπο-θέ-ωσις (= "pretvorba u boga") u reči ἀπο-κολοκύντ-ωσις može tražiti značenje "pretvorba u tikvu". Međutim, osnovna teškoća s ovim naslovom leži u tome što se u sačuvanom tekstu ovog dela nigde ne govori ni o pretvaranju u tikvu ni o samoj tikvi, pa čak ni u aluziji nema spomena nikakve druge biljke koja bi se mogla dovesti u vezu s tikvom.[47] Jedan manji broj naučnika smatra da spis koji spominje Dion Kasije nije istovetan sa Šalom o Klaudijevoj smrti, budući da ni sam naslov niti Dionovo objašnjenje ne odgovaraju sačuvanom delu.[44]

Neki ispitivači iznose tezu da naslov Apokolocintoza treba tumačiti u obratnom smeru, tj. da ga treba razumeti kao "pretvorbu tikve" u božanstvo, u kojem bi slučaju "tikva" metaforički označavala glupana, odnosno tikvana, premda grčka imenica κολοκύντη u sačuvanim tekstovima nikad nema takvo metaforičko značenje, za razliku od latinske reči za "tikvu" (cucurbita), koja može metaforički označavati glupana i praznoglavca.[48][17] Moguće je i to da je komičnost izraza bila ograničena na sam naslov, odnosno da je autor svom spisu dao naslov u kojem se aludira na pretvorbu u tikvu iako se u samoj satiri o tome nigde ne govori,[17] a predlagana su i druga rešenja, npr. da se naslovom ἀποκολοκύντωσις zapravo aludira na ἀποραφανίδωσις,[49] što je u staroj Atini označavalo kaznu za preljubnike, koja se, naime, sastojala u nabijanju rotkvice (ῥάφανος) u stražnjicu uhvaćenog preljubnika.[50]

Autorstvo i svrha dela[uredi - уреди | uredi izvor]

Pitanje autora[uredi - уреди | uredi izvor]

Seneka, najverovatniji autor Pretvorbe Klaudija u tikvu, dvostruka herma Sokrata i Seneke, Antikensammlung Berlin

Spis je napisan krajem 54. godine, nedugo nakon Klaudijeve smrti, a teza o tome da je delo nastalo u znatno kasnijem periodu Neronove vladavine nije prihvaćena među naučnicima. Jedan manji broj ispitivača smatra da Šala o Klaudijevoj smrti možda i nije Senekino delo, budući da postoje neki pokazatelji da navođenje Seneke kao njegovog autora u postojećim srednjovekovnim rukopisima nije starog datuma.[44] Osim toga, u najmanju ruku je čudno da isti čovek koji sastavlja službeni pogrebni govor (laudatio funebris) pokojnom caru, koji je pročitao Neron, Klaudijev posinak i možda saučesnik u njegovom ubistvu, štićenik i učenik Senekin,[15] napiše "tako zajedljiv i neprikriveno odbojan prikaz njegova uzlaska na nebo".[51]

S druge strane, nema ničega što bi negiralo mogućnost da je Seneka doista autor ovog spisa. Nema ničeg čudnog u tome što je Seneka ne mnogo ranije (43. ili 44. godine[51]) napisao svoju Utehu Polibiju, upućenu uticajnom Klaudijevom oslobođeniku povodom smrti Polibijevog brata i punu neumerenih hvalospeva Klaudija, gde se zapravo ulaguje caru ne bi li mu ovaj dozvolio povratak iz izgnanstva; činjenica da je car tada odbio opozvati kaznu izgnanstva, koje se pri tom značajno odužilo, mogla je svakako kod Seneke izazvati veliku mržnju prema Klaudiju.[52] Niti ima nečeg čudnog u živosti i opscenosti kojima je protkana Šala o Klaudijevoj smrti, budući da Seneki kao piscu nije nedostajalo ni svestranosti ni humora.[17] Ovom je posmrtnom invektivom Seneka možda upravo "dao sebi oduška" i osvetio se pokojnom caru, od koga je, kako se sam smatrao, nepravedno stradao i kojem je još morao po službenoj dužnosti pisati posmrtno slovo, a Senekino je autorstvo još verovatnije ako se prihvati teza da je taj spis prvobitno bio objavljen anonimno.[32]

