Anali franačkog kraljevstva

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije

Anali franačkog kraljevstva (latinski: Annales regni Francorum) ili Veliki lorški anali (latinski: Annales Laurissenses maiores, nazvani tako po manastiru Lorschu) naslov je srednjovekovne latinske hronike napisane u karolinškoj Franačkoj, u kojoj se, po godinama, opisuju događaji u franačkoj monarhiji, počev od smrti majordoma Karla Martela 741. do početka krize pod Ludovikom Pobožnim 829. godine. Njihov autor nije poznat, premda je Wilhelm von Giesebrecht izneo tezu da je Arno od Salzburga napisao jedan stari odeljak Velikih lorških anala koji je sačuvan u primerku koji se nalazi u manastiru Lorschu. Veruje se da je Anale sastavilo više različitih autora i da su zatim ti zasebni odeljci sakupljeni u jednu zbirku.[1] Izvrsno poznavanje dvorskih prilika sugeriše da su Anale napisale osobe koje su bile bliske franačkom vladaru, a njihovo početno oklevanje da komentarišu franačke poraze ukazuje na to da se rado o zvaničnom dokumentu u službi franačke propagande.[2] Premda je hronika obojena jasnom pristrasnošću u korist Franaka, ona je ipak jedan od najvažnijih izvora za vojnu i političku istoriju u doba vladavine Karla Velikog.

Rukopisni primerci Anala mogu se razvrstati u pet klasa, na temelju dodataka teksta i njegovih prerada.[3] Hronika je bila nastavljena i inkorporirane u zapadnofranačke Bertinove anale (Annales Bertiniani) i u istočnofranačke Fuldenske anale (Annales Fuldenses) i Ksantenske anale (Annales Xantenses).

Sadržina[uredi - уреди | uredi izvor]

Bonifacije, nadbiskup Mainza, kruniše Pipina Malog 752. godine.

U Analima se daje kratak opis svakog događaja koji su se desili u određenoj godini (nekoliko je izostavljeno), pri čemu se posebna pažnja posvećuje delovanju karolinške monarhije, počev od stupanja na presto Pipina Malog nakon zbacivanja merovinškog kralja Hilderika III. Značajno su mesto dobili i vojni pohodi koje su preduzeli karolinški vladari, pri čemu se njihove akcije opravdavaju potrebom očuvanja mira i osvajanja u ime širenja hrišćanske vere. I zbacivanje merovinške dinastije prikazano je na način da se opravda prelaz kraljevske vlasti s jedne dinastije na drugu uz naglašavanje privrženosti Karolingâ franačkim tradicijama i odobrenju pape Zaharija.[4]

"Karlo Veliki razara Irminsul", Heinrich Leutemann, 1882.

Od tri kralja ― Pipina, Karla Velikog i Ludovika Pobožnog ― u najviše su detalja prikazani Karlovi vojni pohodi, pri čemu se opisuju njegove pobede nad Saksoncima, Bretoncima i drugim narodima. Prikaz Karlovog pohoda na Saksonce značajan je i zato što se u njemu donosi jedan od tek nekoliko postojećih opisa Irminsula, važnog ali zagonetnog dela germanskog paganstva koje su Saksonci u to vreme praktkovali. Uništenje Irminsula zauzima važno mesto u hronici i opisano je kao deo franačkih pobeda nad "nefranačkim" i nehrišćanskim varvarima. Izvorni tekst ne spominje poraze koje je Karlo pretrpeo, kao što su bitka kod Roncesvallesa 778. (kasnije opevana Pesmi o Rolandu) i bitka kod Süntela 782.[5] Ustvari, u Analima se bitka kod Süntela opisuje kao pobeda, premda su u njoj Saksonci zapravo naneli težak poraz Francima. Ćutke se prelazi i preko zavere koju je 792. protiv Karla skovao Pipin Grbavi, kao i preko bilo kakvih pogrešnih postupaka Karla Velikog. Međutim, revidirani tekst uključuje i ove događaje, pri tom zadržavajući opštu naklonost prema franačkom caru, koji je predstavljen kao vojnički vođa bez premca.

