Opsada Beograda (1456)

Izvor: Wikipedia
Za ostale opsade Beograda, pogledaj članak opsade Beograda.
Opsada Beograda 1456.
Segment Osmansko-ugarskih sukoba
Battle of Nandorfehervar.jpg
Mađarska slika iz 19. veka. U sredini, sa krstom u ruci, je Jovan Kapistran.
Datum 4. jul22. jul 1456.
Lokacija Beograd
Rezultat Hrišćanska pobeda, povlačenje turske vojske.
Zaraćene strane
Coat of arms of Hungary.svg Kraljevina Ugarska[1] Flag of the Ottoman Empire (1453-1517).svg Osmansko carstvo
Komandanti i vođe
Coat of arms of Hungary.svg Janoš Hunjadi
Coat of arms of Hungary.svg Mihailo Silađi
Jovan Kapistran
Flag of the Ottoman Empire (1453-1517).svg Mehmed II
Flag of the Ottoman Empire (1453-1517).svg beglerbeg Karadža
Snage
najviše 50 000 najviše 100 000

Opsada Beograda 1456. (mađ. Nándorfehérvári diadal, tur. Belgrad kuşatması) je drugi veliki napad Turaka na ovaj grad koji se desio između 4. i 22. jula .[2] Nakon pada Carigrada, glavni protivnik Osmanlija na zapadu bila je Ugarska kraljevina. Sultan Mehmed II pokrenuo je veliku vojsku sa ciljem da osvoji Smederevo, prestonicu srpskog despota Đurđa Brankovića, i Beograd, najznačajnije ugarsko uporište na južnoj granici.

Veliku tursku silu nisu dočekale ujedinjene hrišćanske snage čemu su se mnogi nadali. Čak ni u samoj Ugarskoj nije postignut dogovor o jedinstvenom delovanju. Vojsku koja je branila beogradsko utvrđenje činili su odredi koje je okupio Janoš Hunjadi, nešto trupa koje je poslao despot Đurađ, kao i odredi slabo naoružanih krstaša.

Značajan događaj tokom opsade je razbijanje turske flote na Dunavu 14. jula 1456. godine. Uvidevši da ne mogu da odseku grad od reka, a samim tim i od Ugarske, Turci su se odlučili na žestok juriš koji je izveden 21. jula. Uz velike napore opsađeni su odoleli a sutradan je usledilo tursko povlačenje.

Podnevna zvona, po nalogu pape Kalista III, proslavljaju ovaj događaj sve do današnjih dana.[3]

Ugarska od 1440. do 1456.[uredi - уреди]

Smrću Vladislava I Jagelonca, 1444. godine, Ugarska je ostala bez vladara. Državom je upravljao savet koji je izvršnu vlast poverio sedmorici kapetana. Potvrđen je izbor Ladislava V Posmrčeta za kralja, a odlučeno je da se do njegovog punolestva vlast poveri jednom od guvernera. Ova dužnost dodeljena je Janošu Hunjadiju 1446. godine. Hunjadi se aktivno borio protiv Turaka. Ipak, 18. oktobra 1448, njegove snage su poražene na Kosovu polju. Ovom prilikom Hunjadi je zarobljen, ali uspeo je da pobegne da bi potom ponovo pao u zarobljeništvo srpskog despota Đurđa Brankovića. Odnosi među njima su se poboljšali tek 1451, kada su despotu vraćena neka imanja u Ugarskoj, ali će oni ostati složni i u narednom periodu. Za vreme Hunjadijevog odsustva ponovo je postalo aktuelno pitanje izbora vladara. Godine 1452, car Svetog rimskog carstva Fridrih III je pod pritiskom pobune staleža u Beču morao da se odrekne starateljstva nad Ladislavom i da mu dozvoli povratak u Ugarsku. Za novog staratelja dvanaestogodišnjeg Ladislava izabran je Ulrih Celjski. Kao naknadu za ovaj položaj Hunjadi je dobio neke posede, imenovan je za naslednog bistričkog župana i za komandanta (kapetana) ugarske vojske.[4] Posle povratka kralja u Ugarsku, položaj guvernera je ukinut jer su Hunjadijevi protivnici smatrali da on nije neophodan.[4]

Osmansko carstvo od 1451. do 1456.[uredi - уреди]

Mehmed II Osvajač, portret koji je 1480. naslikao mletački slikar Đentile Belini. Osmanski sultan je 1456. neuspešno opsedao Beograd, ali je kasnije osvojio Srbiju, Bosnu i Moreju.

