Ревидирани јулијански календар

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
  Календари p  r  u 
АстроГрегоријанскиХебрејскиИсламскиИСОКинески
Типови календара
ЛунисоларниСоларниЛунарни

Асирски . БахаистичкиБенгалскиБерберскиБикрам СамбатБудистичкиЕтиопскиГерманскиХиндуИндијскиИранскиИрскиЈапанскиЈавански . ЈерменскиЂучеЈулијански (реформисани)Јулијански (стари)КоптскиКорејскиЛитванскиМалајаламскиМајанскиМингуоНанакшахиНепал СамбатРунскиТамилскиТајландски лунарни и соларниТибетанскиВијетнамскиXhosaЗороастријански

(Архаични календари:) Македонски (антички)БурманскиАстечкиАтичкиВавилонскиКолињиЕгипатскиЕноховФирентинскиФранцускиХеленскиМезоамеричкиПедесетничкиРапа НуиРимскиРунскиСловенскиСовјетскиВизантијски


(Предложени календари:) 30×11АбизмалниCCC&TХолоценскиМеђународни фиксниНови земаљскиПаксПозитивистичкиСолСвјетскиСветски сезонскиСиметрија454Даријски (за Марс)

Ревидирани или Реформисани јулијански календар, мање формално Нови календар или Миланковићев календар по главном креатору, је пројект календара настао 1923., којим је за већину православних цркви прекинуто 340 година раскорака између јулијанског и грегоријанског календара који је у међувремену постао незванични међународни календар. Календари ће се опет разићи, али тек 2800. године и то спорије од старог јулијанског и грегоријанског календара.

Називом "Ревидирани Јулијански" се жели истаћи да се њиме замењује јулијански календар који има де факто подршку православне цркве, а такође и да се њиме избегава имплицитно признање календара папе Грегорија XIII из 1582., донесеног с истим циљевима и општим приступом. Дакле, цркве сматрају да су усвојиле Нови а не грегоријански календар. Упркос назива и примене унапређеног научног знања, ревидирани јулијански календар (р.ј.к.) одступа од јулијанског календара у суштински истом смеру као и грегоријански.

Концепт календара[uredi - уреди | uredi izvor]

Структура године р.ј.к. је истоветна оној јулијанског или грегоријанског календара, с тим што су датуми р.ј.к. истоветни са грегоријанским календаром

Просечно трајање године јулијанског календара је 365,25 дана (365 дана и 6 сати). Трајање средње тропске године крајем 20. века је 365,242190 дана[1] (365 дана, 5 сати, 48 минута и око 45,2 секунде), што даје разлику од 11 минута и 14,8 секунди годишње, због чега календар касни један дан сваких 128 година.

У грегоријанском календару је то решено тако што су прескочене неке преступне године и то секуларне (дељиве са 100), које нису дељиве са 400. Овим је 400 јулијанских година скраћено за 3 дана, па је просечно трајање грегоријанске године 365 + 97/400 = 365,2425 дана (365 дана, 5 сати, 49 минута и 12 секунди) или око 26,2 секунде предугачко, што даје кашњење од једног дана у око 3226 година.

Милутин Миланковић, светски признат геофизичар, климатолог и астроном је решавању овог проблема приступио слично као и творци грегоријанског календара, али уз предност савршенијег астрономског знања. То је омогућило да се дефинише другачије правило преступне године, које би дало тачније средње трајање године а такође и избегло прихватање календара баш онаквог каквог га је прописао папа, а православне цркве одбиле.

Секуларне године су у ревидираном јулијанском календару преступне ако број њихових столећа подељен са 9 даје остатак 2 или 6. У следећем низу су преступне секуларне године дате масним словима: 2000, 2100, 2200, 2300, 2400, 2500, 2600, 2700, 2800*, 2900, 3000, 3100, 3200*, 3300, 3400, 3500, 3600*, 3700, 3800 итд. Звездицом су означене године које су преступне по грегоријанском календару а нису по р.ј.к. и тада долази до разилажења календара. Прва је 2800., тако да ће у 29. веку грегоријански к. каснити један дан у односу на р.ј.к. Опет се синхронизују 2900. (и уопште "масном" годином у датом низу), разилазе 3200. на једно столеће, 3600. на два столећа итд.

