Сеоне

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Сеоне

ОШ „Димитрије Давидовић”
ОШ „Димитрије Давидовић”

Основни подаци
Држава  Србија
Управни округ Подунавски
Град Смедерево
Становништво
Становништво (2011) 955
Положај
Координате 44°38′07″N 20°49′04″E / 44.635166°N 20.817833°E / 44.635166; 20.817833
Временска зона средњоевропска:
UTC+1
Надморска висина 185 m
Сеоне is located in Srbije
Сеоне
Сеоне
Сеоне (Srbije)
Остали подаци
Позивни број 026
Регистарска ознака SD


Координате: 44° 38′ 07" СГШ, 20° 49′ 04" ИГД

Сеоне је приградско насељено место града Смедерева у Подунавском округу. Према попису из 2011. било је 955 становника (према попису из 2002. било је 994 становника).

Историја[uredi - уреди | uredi izvor]

Постанак насеље Соне.
Село лежи југозападно Од Смедерева. Нема података а ни предање није очувано о оснивању и прошлости овога насеља. Изгледа да је сеона старије насеље. Раније није била на данашњем месту већ северније, ближе Дунаву, на месту које се звало Селиште. У арачким списковима из првих десетина 19. века помиње се ово село. Године 1818. имало је 20, а 1822. 21 кућу. Године 1846. село је имало 43 куће, а по попису из 1921. у село је било 115 кућа са 636 становника.

Најстарије породице: Васића и Томићи. Васићи су старином од Рудника. Томићи су старином из околине Ниша. Њихови сз стари почетком 19. века дошли и основали насеље ‚’’Липу Мезграју’’’ (мало Липе), југозападно од Сеона. Липа Мезграја помиње се у арачким списковима и имала је 1818. године 4 куће. Како их је било мало, и пошто су били одвојени од осталих села, кнез Миош нареди да се преселе у Сеону.

Остале породице дошле су из Крајине, од Тимока, из околине Пирота „од Мораве“ и из суседних села. Сеоне је раније чинила једну општину са Петријевом, Водњем и Удовицама, затим само са Удовицама, а од 1903. село је чинило самосталну општину. (подаци датира крајем 1925. године).[1] [2]

Демографија[uredi - уреди | uredi izvor]

У насељу Сеоне живи 791 пунолетни становник, а просечна старост становништва износи 42,5 година (41,1 код мушкараца и 44,1 код жена). У насељу има 279 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,72.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године).

График промене броја становника током 20. века
Демографија
Година Становника
1948. 872 [3]
1953. 933
1961. 980
1971. 926
1981. 919
1991. 891 868
2002. 1046 994
2011. 955
Етнички састав према попису из 2002.[4]
Срби
  
980 98,59%
Мађари
  
3 0,30%
Немци
  
2 0,20%
Хрвати
  
1 0,10%
Румуни
  
1 0,10%
непознато
  
7 0,70%


Референце[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Подаци су узети из: „Насеља“ књ.19.др. Б. М. Дробњаковић (1925)Смедеревско Подунавље и Јасеница) и из „Летопописа“ општине Скобаља, Бр.2202
  2. Литература „Летопис Подунавских места“(Беч 1998) период 1812–1935. Летописа, по предању, Подунавских места и обичаји настанак села ко су били Досењеници чиме се бавили мештани
  3. Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7
  4. Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  5. Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9

Коришћена Литература[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Извор Монографија Подунавске области 1812-1927 саставио Др, Владимир Марган бив. Председник Обласног одбора Комесар Обласне Самоуправе, објавјено (1927)„Напредак Панчево“
  • „Летопис“: Подунавска места и обичаји Марина (Беч 1999).

Летопис период 1812–2009. Саставио од Писаних трагова, Летописа, по предању места у Јужној Србији, места и обичаји настанак села ко су били Досењеници чиме се бавили мештани

  • Напомена

У уводном делу аутор је дао кратак историјски преглед овог подручја од праисторијских времена до стварање државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Највећи прилог у овом делу чине ,»Летописи« и трудио се да не пропусти ниједну важну чињеницу у прошлости описиваних места.

Иначе Монографија Подунавске области (Панчево, 1929) коју је саставио др Владимир Марган сачињена је од три дела и представља и данас једно од незаобилазних дела за проучавање Србије и Баната.

Написали су најбољи познаваоци појединих тема и проблема – истакнути историчари, професори универзитета, директори школа, сеоски начелници, економисти, инжињери, социјолози, лекари, црквена лица, правници, кустосии библиотекари. Укупно 61 аутор.
Стављајући данашњим читаоцима на увид ово дело, које се први пут појављује у овом облику, верујемо да ћемо задовољити већ доста раширен интерес за проучавање прошлости наших насеља.


Спољашње везе[uredi - уреди | uredi izvor]