Napokon, i sam Neron, naslednik Klaudijev, ismevao je mrtvog cara i verovatno je dopuštao svojim dvorjanima da čine to isto, pa bi Seneka za ovakav spis pronašao zahvalnu publiku na Neronovom dvoru. S druge strane, bilo je, dakako, i drugih ljudi koji su bili jednako daroviti i motivisani i imali priliku da sastave ovo delo, pa među naučnicima još uvek postoji doza sumnje, istina mala, u identitet pravog tvorca ovog spisa.[17]

Žanrovsko određenje[uredi - уреди | uredi izvor]

Mešavina proze i stiha (tzv. prosimetrum) upućuje na Varonove Menipske satire (Saturae Menippeae), kojima Šala o Klaudijevoj smrti svakako duguje mnogo, premda u sačuvanim Varonovim fragmentima nema ničega što bi se tematski moglo uporediti s njom.[21] I izraz per saturam koji se javlja u naslovu spisa u jednom rukopisu mogao bi se tumačiti, ne kao satirična apoteoza, nego kao apoteoza opisana mešavinom proze i stiha, što je bilo jedno od karakteristika menipskih satira.[53] Autoru su kao inspiracija mogla poslužiti i izvorna dela Menipa iz Gadare, budući da određene sličnosti s Lukijanovim Ikaromenipom (Ἰκαρομένιππος) i Skupštinom bogova (Θεῶν ἐκκλησία) ukazuju na Menipa kao zajednički uzor. Kao jedan od uzora mogla je svakako poslužiti i prva knjiga Lucilijevih satira, nazvana Veće bogova (Concilium deorum), gde bogovi sude pokojnom Luciju Korneliju Lentulu Lupu, kao što u Senekinom spisu raspravljaju o pokojnom Klaudiju. Napokon, političke uvrede i invektive imale su u Rimu dugu tradiciju, kojoj nikako nije bilo strano ni vređanje na temelju nečijih ličnih fizičkih nedostataka, kao što je i ovde slučaj.[21]

Na nekoliko se mesta u tekstu naslućuje da se pripovedač obraća slušaocu, odnosno slušaocima, a ne čitaocima: "nadzornik je Apijeve ulice, a znaš da su njom k bogovima otišli i Avgust i car Tiberije; ako njega upitaš, nasamo će ti reći, a pred većim skupom neće ni reč zucnuti",[54] "tačan ti sat ne mogu reći",[55] "umro je dok je slušao glumce, čisto da znaš da ih se ne plašim bez razloga",[56] "šta se posle zbilo na zemlji nema potrebe iznositi, jer to vrlo dobro znate",[57] "malkice se prestravio kad je ugledao tog dlakavog crnog psa, kojeg svakako ne bi hteo da sretneš u mraku".[58] Na jednom mestu u drugom poglavlju pripovedača iznenada prekida jedna upadica ("Previše seljački! Svi se pesnici toliko vesele tim stvarima ... a ti ćeš tek tako preći preko tako dobrog sata?"), koja u tekstu ničim nije pripremljena ili obrazložena, pa se jedino može naznačiti promenom glasa u glasnom čitanju: to je jedan od glavnih pokazatelja da je Šala bila namenjena nekoj vrsti scenskog izvođenja, a u prvoj je izvedbi tekst čitao možda upravo Seneka.[59]

Ovaj se spis ponekad određivao kao filozofsko-religijska kritika "politeizma bez granica", odnosno kao politička satira, preko koje Agripina napada mrtvog cara, traži podršku za Nerona i brani se od optužbi da je skrivila Klaudijevu smrt[60] ili se, pak, napadaju pojedine Klaudijeve odluke (npr. dodeljivanje rimskih građanskih prava Galima[21] i, još važnije, uklanjanje zakonitih naslednika julijevske loze[60]), koje se kao negativni primeri pokazuju njegovom nasledniku Neronu, od koga se očekuje zavođenje blagostanja u državi.[61] Međutim, u celom spisu preovladava frivolnost, s izuzetkom hvalospeva upućenog Neronu u 4. poglavlju, koji treba shvatiti ozbiljno i koji je jedini afirmativni element celog teksta, a mnoge optužbe iznesene na račun Klaudija, naročito one koje izgovara Avgust u 10. poglavlju, same su po sebi dovoljno ozbiljne. Nema ničega što bi govorilo u prilog tezi da pogledi izneseni u spisu odslikavaju mišljenje samog autora, pa se ova invektiva može smatrati političkom satirom jedino po tome što napada jednu političku ličnost, ali ne i zato što se u njoj zastupa ili kritikuje neka određena politička ideologija ili delatnost.[21] Stoga se ovaj spis može shvatiti jednostavno kao "književni odušak ojađena čovjeka protiv svojeg progonitelja" te kao "invektiva" namenjena prvenstveno krugu dobro obaveštenih i književno obrazovanih dvorjana na Neronovom dvoru, gde je možda prvi put i usmeno izvedena.[62]