У табели је дат однос између јулијанског (Ј), грегоријанског (Г) и Миланковићевог календара (М) и то за скоро четири миленијума. У 1. колони су секуларне године ("0." и "-100." су у стилу астрономијског бројања година). У 2. колони је дато у ком је календару, Миланковићевом или грегоријанском, дата секуларна година преступна (у јулијанском је увек преступна). Дат је однос јулијанског према Г. и М. календарима, тј. број дана који треба додати јулијанском к. (3. и 4. колона) да би се изједначили са грегоријанским одн. Миланковићевим кал., а у 5. колони је разлика грегоријанског и Миланковићевог календара[1].

Секуларне године Преступне Г-Ј М-Ј М-Г
-100 -2 -3 -1
0 Г -2 -2 0
100 -1 -1 0
200 M 0 -1 -1
300 1 0 -1
400 Г 1 1 0
500 2 2 0
600 M 3 2 -1
700 4 3 -1
800 Г 4 4 0
900 5 5 0
1000 6 6 0
1100 M 7 6 -1
1200 Г 7 7 0
1300 8 8 0
1400 9 9 0
1500 M 10 9 -1
1600 Г 10 10 0
1700 11 11 0
1800 12 12 0
1900 13 13 0
2000 Г i M 13 13 0
2100 14 14 0
2200 15 15 0
2300 16 16 0
2400 Г i M 16 16 0
2500 17 17 0
2600 18 18 0
2700 19 19 0
2800 Г 19 20 1
2900 M 20 20 0
3000 21 21 0
3100 22 22 0
3200 Г 22 23 1
3300 M 23 23 0
3400 24 24 0
3500 25 25 0
3600 Г 25 26 1
3700 26 27 1
3800 M 27 27 0

Можемо приметити неколико занимљивих детаља (како би се лакше схватиле цифре у таблици):

  • Миланковићев календар је еквивалентан јулијанском из 4. века (добу Никејског сабора), што је била намера и грегоријанске реформе али је ова "омашила" за један дан, јер је г.к. еквивалентан јулијанском из 3. века. Ипак, ово је чисто академска разлика, јер се Миланковићев и грегоријански календар иначе ретко разилазе.
  • Чак шта више, од марта/ожујка 1600. до фебруара/вељаче 2800. су непрекидно синхронизовани.
  • Косовска битка је била 15. јуна 1389. али се често погрешно каже "15. јуна одн. 28. по новом календару" или чак "28. јуна 1389." под утицајем данашњег датума по новом календару. Али у то време: 1) није било никаквог новог календара и 2) да га је и било, разлика не би била 13 дана већ осам (по оба нова календара). Тадашњи 15. јун по ј.к. је еквивалентан данашњем 23. јуну, датуму који је углавном два дана после дугодневице, као што је то била и Косовска битка (дугодневица је 1389. била 13. јуна).
  • Јулије Цезар је убијен 15. марта 44. п.н.е. што би по Миланковићевом календару било еквивалентно данашњем 12. марту и наизглед дану када је убијен српски премијер Зоран Ђинђић.[2]

Миланковићевим предлогом је 900 јулијанских година скраћено за 7 дана, што даје просечно трајање године од 365 + 218/900 = 365,24222... дана (365 дана, 5 сати, 48 минута и 48 секунди), што је око 2,8 секунди дуже од данашње вредности дужине средње тропске године. То би, при тој вредности, дало грешку од једног дана у преко 31.000 година. Али, трајање тропске године се скраћује услед плимских ефеката око 5 секунди сваког миленијума, тако да ће се непрецизност овог календара временом повећавати и "већ" за 4 до 5 хиљада година бити једнака оној данашњег грегоријанског (који ће тада бити још непрецизнији).