Ludovik Pobožni izražava pokajanje u Attignyju 822.

Ludovik Pobožni, sin Karla Velikog, retko je prikazan u boju, već uglavnom kao naredbodavac koji druge šalje u bitku ili, pak, kao neko ko pregovara o miru. Kontrast između Ludovika i njegova oca sasvim je jasan. Dok su raniji kraljevi bili nepokolebljivi, prikazani kao bolji od svojih neprijatelja, čak i u porazima (u prerađenom tekstu), dotle je Ludovik prikazan kao čovek koji vojnu moć delegira drugima, otprilike onako kako su na početku Anala bili prikazani merovinški kraljevi.[5] Čuda pomažu Karlu i njegovim ljudima, a milost božja vodi ga u pobedu; Ludovika uglavnom okružuje zla kob, kao, na primer, znamenje u zvezdama koje navodno predskazuje poraz njegove vojske od strane Aissona te iznenadni pad drevene konstrukcije na njega 817. godine.

Delovi hronike koji opisuju događaje u 9. veku sve su više ispunjeni upečatljivim prirodnim pojavama, čudnim dešavanjima i čudesima. Osim neobičnih prirodnih pojava, kao što je pomračenje, počinju se beležiti i natprirodne pojave, obično u vezi s gotovo ritualnim godišnjim beleženjem redovne smene božića i uskrsa. Nebeska je vatra 823. uništila dvadesetak sela, a istovremeno je neka neimenovana devojka navodno započela svoj trogodišnji post.

Scholzovo zanimanje za čudne pojave smatra odrazom verovanja u božansko proviđenje koje kontroliše istoriju.[6] Mnoga od najgorih znamenja idu zajedno sa sve većim nezadovoljstvom Ludovikom Pobožnim, koje se odmah nakon završetka hronike prelilo u građanski rat između Ludovika i njegovih sinova. Važnu ulogu igra i božja intervencija putem svetačkih moštiju, pri čemu se spominje Hilduinov prenos moštiju sv. Sebastijana u manastir Sv. Medarda te Einhardov prenos moštiju svetih Marcelina i Petra u Franačku. Anali predstavljaju jedino svedočanstvo o tome da je Karlo Veliki posedovao slona, po imenu Abul-Abbas, uz njegov spomen kod Einharda, koji ga preuzima iz ove hronike. Ovog je slona Karlu Velikom, uz druge darove, poklonio abasidski kalif Harun al-Rashid, što svedoči o nastojanju da se u to doba stvori abasidsko-karolinški savez, o kome u Analima postoje tek naznake.[7]

Rukopisi[uredi - уреди | uredi izvor]

Anali franačkog kraljevstva sačuvani su u više verzija, u rukopisima prepisivanim širom Franačkog carstva, iako nijedan od njih ne predstavlja izvorni primerak.[8] Svaka verzija ima svoja karakteristična obeležja, na temelju kojih je Friedrich Kurze sve rukopise razvrstao u pet klasa.[3] Taj se sistem i danas koristi, pri čemu su klase označene slovima od A do D, dok klasa E okuplja rukopise s prerađenim tekstom.