Nakon smrti Murata II na Osmanov presto dolazi Mehmed II, kasnije nazvan Osvajač. Već u prvim godinama vladavine 1453. godine postigao je veliki uspeh. Osvojen je Carigrad, prestonica vizantijskih careva i centar istočnog hrišćanstva. Ova pobeda ojačala je ratoborno krilo među otomanskim velikodostojnicima koje je podržavalo Mehmeda. On je jula 1453. uklonio velikog vezira Džandarli Halila, koji se često zalagao za kompromis sa hrišćanskim silama.[5]

Osnovna preokupacija turskog sulatana bio je Balkan. Za sultana je bilo značajno da osigura prevlast na Dunavu. U takvim okolnostima neizbežno je morao doći u sukob sa Ugarskom. Pohod 1454. bio je neuspešan. Naredne godine zauzeo je Novo Brdo, važnu i bogatu rudarsku oblast. Vlaška je mirovala, a vojvoda od Moldavije prihvatio je u oktobru 1455. da plaća danak da bi osigurao mir i slobodnu trgovinu za svoje podanike u Akermanu. Sultan je mogao mirno da organizuje pohod na Ugarsku koju su razarali unutrašnji sukobi.[5]

Pripreme za krstaški pohod i nesaglasnost hrišćanskog sveta[uredi - уреди]

U ovom periodu u Ugarskoj, i uopšte na zapadu, pravljeni su planovi za krstaški pohod protiv Osmanlija. U februaru 1456. u Budimu je održan sabor ugarskih velikaša na kome se raspravljalo o odbrani južne granice i opremanju vojske. Ovom prilikom odlučno su istupila dva crkvena dostojanstvenika. Prvi je bio Jovan Kapistran, koji je s Hunjadijem boravio u Južnoj Ugarskoj, gde je zagovarao neophodnost rata protiv Turaka. Njega je papa i zvanično imenovao za krstaškog propovednika. Drugi je bio Huan (Jovan) Karvahal. On je na saboru odlučno istupio ističući da se u Italiji obavljaju obimne pripreme. Ovaj sabor je završen u aprilu bez značajnijih zaključaka.

U Italiji su zaista pravljeni veliki planovi. Rimski papa Kalist III gradio je flotu na Tibru, a pomoć je obećao i Alfonso Aragonski kao i Mleci, Đenova, Firenca, Modena, Bolonja, burgundski vojvoda i portugalski kralj. Računalo se na vojske cara Svetog rimskog carstva i ugarskog kralja. Ipak, hrišćanski svet nije bio jedinstven, mnogi evropski vladari nisu podržali pohod, (francuski kralj Šarl VII se držao po strani, a u Engleskoj je otpočinjao dinastički sukob kasnije nazvan Rat ruža).

Pripreme za borbu[uredi - уреди]

Prikupljanje hrišćanske vojske[uredi - уреди]

Pošto podrška dvora i plemića nije bila obezbeđena morala je da se mobiliše masa fanatičnih vernika. Propovedanje krstaškog rata, koji je objavljen još u februaru 1456, dobilo je na važnosti. Glavni propovednik bio je franjevac Kapistran. Odziv siromašnih bio je masovan. Bilo je tu ljudi raznih zanimanja ili bez zanimanja, studenata i avanturista svih vrsta.[6] Grupe krstaša stizale su sa svih strana, preko Budima u Petrovaradin, u kome je bilo centralno mesto okupljanja.

I pored svih neuspeha, neumorni Hunjadi je ulagao ogromne napore da okupi vojsku. Dana 12. juna piše u Erdelj i traži pomoć, pre svega konjicu. Pisao je 22. juna zajednici sedam saksonskih stolica, ali pomoć nije došla. Ponovo piše u Erdelj 3. jula, ali vremena više nije bilo, jer su se Turci približili Dunavu. Iako sa slabijim snagama, Hunjadi se u junu uputio u susret Turcima.

Turske pripreme[uredi - уреди]

Turske pripreme otpočele su još u zimu 1456. godine. Na ravnici između Istanbula i Jedrena sakupila se ogromna vojska. Sultan je tražio pomoć od svojih vazala: od bosanskog kralja tražio je 10.000 ljudi, od hercega Stefana Vukčića 8.000, a od vojvode Petra I Pavlovića 4.000 i odgovarajuću količinu namirnica od svakog od njih. Oni su odbili da pošalju ovu pomoć, ističući kako će plaćati samo redovan danak. Ali i bez njih turska sila je bila ogromna. Sakupljana je vojska iz svih provincija. Vojsku je predvodio lično Mehmed II, a uz njega su bile najznačajnije vojskovođe; među njima i rumelijski beglerbeg Karadža i zapovednik janičara Hasan.[6] U turskoj vojsci bilo je i stranaca iz Persije, sa poseda egipatskog sultana, Tatara, takođe i stručnjaka za livenje topova iz Italije i Nemačke. O brojnosti ove vojske ne postoje pouzdani podaci. Čak i očevidac Taljakoco, Kapistranov pratilac, u različitim trenucima iznosi različite podatke. Prvi put govori o 100.000, a drugi put o 160.000 vojnika. Po rečima salcburškog kancelara Bernarda Krojburškog turska vojska nikada nije imala preko 100.000 ljudi, pa se ovaj broj može uzeti za gornju granicu.[6]