Пошто је календар значајан за рачунање датума Ускрса, од интереса је и поређење са годином пролећне равнодневице (vernal equinox year), чије је данашње трајање око 365,24237 дана (365 дана, 5 сати, 49 минута и око 1 секунда). Миланковићева година је ту око 13 секунди прекратка а грегоријанска око 11 секунди предугачка, што значи да је р.ј.к. у данашњој епохи незнатно слабији у одржавању тренутка пролећне равнодневице на истом датуму. Али у томе је ипак несразмерно бољи од старог јулијанског календара, а ако би се датум Ускрса одређивао астрономски, онда је битнији тренутак равнодневице од датума.

Историјат[uredi - уреди | uredi izvor]

Пројект Реформисаног јулијанског календара је предложен у мају/свибњу 1923. на Свеправославном конгресу у Цариграду. Предложио га је Милутин Миланковић, српски научник, члан делегације Српске православне цркве као стручњак за астрономију.[3]

Рад на календару[uredi - уреди | uredi izvor]

Миланковић је на календару почео да ради 1923. године, када је био позван у Министарство вера, где му је министар Љуба Јовановић предочио иницијативу за промену календара, потеклу од васељенског патријарха Мелетија IV. Због раскорака у календарима хришћанских цркава сви велики верски празници слављени су два пута, што је уносило културну пометњу и стварало привредне губитке и у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Требало је да Миланковић, као делегат уз митрополита црногорско-приморског Гаврила Дожића, потоњег патријарха, учествује на православном конгресу и тамо изложи предлог реформе који је одобрио Синод Српске православне цркве. Аутор прорачуна предлога био је средњошколски професор математике Максим Трпковић.

Милутин Миланковић је овај пројекат темељно планирао. Прикупио је сву расположиву литературу о календарима и посебно брижљиво проучио Трпковићев предлог. Реформа коју је предложио у Цариграду једногласно је усвојена, а он је по повратку у Београд примио захвалницу патријарха Мелетија.

Закључци цариградског Конгреса[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Тринаест дана треба одузети од јулијанског календара. Они представљају акумулирану разлику у рачунању времена од екуменског Сабора одржаног у Никеји 325. године.
  • Црквени празници који падају у дане између 1. и 14. октобра, а који су изостављени из календара, славиће се сви 14. октобра, ако надлежни свештеник не предложи другачије.
  • Сви месеци у години имаће исти број дана и у будуће као и до тада. Фебруар ће имати 28 дана у простој години, а 29 дана у преступној.
  • Као и раније и даље ће постојати две врсте године: проста (непреступна) са 365 дана и преступна са 366 дана. Преступна ће бити свака четврта година, односно она која је даљива са бројем 4 без остатка.
  • Фиксни световни празници задржаће датуме које су имали и до тада.
  • Покретни празници зависиће од датума Васкрса. У сагласности са канонским одредбама, Васкрс ће се славити прве недеље после пуног Месеца после пролећне равнодневнице.
  • Ускршњи пун Месец биће одређен астрономским прорачуном, који за репер узима меридијан који пролази кроз куполу Христовог храма у светом граду Јерусалиму.
  • Васељенски патријарх захтеваће од Петрограда, Атине, Београда и Букурешта да израчунају дугорочну табелу када пада Васкрс и дужни су је дати свим осталим православним црквама.
  • Ова реформа јулијанског календара не може ни на који начин бити сметња за касније промене које могу бити учињене од других хришћанских цркава.

Догматска питања[uredi - уреди | uredi izvor]

Реформа календара подразумевала је два питања. Прво је било превазилажење разлике у времену која је између јулијанског календара и тачног сунчаног времена нарасла од Никејског сабора 325. године, када је календар усвојен. Такође, требало је дефинисати интеркалационо правило за утврђивање преступних година којима се подешава трајање календарске године.

