Alexej von Jawlensky
Aleksej fon Javlenski (rus. Алексей Георгиевич Явленский, nem. Alexej von Jawlensky, 25. mart 1864. ili 1865, Toršok, Rusija—15. mart 1941, Visbaden) bio je ruski slikar i jedan od predvodnika pokreta Ekspresionizma.
Bio je aktivan u Nemačkoj od 1896. gde se pridružio Novom umetničkom udruženju u Minhenu (Neue Künstlervereinigung München) i kasnije grupi Plavi jahač (Der Blaue Reiter).
Biografija[uredi | uredi kod]
Javlenski je rođen kao peto dete Georgija Nikiforoviča Javlenskog i Aleksandre Petrove Medvedeve. Sa svojih šesnaest godina on je živeo sa familijom u Moskvi sa ciljem da postane oficir i otkrio je ljubav prema slikarstvu i na svetskoj izložbi 1880. prvi put se susreo sa modernom umetnošću i počeo je kao autodidakt svoje slikarske i crtačke sposobnosti razvijati redovnim posetama u Galeriji Tretjakov.
Kao oficir u ruskoj gardi u početko u rangu štabskog kapetana bio je premešten u Sankt Peterburg i postao učenik Ilje Rjepina na petersburškoj akademiji koju je posećivao od 1889. – 1896. 1896./97. ostavlja vojničko zvanje i posvećuje se slikarstvu i upoznaje Marijanu fon Verefkin i ženi se sa njom 1922. godine i odlazi u Minhen gde u slikarskoj školi Antona Ažbea upoznaje Vasilija Kandinskog.
1902. dobio je sina koji je kasnije takođe postao slikar. Posle realizma koji je gajio u prvo vreme u Minhenu slikao je u stilu Vinsenta van Goga dok nije počeo da radi pod uticajem francuskih ekspresionista kako je radio sve do izbijanja Prvog svetskog rata.
1909. osnovao je među ostalima i sa Vasilij Kandinskim, Adolfom Erbslohom, Gabrijelom Minter, Marijanom von Verefkin i drugih „Novo umetničko udruženje Minhen“ koje je prethodilo kasnijem „Plavom jahaču“ koji su osnovali Vasilij Kandinski i Franc Mark i kojem je Javlenski vrlo brzo pristupio.
1914. morao je Javlenski da napusti Nemačku i nastanio se u Švajcarskoj. Tu je radio „Varijacije za temu za pejsaže“. 1924. Osnovao je sa Vasilij Kandinskim, Paulom Kleom i Lionelom Fajnigerom grupu „Plave četvorice“ koja je izlagala u Nemačkoj i SAD. 1937. godine je 72 njegova dela proglašeno za „degenerisanu umetnost“ od strane nacista koja su posthumno izlagana u Dokumenta Kasel 1955. godine u Kaselu. 1934. godine je izgubio nemačko državljanstvo.
Umro je 1941. godine u Visbadenu i sahranjen je na ruskopravoslavnom groblju u Visbadenu. Posmrtni govor je održao njegov dugogodišnji prijatelj Adolf Erbsloh.