Pored vojske pripremljena je artiljerija i flota. Neki topovi su, zbog lakšeg transporta, liveni usput u Skoplju i verovatno Kruševcu. Po Kapistranovim rečima, oko Beograda je bilo 300 turskih topova različite veličine.[6] Topovi su izrađivani čak i od metala od kojih su bile izrađene carigradske dragocenosti, figure konja, crkvena zvona i krstovi na crkvama.[2] Pored topova Turci su koristili i razne druge opsadne sprave. Građena je brojna flota. Brodovi su građeni na Moravi (oko 100), a verovatno su neke lađe došle uz Dunav iz Crnog mora. Po podacima savremenika broj brodova se kretao od 200 do nekoliko desetina.[6]

Mnogo napora iziskivalo je i snabdevanje ovako brojne vojske. Namirnice su dovlačene sa svih strana, kopnom i vodom, ali ni svi napori nisu mogli da obezbede iole uredno snabdevanje. Već sredinom jula znalo se da vlada nestašica u turskom taboru i u ljudskoj i u stočnoj hrani. Tursko snabdevanje ometala je i činjenica što su se Srbi držali neprijateljski te napadali i pljačkali turske transporte.[2]

Hrišćanska vojska[uredi - уреди]

Janoš Hunjadi, najznačajniji borac protiv Turaka u 15. veku, ovde je prikazan na drvorezu ugarskog gravera Janoša Turocija. Ovo je jedini Hunjadijev portret urađen za njegova života.

Ne zna se kolika je bila posada beogradskog utvrđenja. Glavni zapovednik grada bio je Mihailo Silađi, Hunjadijev rođak i saradnik. Podrška plemstva je izostala. Štaviše tursko nadiranje ka Dunavu izazvalo je paniku te su mnogi plemići pa i sam kralj, pobegli na zapad. Beogradu je u pomoć pritekao Janoš Hunjadi. On nije uspeo da prikupi veliku vojsku. Uz njega su uglavnom bili njegovi stari saborci, prekaljeni borci i izvestan broj najamnika čije je prikupljanje pomogao i srpski despot čije su snage neposredno pre napada na Beograd odolele otomanskoj opsadi Smederevskog Grada. Hunjadi je opremio i najveći deo lađa. One će odigrati veoma značajnu ulogu u borbama u kojima su učestvovali i odredi, najviše konjica, mačvanskog bana Jovana Korođskog kao i Ladislav Kanjini i Sebastijan Rozgonji sa svojim ljudima.

Najviše je bilo krstaša. Oni su dolazili sa svih strana, najviše iz Ugarske, ali i iz Austrije, Poljske, Češke, Nemačke. Glavni logor krstaške vojske bio je kod Zemuna. Ova vojska bila je slabo opremljena. Konjâ gotovo da i nije imala, a prave ratne opreme veoma malo. Hunjadi nije imao dovoljno poverenja u ovu vojsku, a i sam Kapistran je ulagao velike napore kako bi održao red. Od svih prispelih krstaša samo je manji broj učestvovao u borbama. Prva grupa, koju je predvodio lično Kapistran, prebačena je na pet lađa u Beograd, 2. jula. Već 3. jula grad je bio potpuno odsečen. Najverovatnije je u borbama u gradu i oko njega učestvovalo između 10 i 20 hiljada hrišćanskih vojnika. Veliki problem za ovu vojsku bilo je snabdevanje. Ono se nešto popravilo tek posle borbi na Dunavu 14. jula.

Borbe[uredi - уреди]

Opsada do 14. jula[uredi - уреди]

Crtež topa kakvog su koristili Turci pri osvajanju Konstantinopolja a kasnije korišćenog pri napadu na Beograd 1456. godine.