Друго питање, посебно важно за цркву, било је утврђивање датума Ускрса и других покретних верских празника који од њега зависе.

Канонске одредбе цркве налажу прославу Васкрса у прву недељу после пуног Месеца иза пролећне равнодневице. Међутим, датуме Месечних мена, а тиме и Ускрса и православна и римокатоличка црква одређују рачуном епакта, заснованом на такозваном Метоновом кругу.

Зашто се, при одредби тих мена, придржавати Метоновог круга који није никаква хришћанска одредба, када се оне могу тачно предсказати астрономским рачуном, упитао се професор небеске механике, Миланковић, па је уз одобрење Конгреса заменио епактни рачун астрономским.

Тако је у тексту коначне одлуке Конгреса о реформи календара записано да ће се пасхални пуни Месец одређивати на основу астрономских проучавања, узимајући увек у обзир остварене напретке науке. Датум Васкрса одређиваће се увек према времену светог града Јерусалима: Ускрс ће бити недеља после дана (поноћ-поноћ) на меридијану Цркве Светог гроба (35°13'46" исток с локалним временом UT+2h20m55s за велику куполу) у којем се догоди први пуни Месец после пролећне равнодневице. Тренутак пуног Месеца мора бити после тренутка равнодневице, што може бити и на исти дан. Али ако је Месец пун у недељу, Ускрс је следеће недеље. Васељенска Патријаршија умолиће звездарнице или катедре небеске механике универзитета у Атини, Београду, Букурешту и Пулкови (Петрограду), да израде дугорочне пасхалне таблице које ће саопштити свим православним црквама. Тако одређени Ускрс би се углавном поклапао са оним западних хришћана (католика и протестаната), али не баш увек, јер је Миланковићев метод астрономски а грегоријански рачунски (узима се номинална прол. равнодневица 21. март/ожујка, пун Месец је рачунски а не астрономски). Међутим, ниједна црква није прихватила ово правило, остале су при старом, уз коришћење јулијанског календара (Финска и естонска црква данас користе грегоријански Ускрс).

Разлог за то је што канони такође захтевају да Ускрс буде искључиво после јеврејске Пасхе (или Песах-а) -- зато се Ускрс одлаже за следећу недељу ако је пун Месец у недељу. Међутим, ако се следи изложено правило (пролећна равнодневица -- први пун Месец -- прва недеља), који важи и код западних хришћана и финских православаца, може се десити да Ускрс буде пре Пасхе, што је за православце сасвим неприхватљиво. То се догодило 2005. када су западни хришћани уредно прославили Ускрс 27. марта/ожујка (након што је први пуни Месец после равнодневице био 25. марта/ожујка) а онда су Јевреји прославили Пасху 24. априла/травња, на други пун Месец после равнодневице; обично је Пасха на први пун Месец после равнодневице. Православни ускрс је те године био тек 1. маја/свибња по новом календару. Тиме је канонска тачност спашена захваљујући астрономској нетачности [4]. Слична ствар се догодила и 2008.

Тиме се поставља питање постоје ли противречности у канонским одредбама, изгледа изазване особинама јеврејског календара. То је аритметички календар, са предодређеном унутрашњом структуром, која апроксимира астрономске циклусе. Уз то, јеврејски календар није идеалан, његова средња календарска година касни један дан у приближно 230 година. Тако се данас у близу једној петини година дешава да је Песах други пун Месец (аритметички пун Месец) после пролећне равнодневице (уместо првог) и то у свакој 8, 11. и 19. години 19-годишњег циклуса (2005, 2008 и 2016. у овом циклусу) а од 2057. и у свакој 3. години тог циклуса. Проблем је дакле у томе што се Миланковићевим астрономским методом проналази неки "идеалан" пасхални пун Месец, који је увек први пун Месец после равнодневице, док је савремени хебрејски календар аритметички, са нагомиланом грешком трајања године.

