Универзитет у Бечу

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Универзитет у Бечу
Universität Wien
лат. Universitas Vindobonensis
Logo univerziteta
Wien10Universität9.JPG
Хисторија
Мото Neu. Seit 1365
Мото (сх.) Нови. Још од 1365.
Оснивање 1365.
Генерално
Врста јавни истраживачки универзитет
Језик претежно немачки
Администрација
Академско особље 6,730
Админ. особље 2,960
Студенти
Број студената
  – дипломци
  – докторанти
94,000
16,490
8,945
Локација
Седиште
  – град
  – савезна држава
  – држава

Беч
Беч
Flag of Austria.svg Аустрија
Веб-сајт
univie.ac.at/en
Универзитетска велика читаоница.
Двориште са аркадама.

Универзитет у Бечу је јавни истраживачки универзитет у главном граду Аустрије, Бечу. Најстарији је и највећи универзитет на немачком говорном подручју, поред универзитета у Карловог универзитета у Прагу, који је био вишејезични. Овај универзитет је 1365. године установио Рудолф IV. Носи и назив Главни универзитет.

Историја[uredi - уреди | uredi izvor]

Универзитет у Бечу основан је 12. марта 1365. године одлуком војводе Рудолф IV и његове двојице браће, Албрехта III и Леополда III, и од његовог имена долази и додатни латински назив универзитета Alma Mater Rudolphina. Након Карловог универзитета у Прагу и Јагелонског универзитета у Кракову, бечки је универзитет трећи најстарији у региону централне Европе и најстарији на савременом немачком говорном подручју.

Универзитет у Бечу основан је на примеру Универзитета у Паризу. Папа Урбан V није ратификовао војводину одлуку о оснивању универзитета, нарочито када је реч о теолошком факултету. Претпоставка је да је на папу притисак извршио Карло IV, цар Светог римског царства, који је желео да избегне конкуренцију Карловом универзитету у Прагу. Одобрење је од папе стигло тек 1384. године када је институција стекла пуни статус универзитета, укључујући и теолошки факултет на њој. Прва зграда универзитета отворена је наредне 1385. године. Временом је универзитет нарастао у највећи у Светом римском царству и у време хуманизма у XV веку похађало га је више од 6,000 студената.

У раним годинама универзитет је комбиновао и кооперативну и хијерархијску организациону структуру у којој је ректор био на врху, а студенти са минималним простором да обликују смер и развој институције на дну структуре. Магистри и доктори наука сачињавали су четири факултета који су бирали академске функционере међу својим редовима. Студенти, али и остали чланови академске заједнице били су подељени у четири такозване академске нације. Њихови највиши изабрани представници имали су право да буду бирани и за ректора.

Како је универзитет сматран папинском институцијом у периоду реформације суочио се са поприличним изазовима у своме раду. У периоду опсаде Беча 1529. од стране Османлија дошло је до великог пада у активностима универзитета и у једном је тренутку на њему остало свега 30 студената. Фердинанд I, цар Светог Римског Царства сматрао је да је универзитет потребно додатно повезати са црквом и због тога је 1551. на његово чело поставио исусовце. Фердинанд II Тиролски додатно је оснажио њихову улогу омогућујући им да преузму подучавање на теолошком и филозофском факултету што је довело до тога да је да је универзитет постао бастион католичанства у наредних 150 година. То ће се стање променити тек за владавине Марије Терезије средином XVIII века када ће универзитет опет да дође под контролу монархије. Њезин наследник Јозеф II Хабзбуршки помогао је у провођењу даљњих реформи допуштајући упис протестантима и jеврејима и уводећи немачки као обавезни језик подучавања.

Познате личности[uredi - уреди | uredi izvor]

Добитници Нобелове награде[uredi - уреди | uredi izvor]

Познати студенти[uredi - уреди | uredi izvor]

Познати студенти који су похађали Универзитет у Бечу су међу осталима и: Кристијан Доплер, Елијас Канети, Иван Цанкар, Михаи Еминеску, Хајнц Фишер, Сигмунд Фројд, Алчиде Де Гаспери, Курт Гедел, Франц Грилпарцер, Јерг Хајдер, Теодор Херцл, Едмунд Хусерл, Хуго фон Хофманстал, Елфриде Јелинек, Карл Кауцки, Артур Костлер, Јернеј Копитар, Карл Краус, Рихард Кун, Густав Малер, Томаш Масарик, Лиза Мајтнер, Грегор Мендел, Франц Миклошич, Алојз Мок, Папа Пије III, Карл Попер, Ото Преминџер, Вилхелм Рајх, Артур Шницлер, Курт Валдхајм, Ото Вајнингер, Славко Волф, Штефан Цвајг, Улрих Цвингли и бројни други.

Спољашње везе[uredi - уреди | uredi izvor]