U junu 1456. ogromna turska vojska kretala se kroz Srbiju ka Dunavu. Đurađ Branković i ceo srpski narod bili su uznemireni dolaskom turske sile.[2] Baš tada na nebu se pojavila repata zvezda koja dosezaše do zemlje. Ondašnji, sujeverni svet smatrao je da ova pojava, kasnije nazvana Halejeva kometa, donosi nesreću.[2] Srpski despot slao je sultanu poklone kako bi ga umilostivio ali bez uspeha, pa je turska vojska došla pod Smederevo. Jedan deo turske vojske poseo je Rudnik, a jedan broj konjanika je krenuo protiv Skenderbega. Smederevo je bilo dobro snabdeveno i utvrđeno. I drugi srpski gradovi bili su spremani za borbu. Turci su napali Smederevo ali je grad odolevao. Spaljeno je predgrađe. Na vest da dolaze Ugri, sultan Mehmed II se pokolebao. Pošto gubici nisu bili zanemarljivi, odustao je od osvajanja srpske prestonice i krenuo ka Beogradu.[2]

Turski pljačkaški odredi još su tokom juna uznemiravali okolinu Beograda. Tom prilikom stradala je i jedna srpska crkva za čiju se obnovu zalagao Silađi, bez sumnje sa ciljem da privoli Srbe na zajedničku borbu.

Hunjadi je bio dobro obavešten o pokretima i namerama sultanove vojske. On je nameravao da presretne turske brodove na Dunavu pre nego što stignu do Beograda. S tim ciljem je otišao u Kovin, ali kada su 3. jula turski brodovi naišli on nije imao dovoljno snage za planiranu akciju. Istog dana turski brodovi su bili pred Beogradom.

Stanovništvo grada bilo je zaprepašćeno turskom silom. To nije bio napad nekog lokalnog turskog zapovednika, već ogromna vojska koju je predvodio sultan. Kada je u grad 2. jula došao odred krstaša sačekan je burno, uz muziku i opšte veselje. Kapistran je planirao da iz Beograda ode Hunjadiju i da zajedno pripremaju pomoć opsednutom gradu. Silađi je bio protiv Kapistranovog odlaska jer je smatrao da je kasno organizovati nove odrede i da se treba boriti onim čime se raspolaže. Kapistran je ipak otišao 3. jula. Hunjadi je pripremao brodove u Slankamenu. Ove napore pomagao je i srpski despot. On je obećao veliku pomoć ako se borba protiv Turaka nastavi i južno od Save i Dunava. U Italiji se pronela vest da je Hunjadi spreman da se dogovori sa sultanom, ali je po svoj prilici ovo bila varka sa ciljem da se izvrši pritisak na italijanske dvorove jer su te glasine istovremeno javljale da je sultanu uglavnom stalo do slobodnog prolaza u Italiju.

Turska vojska je prvih dana jula zaposela čitavu okolinu Beograda. Na najistaknutijem mestu postavljen je sultanov šator okružen janičarima. Na levom krilu, duž savske obale bile su raspoređene snage pod komandom beglerbega azijskih poseda, a duž dunavske snage rumelijskog beglerbega Karadže.

Bitka na reci 14. jula 1456.[uredi - уреди]

Situacija u opsednutom Beogradu postajala je sve teža pa je spoljna akcija bila sve potrebnija. Ugarska flota okupila se do 13. jula u Slankamenu. Bio je samo jedan veći brod snadbeven topovima i eksplozivnim materijalom. U Slankamenu su takođe bili iskusni Hunjadijevi borci i odredi krstaša. Kapistran je propovedima održavao moral boraca. Da bi akcija bila uspešna, bilo je dogovoreno da beogradski kastelani pripreme male lađe i da, kada borba već počne, napadnu Turke.[6]

Nošena rečnim strujama Dunava, flota je krenula ka Beogradu. U borbi su na hrišćanskoj strani učestvovali šajkaši, ljudi koji su dobro poznavali Dunav, što će se pokazati kao izuzetno važno u potonjim borbama. Kopnom se ka Zemunu kretala krstaška vojska pod Kapistranovom komandom. Ka Beogradu je išao i Hunjadi sa svojim ljudima. Udružene snage pod Hunjadijem kod Zemuna su vodile prve borbe. Turske lađe bile su raspoređene kod Zemuna i povezane lancima kako bi lakše sprečile proboj borbene linije. Hunjadi je za dan prodora na Dunavu izabrao 14. jul. Sve je zavisilo od prvog naleta, od toga da li će se razbiti red turskih galija. Ugarske lađe žestoko su napale. Razbijena je prva turska borbena linija. Brodovi su dejstvovali jedni na druge topovima i puškama, a kada bi se dovoljno približili, započinjala bi borba prsa u prsa. Za ishod borbe bio je značajan napad šajkaša iz Beograda, sa leđa. Hrabrost Srba šajkaša naročito je hvalio Taljakoco.[6] Za vreme borbi nečijom nepažnjom izbio je požar na najvećoj hrišćanskoj lađi. Požar je ugašen, ali je lađa onesposobljena, što je Taljakoco naveo kao razlog zbog koga sve turske lađe nisu zarobljene ili uništene.

