Aldo Moro

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Aldo Moro
Aldo Moro

Biografija
Datum rođenja 23. septembar 1916. (1916-09-23)
Mesto rođenja Malje (Kraljevina Italija)
Datum smrti 9. maj 1978. (dob: 61)
Mesto smrti Rim (Italija)
Politička partija Hrišćanska demokratija
Profesija političar
Mandat(i)
38. i 44. predsednik Saveta ministara Republike Italije
4. decembar 196324. jun 1968.
Prethodnik Đovani Leone
Naslednik Đovani Leone
23. novembar 197429. jul 1976.
Prethodnik Mariano Rumor
Naslednik Đulio Andreoti

Aldo Moro (it. Aldo Moro; Malje, 23. septembar 1916 — blizina Rima, 9. maja 1978) bio je italijanski demohriščanski političar i premijer u dva mandata, najpoznatiji kao žrtva otmice i ubistva od strane radikalno leve organizacije Crvene brigade, koja je postala najpoznatiji zločin perioda tzv. Olovnih godina u Italiji.

Politička karijera[uredi - уреди | uredi izvor]

Kao član Hrišćanske demokratije bio je izabran 1946. godine u Konstituantu (Ustavotvornu skupštinu), a od 1948. godine poslanik je u Predstavničkom domu parlamenta Republike Italije. Bio je profesor kaznenog postupka na unbiverzitetu u Bariju, a zatim (do smrti) na rimskom univerzitetu. Smatra se najozbiljnijim posleratnim italijanskim političarom.

Bio je predsednik parlamentarne grupe Hrišćanske demokratije, ministar pravde (1955–1957), ministar prosvete (1957–1959), sekretar Demohrišćanske stranke (1959–1964), predsednik koalicionih vlada levog centra - demohrišćani, socijaldemokrati, republikanci, socijalisti - (1963–1968), ministar spoljnih poslova (1969–1972 i 1973–1974), te ponovo predsednik vlade (1974–1976). Predsednik Hrišćanske demokratije postao je 1976. godine. Zagovarao je saradnju demohrišćana sa socijalistima i komunistima.

Kao predsednik Demohrišćanske stranke otet je 16. marta 1978. godine od strane pripadnika Crvenih brigada, koja mu je organizovala suđenje i u ime narodnog suda osudila ga na smrt.[1] Ubijen je, a njegovo telo pronađeno je u prtljažniku automobila u Rimu. Bio je jedan od protagonista modernijih političkih saveza u Italiji, a na međunarodnom planu pristalica dobrosusedskih odnosa s tadašnjom SFR Jugoslavijom.

Otmica[uredi - уреди | uredi izvor]

Aldo Moro u zarobljeništvu
Lokacija gde je pronađeno Morovo telo.

U rano jutro 16. marta 1978., prvak italijanske Demohrišćanske stranke i bivši premijer Aldo Moro, iz svoje je kuće krenuo u Parlament kako bi formirao novu vladu, prvi put temeljenu na istorijskom sporazumu demohrišćana i sve jačih komunista. Nije daleko stigao: u vojnički preciznoj akciji, pet Morovih telesnih čuvara ubijeno je za manje od minuta, a sam Moro je otet i odveden u nepoznatom pravcu.

Već sutradan, ostavljena je poruka Crvenih brigada, ekstremne levičarske organizacije, u kojoj je objašnjeno kako ta teroristička organizacija preuzima odgovornost za otmicu. Kao dokaz da je oteti političar živ, poslana je fotografija na kojoj je bio Moro, a iza njega je jasno mogao da se vidi zastor sa zastavom Crvenih brigada. Italija je bila na nogama. Godine 1990. u jednom milanskom stanu, koji je bio baza Crvenih brigada u vreme otmice, slučajno je nađeno sklonište s više od 400 fotokopija pisama za koja je utvrđeno da su pisana Morovom rukom u vreme zatočeništva. Taj je nalaz promenio pogled na ceo događaj.

Crvene su brigade nakon otmice u više navrata slale svoje zahteve vladi, ucenjujući je Morovim životom. Međutim, vladajući demohrišćani uporno su odbijali pregovore. Danas se sumnja da je bila posredi urota, u koju su bili upleteni ne samo najviši italijanski politički funkcioneri, već čak i neke strane organizacije, poput CIA-e, te italijanska tajna antikomunistička organizacija Gladio, kojima nikako nije odgovarala Morova politika dijaloga s komunistima.[2] Tako su Crvene brigade, koje su u nagodbi videle opasnost otupljivanja oštrice radničkog pokreta, zapravo nesvesno poslužile kao instrument svojih protivnika. Bilo kako bilo, zvanična je Italija zanemarivala sve ozbiljnije pretnje terorista da će Moro, ako se ne pristupi pregovorima, biti likvidiran. Na Morove poruke iz zatočeništva, u kojima preklinje svoje kolege i prijatelje demohrišćane za spas, vlada je odgovorila angažujući psihopatologa Franka Ferakutija, koji je izjavio da Moro pati od stokholmskog sindroma, prihvatanja nazora otmičara. Treba znati da ni jedan demohrišćanin nikad nije javno izrazio sumnju u ovu spornu tvrdnju. Namera je bila očita: diskreditovati Mora u očima javnosti.

Ujutro 9. maja sramotna vladina politika urodila je tragičnim plodom: Aldo Moro je nađen mrtav u kolima, u rimskoj ulici Kaitani, koja je, simbolično, na pola puta između štaba demohrišćana i komunista.[3] Ubica Prospero Galinari, terorist, izvršilac koji je s jedanaest metaka ustrelio Mora, kasnije je uhapšen i osuđen. Nekoliko dana pre smrti Aldo Moro uputio je bivšim prijateljima koji su ga napustili sledeću poruku:

Wikiquote „Ako ništa ne preduzmete, ova će stranica u istoriji Italije biti ispisana krvavim slovima. Moja krv, poprskaće vas, stranku i narod.“
()

Izvori[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. 100 Years of Terror, documentary by History Channel
  2. Moro's ghost haunts political life, Philip Willan in The Guardian, May 9, 2003
  3. Fasanella, Giovanni; Giuseppe Roca (2003). The Mysterious Intermediary. Igor Markevitch and the Moro affair. Einaudi. 

Literatura[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Fasanella, Giovanni; Giuseppe Roca (2003). The Mysterious Intermediary. Igor Markevitch and the Moro affair. Einaudi. 

Spoljašnje veze[uredi - уреди | uredi izvor]