Namena dela[uredi - уреди | uredi izvor]

Na to da je ta usmena izvedba možda bila u obliku mima aludira jedna rečenica u 9. poglavlju: Olim, inquit, magna res erat deum fieri: iam famam mimum fecistis (= "Nekad je – reče – velika stvar bila postati bog, a sad ste od slave napravili mim").[63] Neki filolozi odbacuju rukopisnu predaju iam famam mimum fecistis i ispravljaju je u iam Fabam mimum fecistis,[64] što bi upućivalo na neki konkretan mim pod naslovom Grah, a što Darko Novaković prevodi: "sad ste iz tog napravili sprdačinu", a u komentaru uz to mesto navodi da se rukopisno fama mimum i fama nimium "emendira, gotovo s univerzalnom suglasnošću, u Faba mimum", dodajući doduše da mim Grah "nije pobliže poznat".[65] No, rukupisno iam famam mimum fecistis, s kolokvijalnom upotrebom konstrukcije dva akuzativa u značenju "a sad ste od slave (famam) napravili mim (mimum)" dobro se uklapa u tezu da je Ludus de morte Claudii zapravo bila Igra o Klaudijevoj smrti, scenski izvedena u obliku mima na Neronovom dvoru, gde je morala dobro nasmejati i zabaviti kako mladoga cara tako i njegovu pratnju. Štaviše, takva samoreferenca ne bi bila jedina u tekstu ovog spisa: u 7. poglavlju Seneka se dobro zabavlja na račun vlastite tragedije Pomahnitali Herkul (Hercul furens).[66]

Rukopisna predaja[uredi - уреди | uredi izvor]

