Andreas Papandreu

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Andreas Papandreu
Andreas Papandreu
Biografija
Ime pri rođenju Andreas Papandreu
Datum rođenja 5. februar 1919. (1919-02-05) (98 god.)
Mesto rođenja Hios, (Grčka) ({{{država_rođenja}}})
Datum smrti 23. jun 1996. (1996-06-23) (21 god.)
Mesto smrti Atina, (Grčka) ({{{država_smrti}}})
Politička partija Panhelenski socijalistički pokret
Supružnik Kristina Razija
Margaret Čant
Dimitra Liani
Potomstvo Jorgos Papandreu
Sofija Papandreu
Nikos Papandreu
Andreas Papandreu Junior
Emilija Niblom
Diploma sa Univerzitet u Ateni
Harvard
Profesija Ekonomista
Akademik
Političar
Mandat(i)
Premijer Grčke
13. oktobar 1993. — 17. januar 1996.
Predsednik Konstantinos Karamanlis
Konstantinos Stefanopulos
Prethodnik Konstantin Micotakis
Naslednik Kostas Simitis

Anreas Papandreu (grč. Ανδρέας Γ. Παπανδρέου, 5. februar 1919 - 23. jun 1996) bio je grčki ekonomista, akademik i političar i dominantna figura u grčkoj politici. Sin Jorgosa Papandrea, Andreas je akademsko znanje stekao na Harvardu. U dva mandata bio je i premijer Grčke (21. oktobar 1981 - 2. jul 1989 i 13. oktobar 1993 - 17. januar 1996).

Njegovo preuzimanje moći 1981. uticalo je na tok grčke političke istorije, završavajući skoro 50 godina dug sistem vlasti u kome dominiraju konzervativne sile; dostignuća njegovih uzastopnih vlada uključuju zvanično priznanje grčkog otpora protiv Sila Osovine, osnivanja Nacionalnog zdravstvenog sistema i Vrhovnog saveta za personalnu selekciju (ASEP), usvajanje zakona koji je znatno poboljšao prava radnika.[1][2][3]

Rani život i karijera[uredi - уреди | uredi izvor]

Andreas je rođen na ostrvu Hios, kao sin Sofije Minejko i vodećeg grčkog liberaliste Jorgosa Papandrea. Njegov deda po majci bio Poljak po rođenju, javna ličnost, Zigmunt Minejko, a baka po majci je bila Grkinja. Pre univerziteta, on je pohađao Atina Koledž, vodeću privatnu školu u Grčkoj. Išao je na Nacionalni i Kapodistrijski univerzitet u Atini od 1937 do 1938, kada je, tokom fašističke diktature Metaksasa, bio uhapšen zbog navodnog trockizma. Nakon predstavljanja od strane njegovog oca, bilo mu je dozvoljeno da ode u SAD.[4]

Godine 1943. Andreas je stekao doktorat iz ekonomije na Harvardu. Odmah nakon doktoriranja pridružio se američkim ratnim naporima i dobrovoljno se pridružio američkoj mornarici, služeći kao ispitivač modela za popravku ratnih brodova i kao bolničar u -{Bethesda Naval Hospital}- za ratne ranjenike[5][6] postavši tako američki građanin. Vratio se na Harvard 1946. godine i radio kao predavač i vanredni profesor do 1947. Onda je on održao profesure na Univerzitetu u Minesoti, Kaliforniji, Berkliju (gde je on bio predsednik odeljenja za ekonomiju), Stokholmskom univerzitetu i Jork univerzitetu u Torontu. 1948, od je ušao u vezu sa studentom novinarstva na Univerzitetu u Minesoti, Margaret Čant. Nakon što se Čant razvela, i nakon svog razvoda od Kristine Razije, njegove prve žene, Papandreu i Čant su se venčali 1951. Imali su tri sina i ćerku. Papandreu je takođe imao sa švedskom glumicom i TV voditeljkom, Ragnom Niblom, vanbračnu ćerku, Emiliju Niblom, koja je rođena 1969. u Švedskoj.[7][8]

Politička karijera[uredi - уреди | uredi izvor]

Papandreu 1968.

Papandreu se vratio u Grčku 1959, gde je predvodio ekonomski istraživački razvojni program, na poziv premijera Konstantinosa Karamanlisa. Godine 1960. izabran je za predsednika Upravnog odbora i generalnog direktora Atinskog ekonomskog istraživačkog centra i savetnika Grčke banke. 1963, njegov otac, Jorgos Papandreu, predsednik sopstvene partije, postao je premijer Grčke. Andreas je postao njegov glavni ekonomski savetnik. On se odrekao američkog državljanstva i izabran je u grčkom parlamentu na grčkim zakonodavnim izborima 1964. godine.[9] Odmah nakon toga postao je ministar u prvom ministarstvu države (u stvari, pomoćnik premijera).