Усвајање[uredi - уреди | uredi izvor]

Ревидирани јулијански (Миланковићев) календар су прихватиле православне цркве и патријаршије: цариградска, грчка, александријска, румунска; нешто касније антиохијска, кипарска, пољска и бугарска црква (ова последња 1963.). Ове цркве су назване "новокалендарским".

Одбациле су га цркве: јерусалимска, руска, српска, грузинска и грчки старокалендарци. Миланковић је забележио да је Архијерејски сабор Српске православне цркве септембра 1923. у Сремским Карловцима у принципу усвојио нови календар, али је спровођење одложено за време "када реформисани календар прихвате и примене и све остале православне цркве". Међутим, један други извор, изгледа склон старокалендарцима, тврди да је српски патријарх Димитрије 1924. поручио Васељенској патријаршији да се српска црква предомислила у вези календара и да остаје уз "календар Светих отаца". Миланковић је такође устврдио да је руска црква 1923. прихватила р.ј.к. До забуне је могло доћи због несређеног стања у тој цркви изазваног прогонима и мешањем совјетске владе.

Критике[uredi - уреди | uredi izvor]

Већина православних цркви је прихватила Нови календар, али је, због величине руске цркве, већина верника остала с традиционалним јулијанским календаром. Између две стране је било много јетке расправе од промене, понекад чак и насиља, као у Грчкој.

Критичари у промени календара виде непотребну новотарију под утицајем западног друштва и да за промену календара нису дати чврсти теолошки разлози, већ само друштвени.

Пошто је јулијански календар имплицитно признат на Првом васељенском сабору у Никеји у вези рачунања датума Ускрса, тврди се да је за његову промену такође потребан неки васељенски сабор. Усвајањем новог календара је разбијено јединство цркве, чиме је поништен смисао никејског сабора којим је требало да се исправи ситуација да "на исти дан би неки требало да посте док други седе на гозби".[5]

Литургијске примедбе Новом календару потичу од чињенице да су прилагођене прославе само непокретних празника, а покретни, који зависе од датума Ускрса и даље зависе од старог јулијанског календара. Ово ремети хармонију и равнотежу литургијске године. Највећи проблем је са Петровским постом пре празника Светих апостола Петра и Павла (29. јуна/12. јула) чији је почетак покретан - одмах после Духовске седмице (тзв. трапаве седмице [у којој се не пости] после празника Духови) а завршетак је 28. јуна по јулијанском к. (11. јула по грегоријанском). Пошто је празник 13 дана раније за новокалендарске цркве, то је и пост 13 дана краћи а може се десити да га уопште и не буде - када је православни Ускрс после 20. априла/3. маја[6]. То се задњи пут десило 2002. када је православни ускрс био 22. априла/5. маја. Због останка при старом начину рачунања Ускрса (који по томе најраније може пасти 22. марта/4. априла) онемогућено је да на исти дан буду Благовести (25. марта) и Ускрс, што се назива Кирио-Пасха и обележава се посебним литургијским обичајима.

Поред тога, неки критичари Новог календара указују на предности прослављања Христовог рођење одвојено од секуларног обележавања Божића

Одбрана[uredi - уреди | uredi izvor]

Присталице календара са своје стране могу указати на нешто што изгледа као божанско озваничење календара. Икона Пресвете богородице у албанској православној цркви Светог Николе у Чикагу је пустила сузе на празник Св. Николе, покровитеља цркве и то 6. децембра 1986., по ревидираном јулијанском календару који ова парохија следи, а не 13 дана касније, по старом календару.

Присталице реформисаног јулијанског календара могу указати на неке пасторалне проблеме решене његовим усвајањем:

(1) Парохије које следе традиционални јулијански календар су суочене са проблемом да би требало да се придржавају Божићног поста и током западног Божића и Нове године, када ће се њихове породице и пријатељи вероватно гостити и славити Нову годину, често на забавама, са пићем, гурманском храном итд. Ова ситуација представља очигледна искушења која се неутрализују усвајањем Миланковићевог календара.