Posle razbijanja prvog borbenog reda turskih galija, mali pokretni hrišćanski brodovi imali su veće izglede na uspeh. Turke je uhvatila panika. Neke lađe su pobegle, druge su zarobljne. Rezultat borbe bio je nekoliko potopljnih galija, nekoliko zarobljenih i više stotina podavljenih Turaka. Hrišćani su imali manje žrtava. Glavni rezultat borbe bilo je otvaranje rečnog puta ka gradu. Stigla su pojačanja kao i namirnice. Sutradan, posle pobede kod Zemuna, u Beograd su ušli Hunjadi i Kapistran noseći zaplenjene turske zastave. Silađi je naredio da se istaknu na gradske zidine. Kapistran je ubrzo napustio Beograd. Najviše vremena proveo je s krstašima u Zemunu.

Opsada od 14. do 21. jula[uredi - уреди]

Odmah po ulasku u grad Hunjadi je preduzeo sve što je bilo u njegovoj moći da poboljša odbranu. Radilo se na popravci gradskih bedema, snabdevanju grada i obučavanju krstaša. Ove poslove zajednički su obavljali Hunjadi i Silađi. Kapistran je u Zemunu obučavao i opremao krstaše a kada bi to Hunjadi naredio slao bi ih u Beograd.

Slika Vagnera Šandora iz 19. veka koja prikazuje herojstvo ratnika Titusa Dugovića (mađ: Titusz Dugovics) koji je sprečio osmanskog barjaktara da stavi sultanov tug (konjski rep) na beogradske zidine ali je zatim sa svojim protivnikom pao sa zidina i poginuo.

Posle poraza na Dunavu Turci su još više pažnje posvetili napadu sa kopna. Bombardovanje je nastavljeno i dovlačen je materijal za zatrpavanje gradskog jarka. Dana 15. jula došlo je do manjeg okršaja ispred gradskih zidina. Jedna manja grupa krstaša koju je predvodio Farkaš izašla je iz grada gde su ih Turci, nadmoćni na otvorenom polju, potukli.

Turci su se spremali za napad. Gradske zidine već su popuštale na toliko mesta da se nije moglo sve popraviti. Otpočelo je i kopanje podzemnog kanala kako bi se minirali zidovi i omogućio prodor u grad. Zemljom iz ovog kanala zatrpavan je jarak. Hunjadi je 20. jula bio obavešten o predstojećem turskom napadu.

Tursko bombardovanje je prestalo. Odvijale su se poslednje pripreme za opšti napad. Hunjadi je smatrao da je situacija beznadežna pa je u noći između 20. i 21. jula predložio napuštanje grada. On sam je napustio grad, ali nije naredio povlačenje ugarskih odreda, a i sam je ostao u neposrednoj blizini Beograda odakle je komandovao. Noć pred napad, u grad je prebačena grupa od 4.000 krstaša.

Napad[uredi - уреди]

Uveče 21. jula otpočeo je turski napad. Vojsku su obilazili derviši i određivali nagrade za one koji se prvi popnu na zidine i one koji prvi uđu u grad. Uz velike gubitke približavali su se napadači zidinama. Turci su napadali svim sredstvima ali su se i hrišćani žestoko borili. U borbu se uključilo sveštenstvo. Turci su se probili u Donji grad. Ova grupa je tek posle žestoke borbe izbačena iz grada. Oko ponoći borba je dostigla vrhunac. Kritični trenutak je nastupio kada je grupa od 600-700 janičara prodrla u grad. Borbe su vođene kako na bedemima tako i na ulicama. U ovom trenutku i Silađi je posumnjao u mogućnost da se grad odbrani. Turci su jurišali ka mostu koji je vodio u Gornji grad. Pošto ovaj most nije bio podignut na njemu se razvila najžešća borba. Od ove borbe zavisila je sudbina grada. Janičari nisu uspeli da se probiju u Gornji grad. Usledio je hrišćanski protivnapad u ranu zoru 22. jula. Branioci su bacali baklje na turske vojnike koji su se peli na gradske zidine. Brzo je buknula vatra i turski prodor je obustavljen. Janičari, koji su bili odsečeni u gradu, su pobijeni. Jednovremenost kojoj je izvršena ova hrišćanska akcija znatno je doprinela efikasnosti. Ona nije mogla biti rezultat pojedinačne inicijative krstaša. Turci su bili uvereni da je sve vršeno po Hunjadijevom planu. Turske lađe nisu odigrale značajniju ulogu prilikom ovog napada. Hrišćani su gospodarili rekama. One lađe koje nisu bile uništene, sultan je naredio da se spale kako ne bi pale u neprijateljske ruke. To je i učinjeno ujutro 22. jula.