  • Tekstovi u klasi A završavaju se sa 788. godinom, a našli su odraza i u jednom od prvih modernih likovnih prikaza Anala, u Canisiusovom delu Francicorum Annalium fragmentum iz 1603. godine. Canisius u svoju sliku uključuje i razdoblje sve do 793. godine, pa Rosamond McKitterick navodi da je rukopis prvobitno zaista dosezao do te godine.[9] Ovi su rukopisi danas izgubljeni.
  • Tekstovi klase B idu najdalje do 813. godine. Kuzre primećuje da je neki od tih rukopisa koristio Regino od Prüma u svojoj Hronici.[10]
  • Tekstovi klase C pokrivaju vreme do 829. godine i sadrže različite dodatke kojih nema u klasama A i B, pa ih Kurze deli na više grupa, u zavisnosti od toga koji se još tekstovi nalaze u istim kodeksima kao i oni, npr. Knjiga franačke istorije.
  • Tekstovi klase D potiču od jednog potpunog primerka Anala, premda McKitterick primećuje da sami izdanci tog izvornog rukopisa često nisu potpuni.[11] I ovde se u tekstu nalaze dodaci kojih nema u rukopisima ostalih klasa, uključujući i spomen Pipina Grbavog. Prerađeni tekstovi temeljeni su na nekom rukopisu iz klase D.
  • U klasu E spadaju rukopisi s prerađenim tekstom Anala i daleko su najbrojniji. Oni se često nalaze u istom kodeksu s Einhardovim Životopisom Karla Velikog, pa se delom i zbog toga ponekad veruje da je i Anale napisao Einhard, a hronika se naziva Analima za koje se kaže da u Einhardovi (Annales qui dicuntur Einhardi).[12] U prerađenom tekstu ispravljen je latinitet izvornika, a opisi mnogih događaja znatno su proširene. Veće prerade idu do 801. godine, a manje stilske promene sve do 812. godine.

Autorstvo[uredi - уреди | uredi izvor]

Premda nije poznato na koliko bi odeljaka trebalo podeliti Anale, nema sunje da su napisani u barem četiri faze, koje otprilike odgovaraju razdobljima za godine 741–795, 796–807, 808–819. i 820–829.[1][13] Uz to, nepoznati preređivač sastavio je prerađeni tekst negde tokom treće faze. Identitet autora nije poznat, osim autora četvrtog dela, ali se veruje da je hroniku sastavila grupa klerika bliskih karolinškom dvoru.[14]

Prvi deo (741–795)[uredi - уреди | uredi izvor]

Za razdoblje od 741. do 768. Anali se preklapaju s nastavljačima Fredegarove hronike. Zbog toga su neki naučnici, kao npr. Scholz, izneli tezu da se i sami Anali temelje na Fredegarovom nastavku do 768. godine, a nakon toga na manjim hronikama za period od 787. do 793.[1] S druge strane, McKitterick smatra da je verovatnije da se Fredegarov nastavak i manje hronike temelje na Analima franačkog kraljevstva, koji su od svih tih hronika najuređeniji i najprecizniji.[15] Nijedna od ove dve teorije ne smatra da je opise sastavio neki savremenik prikazanih događaja. Događaji u ovom razdoblju opisuju se šturo, premda uključuju konvencionalno spominjanje uskrsa i božića, što se nastavlja do kraja hronike.

Autor ovog dela nije poznat. Scholz veruje da ga je sastavilo više autora u kraljevskoj kapeli.[14] Pretpostavlja se da je događaje nakon 795. godine opisao drugi autor; to nije pouzdano utvrđeno, ali to 795. je najkasnija od predloženih godina.

Drugi deo (796–807)[uredi - уреди | uredi izvor]

Za razliku od prvog dela, događaje u drugom delu prikazao je neki njihov savremenik, i to s više detalja. Uzimajući u obzir to, kao i činjenicu da je delo tematski i dalje usredsređeno na Karla Velikog, opet se čini verovatnim da su ga napisali klerici u kraljevskoj kapeli, budući da nema mnogo drugih ljudi koji su mogli imati pristupa takvoj vrsti informacija. Ipak, identitet tih autora ostaje nepoznat.

Treći deo (808–819)[uredi - уреди | uredi izvor]

Ovaj deo, kao i četvrti, takođe opisuju savremene događaje. Scholz primećuje sve elokventniji jezik koji se koristi počev od ovog dela.[14] Negde u ovo vreme svoj je rad započeo i priređivač prerađenog teksta ranijih delova Anala, koji je i latinski jezik u tom prethodnim delovima poboljšao i doveo u sklad s latinitetom korištenim u trećem i četvrtom delu, a takođe je dodao i nove delove proširujući tekst tamo gde je on bio previše štur, opet koristeći bolji latinski karakterističan za 3. i 4. deo. Zbog toga se veruje da je taj priređivač pripadao ovoj trećoj grupi autora ili da je barem bio povezan s njom.