(2) Још један пасторални проблем је тенденција западних медија да се сваке године усредсређују на "руски Божић" (7. јануара по грађанском календару) чак и тамо где већина парохија следи р.ј.к. Наравно, они то раде јер се тако продаје више новина него неким чланком 25. децембра. Баш због овога, локални медији воле да православци буду на старом јулијанском календару. А то вероватно важи и за неке свештенике међу западним хришћанима, јер обележавање Божића 7. јануара одвлачи пажњу на етничку идентификацију, уместо на његов хришћански значај.

Ово заузврат појачава утисак западне јавности да се у средишту православне прославе Божића налази етничка идентификација, жеља за разликовањем, па и да је усмерена на оно што многим Американцима изгледа као шармантан и старомодно допадљив обичај, али такође и анахрона и ненаучна а тиме и на крају крајева неразумна пракса, чак налик на неки култ. За велики број Американаца и Европљана, па и многе православце, остајање уз јулијански календар може изгледати као раскорак са космичком реалношћу и данашњим научним знањем.

(3) Неки православци су можда сами несвесно допринели ојачавању оваквог утиска, непознавањем сопствене вере и последичном искључивом, или претераном, усмереношћу на календарско питање: анегдотски је примећено да неки Руси не могу навести ниједну разлику у веровањима и пракси између своје и вере западних хришћана, изузев 13-дневне разлике у календару.

Против Миланковићевог календара је истакнут аргумент, да је јулијански календар имплицитан у одлукама Првог васељенског сабора у Никеји (325.), што би значило да га само нови такав сабор може променити. Међутим, значајно је да није било експлицитне такве "одлуке", или било какве одлуке у вези календара, већ је једноставно прихваћен (или узет у обзир) тадашњи грађански календар, а као такав се задесио јулијански календар (одлука Никејског сабора се изричито бавила датумом Ускрса). На основу овога, бранитељи Новог календара тврде да није била, нити је потребна данас, одлука Васељенског сабора да се реформише (а не напусти) јулијански календар. Поред тога се даље тврди да ће ревизијом Црква следити дух Никеје пристајањем уз (прилично прецизан) грађански календар у свим битним цртама, а да би у противном, пропуст у томе могао бити виђен као одступање од духа Првог васељенског сабора.

На крају се тврди да усвајање Ревидираног јулијанског календара очигледно не укључује никакву промену нити одступање од теолошких или етичких учења православног хришћанства, већ се своди на просту административну промену. Овлашћење за такву промену у потпуности имају савремене, локалне епископске власти; управо ово и претпостављају оне цркве које су прихватиле Нови календар.

Из тога следи да одговорност за раскол у црквама које су прихватиле календар (а што противници календара сматрају опасношћу и недостатком календара) заправо припада онима који су се због тога издвојили из цркве, а не онима који су га прихватили или самом Новом календару - мада ће се већина сложити да су повремени покушаји да се принудно спроведе његово коришћење допринели нејединству.

Што се тиче примедбе да су створени проблеми тиме што су прилагођени непокретни празници а не и покретни, који зависе од Ускрса, очигледан одговор је да је конгрес из 1923. променио и начин рачунања Ускрса и да је до проблема дошло због тога што је Нови календар примењен парцијално (за фиксне датуме) и да проблема не би било да су примењене и корекције за покретне празнике.

