Aleksandar Deroko

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Disambig.svg Za ostale upotrebe, v. Deroko.
Aleksandar Deroko
Nema slobodne slike
Rođen/a 4. septembar 1894. (1894-09-04)
Beograd, Kraljevina Srbija
Umro/la 30. novembar 1988. (dob: 94)
Beogrda, SR Srbija, SFRJ

Aleksandar Deroko (16. septembar 1894. — 30. novembar 1988) bio je arhitekta i pisac mnogobrojnih knjiga iz domena arhitekture, ali i drugih oblasti, koje je najčešće sam ilustrovao. Bio je višegodišnji profesor Beogradskog univerziteta. Član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1956. godine.

Stvarao je u nekoliko arhitektonskih pravaca, a najviše u srpskom nacionalnom stilu i moderni.

Život[uredi - уреди | uredi izvor]

Aleksandar Deroko je rođen 4. septembra 1894. godine u Beogradu, od oca Evžena Deroka. U Beogradu je maturirao i upisao Tehnički fakultet. Početak Prvog svetskog rata ga je dočekao na studijama. U ratu je učestvovao kao jedan od 1300 kaplara sa činom narednika. Diplomirao je u Beogradu 1926. godine, a naredne dve godine bio na specijalizaciji u Parizu.

1927. godine je izabran za asistenta na Univerzitetu u Beogradu, od 1929. godine radi u zvanju docenta, od 1937. godine kao vanredni profesor.

Tokom Drugog svetskog rata bio je zatočen u logoru na Banjici.

Od 1950. godine radi kao redovni profesor i odlazi u penziju 1965. godine. Predavao je istoriju arhitekture i folklornu arhitekturu. Amfiteatar je bio premali da primi sve studente, i uopšte sve zainteresovane[1].

Arhitektura[uredi - уреди | uredi izvor]

Po okončanju rata vratio se studijama arhitekture i umetnosti u Rimu, Pragu, Brnu i Beogradu gde je diplomirao 1926. godine. Kao stipendista francuske vlade odlazi u Pariz gde se druži sa Pikasom, Šumanovićem, Le Korbizijeom, Rastkom Petrovićem i drugima koji su tada živeli u Parizu[1].

Kao arhitekt projektovao je i izveo dvadesetak objekata. Nekoliko kuća i vila, internat Bogoslovskog fakulteta u Beogradu (1938), konake u manastiru Žiča i u Nišu (1939), Crkvu u Novom Sarajevu (1935), Nadgrobne kapele Osmanu Đikiću u Mostaru i neke na groblju u Beogradu.

Sa Bogdanom Nestorovićem je 1926. napravio projekat Hrama svetog Save sa kojim je pobedio na konkursu; izgradnja tog hrama se danas privodi kraju.

Na svojim putovanjima u više navrata (1954, 1956 i 1965) boravio je na Svetoj gori, o čijoj je arhitekturi i životu ostavio dragocene podatke[1].

Druge oblasti[uredi - уреди | uredi izvor]

Publikovao je oko stotinu stručnih i naučnih radova, od kojih desetak knjiga iz oblasti srednjevekovne i narodne arhitekture.

Aleksandar Deroko je bio jedan od prvih svestranih sportista u Srbiji. Na plivačkom takmičenju u organizaciji Srpskog olimpijskog kluba 1911., osvojio je zlatnu medalju u preplivavanju Save i u plivanju na 1000 m nizvodno slobodnim stilom. Istovremeno se bavio i modelarstvom. Konstruisao je i izradio jednu od prvih vazdušnih jedrilica u Srbiji. Sa modelima svoje konstrukcije učestvovao u takmičenjima koja su 1910-12 organizovali prvi mladi modelari u Srbiji. Ta ljubav prema jedrilicama i vazduhoplovstvu ga je odvela da se kao đak dobrovoljac prijavi u vojsku, gde na Solunskom frontu, kao jedan od 1300 kaplara postaje i jedan od prvih srpskih ratnih pilota.

Dela[uredi - уреди | uredi izvor]

Arhitektonska[uredi - уреди | uredi izvor]

Pisana[uredi - уреди | uredi izvor]

  • „Narodno neimarstvo“ - I tom 1939, II tom 1940.
  • „Srednjovekovni gradovi u Srbiji, Makedoniji i Crnoj Gori“ 1950.
  • „Monumentalna i dekorativna arhitektura u srednjovekovnoj Srbiji“ 1953.
  • „Rimski spomenici u Đerdapu“ 1959.
  • „Arhitektura starog veka“ 1962.
  • „Medieval Castles on the Danube“ („Srednjovekovni gradovi na Dunavu“) 1964.
  • „Sveta gora“ 1967.
  • „Atos“ 1967.
  • „A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom“ 1983.

Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 1,0 1,1 1,2 Aleksandar Deroko, „Sveta gora“, Beograd (biografski deo)

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Aleksandar Deroko, „Sveta gora“, Beograd (biografski deo)

Vanjske veze[uredi - уреди | uredi izvor]