Kod antičkih pisaca nema spomena ovog Senekinog dela, osim što kasnoantički rimski pesnik Auzonije možda aludira na njega u svom pismu Paulinu iz Nole.[67] Krajem 9. veka od tri osnovna rukopisa nastala su dva: Sangallensis 569 (S) i Valentianensis 411 (393) (V), a u 12. veku javlja se i treći rukopis, Londiniensis B. L. Suppl. 11983 (L). U Italiji su ovo delo u 14. veku čitali Petrarca i Boccaccio. Prvo štampano izdanje objavljeno je 1513. u Rimu na temelju nepoznatog rukopisa koji je pripadao L predaji, ali je obilovalo interpolacijama koje su dugoročno otežale kritiku teksta. Tek je Franz Bücheler, u 19. veku, definisao tačnu vezu između tri ogranka rukopisne predaje, utvrdio prvenstvo rukopisa S i V i uspostavio tekst kakav se više-manje i danas nalazi u osnovi svih izdanja ovog dela.[68]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Vratović 1977, str. 269.
  2. Horsfall 1982, str. 289.
  3. Howatson 1997, s.v. Apocolocyntosis.
  4. 4,0 4,1 Long 1867, s.v. L. Annaeus Seneca.
  5. Budimir & Flašar 1991, str. 448.
  6. Tacit, Anali, XII, 8.
  7. Tacit, Anali, XII, 66 (prev. Ljiljana Crepajac, Kornelije Tacit: Anali, SKZ, Beograd, 1970, str. 298).
  8. Tacit, Anali, XII, 67 (prev. Ljiljana Crepajac, Kornelije Tacit: Anali, SKZ, Beograd, 1970, str. 298).
  9. Novaković 1986, str. 6.
  10. Svetonije, Klaudije, XLIV, 3.
  11. Novaković 1986, str. 5.
  12. Svetonije, Klaudije, X, 3.
  13. Tacit, Anali, XII, 69 (prev. Ljiljana Crepajac, Kornelije Tacit: Anali, SKZ, Beograd, 1970, str. 299).
  14. Tacit, Anali, XIII, 3–4 (prev. Ljiljana Crepajac, Kornelije Tacit: Anali, SKZ, Beograd, 1970, str. 301–302.
  15. 15,0 15,1 15,2 15,3 Budimir & Flašar 1991, str. 452.
  16. Novaković 1986, str. 19.
  17. 17,0 17,1 17,2 17,3 17,4 Goodyear 1982, str. 633.
  18. 18,0 18,1 18,2 Budimir & Flašar 1991, str. 455.
  19. Novaković 1986, str. 57.
  20. Seneka, Šala o Klaudijevoj smrti, I, 1–3.
  21. 21,0 21,1 21,2 21,3 21,4 21,5 Goodyear 1982, str. 634.
  22. Seneka, Šala o Klaudijevoj smrti, II, 1–3 (stihove preveo Darko Novaković u: Novaković 1986, str. 31).
  23. Seneka, Šala o Klaudijevoj smrti, III, 1–2.
  24. Seneka, Šala o Klaudijevoj smrti, III, 3.
  25. Seneka, Šala o Klaudijevoj smrti, IV, 1.
  26. Seneka, Šala o Klaudijevoj smrti, IV, 1 (prev. Darko Novaković u: Novaković 1986, str. 35).
  27. Seneka, Šala o Klaudijevoj smrti, IV, 2–3.
  28. Budimir & Flašar 1991, str. 454.
  29. Seneka, Šala o Klaudijevoj smrti, V, 1–4.
  30. Seneka, Šala o Klaudijevoj smrti, VI, 1–2.
  31. Seneka, Šala o Klaudijevoj smrti, VII, 1–2 (stihove preveo Darko Novaković u: Novaković 1986, str. 39).
  32. 32,0 32,1 Novaković 1986, str. 15.
  33. Seneka, Šala o Klaudijevoj smrti, VII, 4–5.
  34. Novaković 1986, str. 61.
  35. Seneka, Šala o Klaudijevoj smrti, VIII, 1–2.
  36. Seneka, Šala o Klaudijevoj smrti, IX, 1.
  37. Seneka, Šala o Klaudijevoj smrti, X, 1–2.
  38. Seneka, Šala o Klaudijevoj smrti, XI, 4–5.
  39. Seneka, Šala o Klaudijevoj smrti, XII, 1.
  40. Seneka, Šala o Klaudijevoj smrti, XIII, 2.
  41. Seneka, Šala o Klaudijevoj smrti, XIII, 6.
  42. Seneka, Šala o Klaudijevoj smrti, XIV, 2–4.
  43. Seneka, Šala o Klaudijevoj smrti, XV, 2.
  44. 44,0 44,1 44,2 44,3 Drury 1982, str. 888.
  45. Dion Kasije, Rimska historija, epit. LX, 35.
  46. Novaković 1986, str. 9.
  47. Novaković 1986, str. 9–10.
  48. Novaković 1986, str. 11.
  49. Novaković 1986, str. 10, nap. 11.
  50. Liddell, Henry George; Scott, Robert. "ῥαφανιδόω". A Greek-English Lexicon. Oxford: Clarendon Press. http://www.perseus.tufts.edu/hopper/text?doc=Perseus%3Atext%3A1999.04.0057%3Aentry%3Dr%28afanido%2Fw. 
  51. 51,0 51,1 Novaković 1986, str. 12.
  52. Budimir & Flašar 1991, str. 451.
  53. Novaković 1986, str. 24.
  54. Seneka, Šala o Klaudijevoj smrti, I.
  55. Seneka, Šala o Klaudijevoj smrti, II.
  56. Seneka, Šala o Klaudijevoj smrti, IV.
  57. Seneka, Šala o Klaudijevoj smrti, V.
  58. Seneka, Šala o Klaudijevoj smrti, XIII.
  59. Novaković 1986, str. 18, s nap. 17.
  60. 60,0 60,1 Novaković 1986, str. 20.
  61. Novaković 1986, str. 21.
  62. Novaković 1986, str. 22.
  63. Seneka, Šala o Klaudijevoj smrti, IX.
  64. Novaković 1986, str. 56.
  65. Novaković 1986, str. 41, 63.
  66. Seneka, Šala o Klaudijevoj smrti, VII.
  67. Novaković 1986, str. 26.
  68. Novaković 1986, str. 26–27.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]


Cscr-featured.png Članak Apokolocintoza je odabran u kategoriju izabranih članaka.
Pozivamo vas da unaprijedite i potom predložite neki članak za izabrani.