Аргумент да је 25. децембар чисто секуларни догађај и да је тиме непогодно време да православни хришћани славе Христово рођење, је јасно нетачан, јер се прослава Христовог рођења 25. децембра међу западним хришћанима (а данас и међу многим православцима) очигледно одвија на местима богослужења и укључује химне, молитве, читања светог писма, верске драме, литургијске концерте и слично. Даље се примећује да ако у западном свету 25. децембар и јесте секуларни догађај, изгледа да то постаје и у православним земљама чије већинске цркве следе Стари календар. Нпр. у Русији 7. јануар није више само духовни празник за православце, већ и државни празник за све грађане Русије, укључујући и остале хришћане, муслимане, будисте, агностике, атеисте и друге. Такође се може приметити да је јулијански Божић био чисто духовни празник зато што су старокалендарци или били под комунистичком влашћу, под којом је његова комерцијализација била немогућа, или у приличној мањини у земљама у којима живе. Друга брана комерцијализацији јулијанског Божића је то што пре њега долази међународна Нова година, током које се испразни већина "секуларних" импулса. То показује да старокалендарски Божић није сам по себи духовнији од новокалендарског. Остаје да се види како ће се ствари даље развијати

Вероватно најмоћнији аргументи бранитеља Ревидираног јулијанског календара су они који се позивају на истину (без обзира на опадаче тог календара који тврде да је 7. јануара права прослава Христовог рођења). Аргументи на основу истине узимају два облика: (1) Ако је календар систем за рачунање времена заснован на кретању небеских (астрономских) тела -- конкретно Сунца и Месеца -- и ако се прецизност разуме као један аспект истине, онда би календар тачнији у односу на кретања тих тела требало сматрати истинитијим од оног који је мање прецизан. (2) Неки бранитељи р.ј.к. тврде да је прослава, у било ком облику или начину, два празника Христовог рођења у истој литургијској години немогућа, јер по вери има само једна прослава тог празника у години. На основу тога тврде да они који би да славе (или који сматрају да постоје) "секуларни" Божић 25. децембра и "верски" 7. јануара, греше у односу на истину да у години постоји само једна прослава Рођења.

Фусноте[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. "time." Encyclopædia Britannica from Encyclopædia Britannica 2007 Ultimate Reference Suite. (2007).
  2. Цезар је убијен на мартовске иде, тј. 15-ог дана римског месеца Martius-a, али изгледа да овај дан, услед неспоразума приликом увођења јулијанског календара и каснијих корекција, заправо одговара 14-ом марту онога што је касније постало познато као јулијански календар. У том случају је Ђинђић убијен на годишњицу Цезарове смрти по ретроактивном грегоријанском календару. Један дан разлике показује да су оба календара прилично тачна. Ипак, ако је Цезар убијен око 9 дана пре равнодневице а Ђинђић 8,5, а данашњи дан равнодневице је углавном 20. март, еквивалент годишњице Цезаровог убиства је дан пре Ђинђићевог.
  3. Miriam Nancy Shields, "The new calendar of the Eastern churches", Popular Astronomy 32 (1924) 407-411. This is a translation of M. Milankovitch, "The end of the Julian calendar and the new calendar of the Eastern churches", Astronomische Nachrichten No. 5279 (1924).
  4. 21. март по старом = 3. април по новом календару [после оног "фалш" пасхалног Месеца], таблично рачунање из епакта даје рачунски пун Месец, који није исто што и астрономски пун Месец, што може одложити Ускрс за једну недељу: 2006. је астрономски пун Месец био у четвртак 13. априла (такође и јеврејска Пасха) а епактни два дана касније, у суботу, али се на то додаје још и 2 дана за пасхалну границу и добија понедељак, 17. април, након које је прва недеља православни Ускрс, 23 април. (сви датуми су по новом календару). По р.ј.к. Ускрс би био претходне недеље, као и западни Ускрс
  5. Eusebius, Vita Const., Lib. iii., 18–20. On the Keeping of Easter. Accessed 4 June 2007.
  6. Православни ускрс може бити најкасније 25. априла/8. маја, што се дешава свега два пута у циклусу ("обходу") од 532 године (види Византијски календар) и тада се "тарабићевски" поклапају Ђурђевдан и Велики петак, што се догодило 1983. а пре тога још 1641. и 1451, а следећи пут 2173.

Спољне повезнице[uredi - уреди | uredi izvor]

(на енглеском)