Borbe 22. jula[uredi - уреди]

Borbe pod Beogradom 1456, minijatura koju je 1584. izradio Mehmed beg, čuveni osmanski minijaturista. Minijatura prikazuje nekoliko epizoda iz opsade: u gornjem delu hrišćansku vojsku koja očekuje napad, zatim raskomadana tela na obali Save, dok najveći deo zauzima predstava napada na grad kojim komanduje sultan na belom konju. U donjem desnom uglu prikazano je uredno povlačenje osmanske vojske.

Hunjadi je 22. jula naredio Silađiju da nikoga ne pušta iz grada kako branioce ne bi uništili Turci na otvorenom polju. Ipak, krstaše nije bilo moguće zadržati. Oni su izlazili kroz ruševine i probijene zidove. Prvu, malu grupu krstaša, Turci nisu napali jer im je cilj bio da ih što više izađe. Pošto su njegovi pozivi da se vrate bili uzaludni Kapistran im se i sam pridružio. Krstaši su jurišali na turske topove koje su okrenuli protiv Turaka. Odmah su počeli da pljačkaju turske šatore.

U početku Turci nisu sprečavali ispad hrišćana. Po Hunjadiju i Kapistranu oni su ovo radili namerno, a isto objašnjenje se nalazi i u turskim izvorima. Moguće je ipak da su Turci već tada otpočeli povlačenje. Ipak, ubrzo je usledio žestok turski protivnapad. Krstaši su razbijeni, a Kapistran se spasao. Sam Hunjadi nije učestvovao u ovim borbama. U borbi je učestvovao Mehmed II koji je pokušavao da spreči povlačenje svoje vojske. U ovom okršaju je i ranjen. Mnogi istaknuti Turci su izginuli među njima i rumelijski beglerbeg Karadža, koji je poginuo od topovskog đuleta pre turskog napada 21. jula a u borbama ispred grada poginuo je zapovednik janičara, Hasan. U borbama oko Beograda janičari su teško stradali.

Povlačenje Turaka[uredi - уреди]

Iako su saterali hrišćane u grad, Turci nisu imali snage da ga osvoje. Već posle neuspeha u noći između 2122. jula sultan je odlučio da se povuče. Razlozi za povlačenje bili su veliki gubici i pogibija nekih od najznačajnijih dostojanstvenika.

Prve pripreme za povlačenje izvršene su 22. jula. Ujutru su spaljene lađe na Dunavu a potom je uništavano sve što se nije moglo poneti. Nije bilo moguće uništiti ili odneti sve što je prethodnih nedelja bilo doneto. U toku noći između 22. i 23. jula čitava turska vojska se povukla. Turci su se trudili da njihovo povlačenje prođe nezapaženo kako bi izbegli gonjenje. Zahvaljujući brzini kojoj su se Turci evakuisali hrišćani su došli do bogatog plena. Zaplenjen je veliki broj topova.

Kapistran je želeo da se se krene u poteru za Turcima, ali su protiv toga bili Silađi i Hunjadi znajući da malobrojni hrišćani ne bi mogli na otvorenom polju da potuku tursku vojsku, čak iako su se Turci povlačili. Manje grupe hrišćana krenule su radi pljačke u gonjenje Turaka. Otimali su sve što su mogli, a najviše tegleću stoku.

Posle opsade[uredi - уреди]

Kontraverze oko zasluga[uredi - уреди]

Odmah nakon opsade počeli su sukobi između krstaša i ugarskih četa. Trvenja su počela među borcima da bi se kasnije prenela i na starešine, Hunjadija i Kapistrana. Ubrzo su se u gradu pojavile glad i bolesti. Krstaši su bili nezadovoljni. Protestovali su kako pobeda nije delo bilo kog ugarskog plemića već njihovo i Kapistranovo. Samo zahvaljujući brzoj Kapistranovoj intervenciji nije došlo do krvoprolića. Uvidevši situaciju, on je shvatio da je najbolje da raspusti krstaše kućama. Objavio je da je krstaški rat završen. I sam je ubrzo napustio Beograd.

Takođe, nakon opsade se postavilo pitanje zasluga za pobedu. Nastalim sporom bavile su se generacije. Mnogo se raspravljalo da li je za uspeh zaslužniji Hunjadi ili Kapistran. Oba ova učesnika su se trudila da istaknu svoje zasluge i da umanje značaj onog drugog, a od svih koji su pisali o opsadi Beograda, najbolje svedočanstvo ostavio je franjevac Taljakoco, iako ni on nije bio nepristrasan već je uzdizao svog starešinu.

