Пиштољ-мала
Пиштољ-мала је била сиромашна, нелегално подигнута градска четврт (махала) у Дорћолском крају у Београду, у периоду између два светска рата.
Историја[uredi | uredi kod]
Исто као и друге сиромашне градске четврти, као што су Јатаган мала, Савамала, је настала као последица рушења током Првог светског рата, после чега су се надовезали социо-економски и дневно-политички чиниоци.[1] Након Првог светског рата, у Београду је готово трећина стамбеног фонда постала неупотребљива. Било је порушених зграда, напуштених, опљачканих или девастираних станова, услед некоришћења и неодржавања. С друге стране, Београд је након рата постао престоница Краљевине СХС и број становника је нагло нарастао са са 90.000 пре рата, на 120.000 (1921), односно на 130.000 (1931).[1]
Према легенди, назив је добила по томе што су је сиромашни насељавали „на пиштољ“. Не постоје подаци да је на овом подручју било употребе пиштоља ради насељавања.[2]
Прва бесправна насељавања овог терена, тада удаљеног од центра града, у власништву Београдске општине и других власника, су започела 1923. године. Дунавски крај није био насељен. Општина и други власници земљишта нису били заинтересовани да спрече бесправну градњу. Главно београдско сметлишта у непосредној близини, је сиромашним досељеницима представљало могућност извесне зараде, сакупљањем, одвожењем и депоновањем смећа.[3]
Крајем 20-их година 20. века Пиштољ-мала је била састављена од три групације кућа. Једна се налазила у наставку земљишта између Капетан Мишине и Книћанинове улице, уз западну границу имања Електричне централе и Трамвајског депоа. Друга групација се налазила у градском ткиву, између Добрачине и улице Светозара Милетића, а трећа на сметлишту у продужетку улица Позоришне, Херцег Стјепана и Светозара Милетића.[1] Између три сегмента Пиштољ-мале налазили су се већи комплекси привредних објеката, односно 16 предузећа.[4]
У првом сегменту налазеле су се бедне уџерица, махом од дасака, а у најбољем случају од ћерпича.[4] Куће су биле мале, димензија 2−3,5 × 2–3,5 m, односно површине од 4–5 до 10-ак m² и укупне висине 1,8–2,8 m. Већином су се састојале од једне вишенаменске просторије. Испред неких кућа су постојале и мале баште.[5] Други сегмент се састојао из два дела. Један је био компактан, састављен од слободностојећих зграда подигнутих, дуж једне линије, уз земљану улицу, а размак између њих је износио од 2,5 до 5 m. У другом делу су формираних блокови од уџерица на релативно малим парцелама, површине око 8 и 9 m² и висине око 2 m.[6] У трећем сегменту су се налазили објекти слабе грађе, од бондрука или дасака, облепљених блатом и покривени ћерамидом или отпадним лимом, површине 7 до 10 m², висина 2,15 и 2,5 m. Налазећи се у близини градског сметлишта, били су осуђени на осећање смрада са терена, на борбу са мувама, без могућности проветравања, са затвореним прозорима и вратима. У том крају владају маларија и туберкулоза, а често и разне цревне инфекције, нарочито код деце.[7]
Сиромашне породице су често живеле у стану или делу стана изнајмљеном од друге сиромашне породице, која је на тај начин побољшавала месечни буџет. С друге стране, било је и имућних грађана, из градске елите, који су сиротињи рентирали бедне станове или „плацеве“ за изградњу чатрља. Кирајџије које су изнајмиле део плаца саме су подизале куће, а кирију су плаћале за изнајмљено земљиште. Београдска општина је такође издавала нека земљишта. Она је општина 1928. изнела податак да је од 340 кућа у Пиштољ-малој било свега 124 власника. Међутим, две трећине укупног стамбеног фонда налазило се у власништву између 10 или 20 рентијера.[8]
Упркос поплави 1926. и делимичним рушењима у више наврата, сиротиња се поново враћала или је долазила нова. За разлику од других сиротињских насеља, Пиштољмаци су свега једном наступила као заједница, у покушају да се изборе за своја права, односно спрече рушење својих домова. Њихов отпор према сталним претањама рушењима је био краткотрајан, спорадичан, неорганизован и као такав неуспешан.[2]
Пиштољ-мала никада није у целости расељена, већ је постепено нестајала. Београдска општина је развијала градско језгро, уклањајући део по део Пиштољ-мале, изградњом других стамбених, привредних или комуналних структара.[9] Пиштољ-мала је готово сасвим нестала већ пред Други светски рат. Неке групе кућа, међутим, су постојале и касније, док неке авлијске зграде и сада постоје у овом делу Београда.[2]
Извори[uredi | uredi kod]
- ↑ 1,0 1,1 1,2 Вуксановић-Мацура 2012: str. 134
- ↑ 2,0 2,1 2,2 Антонијевић & 28. 1. 2018
- ↑ Вуксановић-Мацура 2012: str. 136
- ↑ 4,0 4,1 Вуксановић-Мацура 2012: str. 137
- ↑ Вуксановић-Мацура 2012: str. 138
- ↑ Вуксановић-Мацура 2012: str. 139
- ↑ Вуксановић-Мацура 2012: str. 140
- ↑ Вуксановић-Мацура 2012: str. 141
- ↑ Вуксановић-Мацура 2012: str. 148
Литература[uredi | uredi kod]
- Вуксановић-Мацура, Злата М. (2012). „Пиштољ Мала: најзаосталије нехигијенско насеље међуратног Београда”. Годишњак града Београда (Београд: Музеј града Београда) LIX. ISSN 0436-1105. Pristupljeno 18. 4. 2018.
- Антонијевић, Злата М. (28. 1. 2018). „Пиштољ-мала Дорћол је данас срце Београда, а да ли знате какве мрачне тајне крије”. Блиц онлајн (Београд: Ringier Axel Springer d.o.o.). Pristupljeno 19. 4. 2018.