Papandreu je imao neutralan stav o Hladnom ratu i poželeo da Grčka bude nezavisna od SAD. Takođe je kritikovao masovno prisustvo američke vojske i inteligencije u Grčkoj i tražio da se uklone vojne starešine sa anti-demokratskim tendencijama iz grčke vojske.

Godine 1965, dok je Aspida zavera u okviru Helenske armije bila pod istragom, navodno od strane političke opozicije da je uključen Andreas lično, Jorgos Papandreas je prebacio loptu na ministra odbrane i naterao ga da to preuzme na sebe. Konstantin II Grčki je odbio da prihvati ovaj potez i u suštini primorao Jorgosa Papandrea na ostavku. Grčka je tada ušla u period polarizacije i nestabilnosti, koji se završio državnim udarom 21. aprila 1967. godine.

Kada su grčki pukovnici, predvođeni Jorgosom Papadopulosom preuzeli vlast u aprilu 1967, Andreas je bio zatvoren. Gust Avrakotos, visoko rangirani oficir CIA-e u Grčkoj, koji je bio blizu pukovnika koji su vodili puč, savetovao ih je da pucaju na njih, jer će se oni vratiti da ih progone.[10] Njegov otac, Jorgos Papandreu, bio je stavljen u kućni pritvor. Jorgos, već u poznim godinama, umro je 1968. godine. Pod velikim pritiskom američkih akademika i intelektualaca, kao što je Džon Kenet Galbrajt, Andreasov prijatelj od harvardskih dana, vojni režim je uslovno pustio Andreasa da napusti zemlju.[11] Papandreu se tada preselio u Švedsku sa svojom suprugom, četvoro dece i majkom. Tamo je prihvatio posao na Stokholmskom univerzitetu. U Parizu, dok je bio u izgnanstvu, formirao je anti-diktatorsku organizaciju, Panhelenski oslobodilački pokret (PAK) i obišao svet u cilju okupljanja opozicije grčkog vojnog režima. Uprkos svom bivšem američkom državljanstvu i karijeri u SAD, Papandreu je optužio CIA-u kao odgovornu za državni udar i sve više je bio kritički nastrojen prema Saveznoj vladi SAD. U ranim 70-im godinama, tokom druge faze diktature u Grčkoj, uporedo sa većinom vodećih grčkih političara, u izgnanstvu ili u Grčkoj, suprotstavio se pokušajem političke normalizacije Jorgos Papadopulos. 6. avgusta 1974, Andreas Papandreu je sazvao vanrednu sednicu Nacionalnog kongresa PAK-a u Vinterturu, kada je odlučen raspad pokreta, i to je bilo javno objavljeno.[12]

Papandreu se vratio u Grčku posle pada hunte 1974, tokom metapolitefsija, i formirao novu radikalnu stranku, Panhelenski socijalistički pokret (PASOK). Većina njegovih saveznika iz PAK-a, kao i pripadnici drugih anti-diktatorskih grupa, kao što je Demokratska odbrana, pridružile su se novoj partiji.

“Promena”[uredi - уреди | uredi izvor]

Na grčkim zakonodavnim izborima 1981. godine PASOK je odnela ubedljivu pobedu nad konzervativnom Novom demokratskom partijom i Papandreu je postao prvi socijalistički premijer Grčke. Glavni slogan partije bio je -{Allagi }- (promena).

U službi, Papandreu je odustao od mnogo svojih predizbornih obećanja i imao konvencionalniji pristup. Grčka nije izašla iz NATO-a, američkim trupama i vojnim bazama nije naređeno da napuste Grčku, grčko članstvo u Evropskoj ekonomskoj uniji je nastavljeno, uglavnom zbog toga što se Papandreu pokazao veoma sposobnim da obezbedi novčanu pomoć za Grčku. U domaćim poslovima, Papandreova vlada je odmah sprovela masovni program redistribucije bogatstva od dana stupanja na dužnost da bi povećala dostupnost prava na naknadu pomoći za nezaposlene i slabo plaćene radnike. Penzije, zajedno sa prosečnim platama i minimalnim zaradama, povećane su i napravljene su promene u zakonu o radu. Uticaj PASOK-ove vlade na socijalnu i ekonomsku politiku bio je takav da je 1988.godine procenjeno da dve trećine od ukupnog smanjenja nejednakosti u periodu između 1974. i 1982. godine, desilo se samo u periodu između 1981. i 1982. godine.[13]

Tokom tog vremena službe, Papandreova vlada je sprovela sveobuhvatnu reformu socijalne politike uvođenjem državu u blagostanje,[14] značajno je proširila mere zaštite,[15] proširila pokrivenost zdravstvene zaštite (“Nacionalni zdravstveni sistem” je bio pokrenut, što je modernu medicinu omogućilo i u ruralnim oblastima po prvi put[16]), promovisala državni subvencionisani turizam za porodice sa niskim primanjima i finansiranje socijalnih ustanova za starije osobe. Seoska područja su imala koristi od poboljšanih državnih službi, prava i prihodi nisko plaćenih osoba su znatno povećani i izbeglicama građanskog rata, koje su živele u inostranstvu, bilo je dozvoljeno da se vrate nekažnjeno.[17]