Teško je pripisivati zasluge samo jednom čoveku. Uloga svakog od njih, i Hunjadijeva i Kapistranova ali i Silađijeva i papskog legata Karvahala bila je tolika da bi uspešan ishod borbi bilo teško zamisliti bez učešća nekog od njih. Po rečima pape Kalista III, dok je Hunjadi bio organizator, Kapistran je uglavnom bio organizator i vojni zapovednik. Ishod borbe odlučili su i vojnici koji su se često borili mimo naređenja svojih pretpostavljenih.[6]

Turski gubici[uredi - уреди]

O tačnom broju turskih gubitaka nema pouzdanih podataka. Broj poginulih pod Beogradom koji daju izvori kreće se od nekoliko hiljada do nekoliko desetina hiljada. Turska flota na Dunavu pretrpela je katastrofu. Ono što nisu uništili šajkaši, spaljeno je kako ne bi dopalo u ruke neprijatelju. Janičari su takođe teško stradali. Oni su i imali najteži zadatak da se probiju u grad. Najveći deo turskih topova pao je hrišćanima u ruke. Broj Turaka koji su napustili sultanovu vojsku ili su zarobljeni nije moguće ni približno utvrditi. Đenovljanin Promontorio de Kampis procenio je turske gubitke na 500.000 dukata.

Sila koja je više meseci okupljana iz svih provincija carstva morala je da se povuče. Ovaj poraz je narušio ugled turskog sultana. On se svetio svojim saradnicima zbog poraza. Kada su mu petorica glasnika doneli loše vesti iz Ugarske on je naredio da se pobiju. Postoje i podaci koji govore da je lično odrubio glave nekim svojim vojskovođama a neki su, po njegovom naređenju, pobijeni čim su stigli u Sofiju.[2] Osvajač Carigrada vraćao se ranjen i sa proređenom vojskom ne osvojivši Beograd koji je bio preveliki izazov i za njegovog oca Murata II 1440. godine.

Hrišćanski gubici[uredi - уреди]

Materijalna šteta naneta beogradskom utvrđenju bila je ogromna. Najviše branilaca poginulo je u borbama 21. i 22. jula a znatno manje od turskih bombardovanja. Zarobljene hrišćane Turci su ubijali. I ovde je nemoguće dati preciznu procenu broja žrtava.

Na gradskom utvrđenju najviše su stradali gradski zidovi na Donjem gradu. Na nekim mestima oni su bili potpuno porušeni. Mnoge kule su takođe bile razorene. Stradali su i objekti unutar gradskih zidina. Jedna crkva je pogođena dok je Taljakoco u njoj vršio službu. Nakon odlaska krstaša Hunjadi je uradio sve što je u njegovoj moći da obnovi razrušene bedeme. Ipak grad je bio toliko razoren da je potpuna obnova bila van njegove moći. On je tražio da ugarski kralj što pre doće na jug svoje zemlje i pomogne obnavljanje grada. Sredstva je tražio i od plemića. Normalizacija života u gradu tekla je vrlo sporo.

Posledice[uredi - уреди]

Spomenik na Kalemegdanu

Vest o hrišćanskoj pobedi širila se vrlo brzo. Mnogi su se ponadali da su zaustavljena turska osvajanja.[6] Najznačajniji beogradski branioci, Hunjadi i Kapistran, slali su pisma ugarskom kralju, papi, plemićima, Veneciji, milanskom vojvodi. Papa je vest o pobedi raznosio dalje pa je ona stigla i do etiopskog vladara. Vest o pobedi širili su i Dubrovčani.[7] Naređeno je da se svuda prirede svečanosti u čast pobede kod Beograda, a lično je smatrao ovaj događaj najsrećnijim događajem u svom životu.[2] Papa je 6. avgust proglasio danom beogradske pobede koji je trebalo da se slavi u celom hrišćanskom svetu. O značaju koji su savremenici pridavali ovom događaju pokazuje i veliki broj savremenih izvora. Nijedan događaj u srednjovekovnoj beogradskoj istoriji nije zabeležen u tako velikom broju izvora.[6]

Pobedu hrišćana obeležio je i gubitak najznačajnijih branilaca. Naime, u polurazorenom gradu došlo je do širenja raznih zaraznih bolesti. Kod Hunjadija su se prvi znaci kuge pojavili 4. avgusta, a 6. avgusta su se prvi simptomi pojavili i kod Kapistrana. Hunjadi je prebačen u Zemun gde je nakon nedelju dana umro. Hrišćani su izgubili čoveka koji je ceo svoj život posvetio borbi protiv Turaka, a Turci su dobili zadovoljenje za pretrpljeni poraz — grad nisu osvojili, ali je njihov najveći protivnik bio mrtav. Kapistran je umro 23. oktobra 1456. godine u Iloku. Pre kraja godine umro je i srpski despot Đurađ Branković, još jedna važna ličnost u balkanskoj politici prethodnih decenija.