Četvrti deo (809–829)[uredi - уреди | uredi izvor]

Ovaj se deo iznenada završava opisom događaja iz 829. godine i zbog toga se dovodi u vezu s Hilduinom.[16] Teorija o njegovom autorstvu temelji se na činjenici da je Hilduin bio uključen u prvi građanski rat između Ludovika Pobožnog i njegovih sinova 830. godine.[17] Te godine napustio je carevu službu i prključio se ustanku koji su pokrenuli njegovi sinovpi te je naposletku bio prognan, što bi moglo objasniti iznenadan završetak hronike. Njegovo rastuće neraspoloženje prema Ludoviku slagalo bi se s prikrivenom negativnošću kojom se taj car slika u kasnijim odeljcima Anala, a koja izvire iz bledih pohvala caru i iz beleženja raznih loših znamenja i katastrofa. Osim toga, među događajima iz 826. spominje se Hilduinov prenos svetačkih moštiju, a među onima iz 827. i Einhardov prenos. Beleženje ova dva nebitna događaja bilo bi jasnije ako je Hulduin zaista autor četvrtog dela, budući da je i sam učestvovao u oba.

Prerađeni tekst[uredi - уреди | uredi izvor]

Einhard, kome se prerađeni tekst često pripisuje.

Veruje se da je prerađeni tekst Anala priređen nakon smrti Karla Velikog 814. godine, ali pre no što je Einhard napisao svoj Životopis Karla Velikog, u kome se nalaze odrazi prerađenih Anala i koji je napisan najkasnije 833.[18] Prerađeni tekst pokriva razdoblje od 741. do 812. godine, te dodaje različite detalje i modifikuje izvorni jezik i stil.[12] Leopold von Ranke izneo je tezu da je priređivač te verzije Anala bio Einhard, pa se ta verzija često i zove Anali za koje se kaže da su Einhardovi (Annales qui dicuntur Einhardi).[12] Međutim, premda nisu predložena druga imena, ni Einhard se ne može sa sigurnošću smatrati autorom prerađenih Anala.[12]

Nastavci[uredi - уреди | uredi izvor]

Anali franačkog kraljevstva nastavljeni su opisom događaja nakon 829. godine u tri veće hronike: u Bertinovim analima (Annales Bertiniani), Fuldenskim analima (Annales Fuldenses) i Ksantenskim analima (Annales Xantenses). Bertinovi anali opisuju događaje u Zapadnoj Franačkoj od 830. do 882. i predstavljaju neposredan zvaničan nastavak Anala franačkog kraljevstva. Fuldenski anali služe se Analima franačkog kraljevstva kao temeljem za događaje do 829. godine, a zatim nastavljaju opis dešavanja vezanih za Istočnu Franačku sve do 901. godine.Ksantenski anali obrađuju period od 832. do 873. godine i uglavnom su nezavisni od druga dva nastavka.

Latinski tekst hronike[uredi - уреди | uredi izvor]

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 1,2 Scholz 1972, str. 5.
  2. Scholz 1972, str. 4.
  3. 3,0 3,1 Kurze 1895, str. VIII.
  4. McKitterick 1000, str. 17.
  5. 5,0 5,1 Scholz 1972, str. 8.
  6. Scholz 1972, str. 9.
  7. Scholz 1972, str. 16–17.
  8. McKitterick 2000, str. 8.
  9. McKitterick 2008, str. 34.
  10. Kurze 1895, str. IX.
  11. McKitterick 2008, str. 36.
  12. 12,0 12,1 12,2 12,3 Scholz 1972, str. 7.
  13. McKitterick 2008, str. 33.
  14. 14,0 14,1 14,2 Scholz 1972, str. 6.
  15. McKitterick 2004, str. 100.
  16. Monod 1895, str. 65.
  17. McKitterick 2008, str. 47.
  18. McKitterick 2004, str. 30.

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]