Papanreov imidž i uticaj na popularnu kulturu[uredi - уреди | uredi izvor]

I pristalice i protivnici obraćali su mu se ličnim imenom, Andreas, što je jedinstvena situacija u grčkoj političkoj istoriji i dokaz njegove harizme i popularnosti.[18] Andreas je bio poznat zbog nošenja svog poslovnog odela - rolke[19], umesto tradicionalne bele košulje i kravate. On je na taj način stvorio veliku modu, uglavnom, ali ne isključivo, među svojim pristalicama. Njegovo prvo pojavljivanje u grčkom parlamentu sa crnom rolkom umesto košulje i kravate izazvalo je masovnu pometnju u konzervativnoj štampi, koja je to smatrala za nepoštovanje parlamenta; međutim, cela stvar je samo doprinela njegovoj popularnosti.[20]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Jacobs 1989, str. 123–130
  2. Pantazopoulos, Andreas (2001). Gia to lao kai to Ethnos: i stigmi Andrea Papandreou 1965–1989. pp. 63–121
  3. Clogg 1987, str. 122–148
  4. Clogg, Richard (24. 6. 1996.). "Papandreou Obituary". Independent.co.uk. http://www.independent.co.uk/news/people/obituary-andreas-papandreou-1338574.html. pristupljeno 23. 2. 2014.. 
  5. To Ethnos, Είναι βοηθός καθηγητή στο Πανεπιστήμιο Χάρβαρντ και εκείνη την περίοδο υπηρετεί ως εθελοντής του αμερικανικού Πολεμικού Ναυτικού (εξετάζει μοντέλα για τον κατάλληλο χρόνο επισκευής πλοίων) [1]
  6. "Andreas Papandreou Foundation retrieved 18 September 2007". Agp.gr. 24. 9. 1999.. http://www.agp.gr/agp/content/Document.aspx?d=7&rd=5499005&f=1426&rf=1866356962&m=4734&rm=9646179&l=1. pristupljeno 23. 2. 2014.. 
  7. "Expressen, 8 November 2011". Expressen.se. 5 November 2011. http://www.expressen.se/nyheter/1.2613176/hon-ar-papandreous-okanda-svenska-syster. pristupljeno 23. 2. 2014.. 
  8. "Aftonbladet, 28 August 2002". Aftonbladet.se. 28. 8. 2002.. http://www.aftonbladet.se/nyheter/article10301616.ab. pristupljeno 23. 2. 2014.. 
  9. "Greece's leftist leader has strong U.S. ties". Anchorage Daily News. 19. 10. 1981. 
  10. Crile, George. Charlies Wilson's War, Grove Press. {{{1}}}. ISBN {{{2}}}. pp. 52
  11. Papandreou, Andreas (1970) Democracy at Gunpoint, Doubleday.
  12. To Vima newspaper, 11 July 1999((grč.))
  13. Eardley, Tony et al.. Social Assistance in OECD Countries. Volume II: Country Reports na Wayback Machine (arhivirano 8. oktobra 2011.). UK Department of Social Security Research Report No. {{{1}}}. ISBN {{{2}}}. pp. 47
  14. Kefala, Eleni. Peripheral (post) modernity: the syncretist aesthetics of Borges, Piglia, Kalokyris and Kyriakidis. Peter Lang. {{{1}}}. ISBN {{{2}}}. pp.
  15. Sassoon, Donald. Looking left: European socialism after the Cold War. I.B. Taurus. {{{1}}}. ISBN {{{2}}}. pp.
  16. "Greece The PASOK Domestic Program". The Library of Congress Country Studies. 24. 3. 2007.. http://workmall.com/wfb2001/greece/greece_history_the_pasok_domestic_program.html. 
  17. "Athens in the European Union I. The Return of Democracy (1973–2004)". anagnosis.gr. http://www.anagnosis.gr/index.php?pageID=474&la=eng. 
  18. Clogg 2002
  19. Kariotis, Theodore C. The Greek socialist experiment: Papandreou's Greece 1981–1989, Pella Publ. {{{1}}}. ISBN {{{2}}}. pp.
  20. Chilcote, Ronald H. Transitions from dictatorship to democracy: comparative studies of Spain, Portugal, and Greece. Taylor & Francis. {{{1}}}. ISBN {{{2}}}. pp.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Clogg, Richard (1987). Political Parties in Greece: the search for legitimacy. Duke University Press. str. 122-148. ISBN 978-0-8223-0794-5. 
  • Jacobs, Francis (1989). Western European political parties: a comprehensive guide. Addison-Wesley Longman Limited. str. 123-130. ISBN 978-0-582-00113-8. 

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]