Papski legat Karvahal još uvek je gajio nadu u mogućnost organizovanja krstaškog rata i nastavljanje borbe protiv Turaka. Međutim, takav poduhvat bio je nemoguć bez podrške plemića koji bi obezbedili konjicu a on takvu podršku nije imao. Krstaši su se u potpunosti razišli tek u decembru 1456. godine.

Značaj hrišćanske pobede sastoji se u privremenom zaustavljanju turskih osvajanja i daljeg prodora ka Zapadnoj Evropi.

Ugarska posle Hunjadija[uredi - уреди]

Smrću Janoša Hunjadija situacija u Ugarskoj se promenila. Njegovom smrću nije nestao samo borac protiv Turaka već i predstavnik domaćeg plemstva koje se suprostavljalo stranom plemstvu oličenom u Ulrihu Celjskom. Bez Hunjadija Ladislav i Ulrih su znatno ojačali. Oni su sa malobrojnom vojskom logorovali u Futogu odakle su nakon završetka opsade i Hunjadijeve smrti pošli da preuzmu Beograd. Hunjadijev sin Ladislav odbio je da im preda grad, ali je pustio kralja i Ulriha da uđu u grad. Tu se posvađao sa Celjskim pa ga je ubio. Kralja je pustio nakon što je dobio pismene garancije da mu se neće svetiti. Ladislav V nije održao svoju reč. Čim se Ladislav pojavio u Budimu, uhvaćen je, osuđen i odmah pogubljen. Matija Hunjadi je zatvoren. Na vest o Ladislavljevoj smrti došlo je do pravog rata između pristalica dve stranke.[4]

Spremajući se za svadbu sa francuskom princezom Katarinom iznenada je umro 23. novembra 1457. godine. Pošto nije imao dece ponovo se postavilo pitanje nasleđa trona. Mađarski plemići okupljeni u budimskoj tvrđavi predložili su Ladislava Gorjanskog, palatina Ugarske. Hunjadijeva stranka održala je skup na Rakoškom polju 25. januara 1458. gde su istakli svog kandidata, Matiju Hunjadija-Korvina. Masa je krenula u Budim da odluku saopšti plemićima. Oni nisu imali snage da odreaguju pa je novi kralj Ugarske postao, Hunjadijev sin Matija Korvin.[4]

Kasnija Mehmedova osvajanja[uredi - уреди]

Poraz pod Beogradom nije značajnije usporio, niti je zaustavio turska osvajanja. Turska vojska je ratovala u Albaniji gde je naterala Skenderbega na bekstvo. U periodu od 1458. do 1460. pale su Morejska Despotovina, poslednji ostatak Vizantije i Srpska Despotovina, koju su razdirali sukobi Đurđevih naslednika. Usledila su osvajanja Sinopa i Trapezunta. Rat sa Venecijom vođen je između 1462. i 1470. Godine 1463. osvojena je Bosanska Kraljevina. Rat je vođen i protiv Karamana i države Aknajunlua.

U ovom periodu vođene su borbe protiv Ugarske i Moldavske kneževine ali je ugarski kralj Matija Korvin uspeo da konsoliduje južnu granicu Ugarske. I pored velikih ratnih uspeha tokom svoje vladavine Mehmed nije uspeo da nanese odlučujući poraz svom najvećem hrišćanskom protivniku, Ugarskoj kraljevini.

Izvori[uredi - уреди]

  1. Pored ugarskih trupa koje su predvodili Hunjadi i Silađi u odbrani Beograda učestvovao je i veliki broj krstaša kojima je komandovao Kapistran.
  2. 2.0 2.1 2.2 2.3 2.4 2.5 2.6 2.7 Momčilo Spremić, Đurađ Branković i njegovo doba, Srpska književna zadruga, Beograd 2002.
  3. -{István Lázár: Hungary: A Brief History (vidi 6. poglavlje)}-
  4. 4.0 4.1 4.2 4.3 Peter Rokai, Zoltan Đere, Tibor Pal, Aleksandar Kasaš, Istorija Mađara, Klio, Beograd 2002.
  5. 5.0 5.1 Rober Mantran, Istorija osmanskog carstva, Klio, Beograd, 2002.
  6. 6.0 6.1 6.2 6.3 6.4 6.5 6.6 6.7 6.8 6.9 Jovanka Kalić-Mijušković, Beograd u srednjem veku, Srpska književna zadruga, Beograd 1967.
  7. priredio Mihailo Dinić, Građa za istoriju Beograda u Srednjem veku, Istorijski arhiv Beograd, Beograd 1958.

Literatura[uredi - уреди]

Vidi još[uredi - уреди]