Марковац (Велика Плана)

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Disambig.svg Za ostale upotrebe, v. Марковац (razvrstavanje).
Марковац

Стари храст код Марковца
Стари храст код Марковца

Основни подаци
Држава  Србија
Управни округ Подунавски
Општина Велика Плана
Становништво
Становништво (2011) 3228
Положај
Координате 44°14′04″N 21°06′14″E / 44.2345°N 21.104°E / 44.2345; 21.104
Временска зона средњоевропска:
UTC+1
Надморска висина 95 m
Марковац is located in Srbije
Марковац
Марковац
Марковац (Srbije)
Остали подаци
Поштански број 11325
Позивни број 026
Регистарска ознака VP


Координате: 44° 14′ 04" СГШ, 21° 06′ 14" ИГД

Марковац је насеље у Србији у општини Велика Плана у Подунавском округу. Према попису из 2002. било је 3228 становника (према попису из 1991. било је 4076 становника).

Геогравски положај[uredi - уреди | uredi izvor]

Удаљено је 101 km од Београда. Налази се на ауто-путу Е-75 Београд - Ниш где се пут одваја за Свилајнац.

Кроз Марковац пролази пруга Суботица - Београд - Марковац - Лапово - Ниш.

Покрај села протиче Велика Морава, налази се на тромеђи општина и региона (Лапово и Рача су Шумадијски, Свилајнац је Поморавски, а Марковац припада општини Велика Плана и Подунавском округу).

Историја[uredi - уреди | uredi izvor]

Настанак места Марковац спада у ред старијих насеља а основан је по предању за време прве сеобе. Ово насеље најпре основано на месту које се зове Лучаница, на самој обали Мораве, одакле је премештено у Шљиваре, у данашње Селиште, да би се сачувало од моравских поплава. Али како се река опет приближила, то се преместе на данашње место.

У арачким списковима помиње се Марковац који је имао 1818. године 118 а 1822. 111 кућа. Године 1866. Марковац је имао 332 куће, а по попису из 1921. у варошици је било 596 кућа са 3085 становника.
По предању Марковац је добио ово име по Марку Кривокући који је овамо први дошао из Лапова. Он је, веле, држао велико имање, био је кнез у селу и одликовао се у борби с Турцима. Као војвода погинуо је у Ресави на месту Јасеново, где је сада село Јасеново (Ресава). Од Марка данас нема потомака.

Друга породица по старини јесу Конићи (Станојевићи) пореклом од Пећи, затим Аврамовићи, чији су преци дошли из Гложана (Ресава), Павловићи старином из Кованице (срез деспотовачки), Мишковићи и Јагоровићи старином са Косова, Черкеновићи такође и то од Призрена, одакле су дошли прво у Седларе (Ресава) па овамо, а већи део тог великог рода је променио презиме у Којадиновићи, Доцићи и Богосављевићи по три сина Недељка Черкеновића, који је и сам дошао из Призрена преко Седлара и убио Турчина за шта је у Смедеревској Паланци осуђен на смрт, а онда пред извршење смртне казне затражио да буде одвезан да би дао дар својим џелатима "јер је то обичај", којом приликом је убио кадију и зато био растргнут на четверо ("коњима на репове"), после чега су његова удовица и три сина пребегли рођацима у Марковац,[1] Станимировићи који су старином из Глоговца и т. д.

Највише досељеника има из Ресаве, па из моравских села, затим из Лепенице, Моравице, из Јужне Србије, од Тимока и Црне Реке, са Косова од Ниша, из Јасенице, Белице и са Власине.
[2]

Марковац је имао школу "од пре осамдесет година".[3] Године 1912. подигнута је нова зграда за школу. До 1870. служили су се лаповском црквом а те исте године подигли своју. Године 1921. Марковац је проглашен за варошицу.

Године 1892. основана је земљорадничо-кредитна задруга; 1894. основана је стрељачка дрожина ; године 1895. основана је Певачка дружина а 1898. онована је Потрошачко-набављачка задруга.(подаци су до краја 1928. године) [4] .[5]

Привреда[uredi - уреди | uredi izvor]

Мештани се претежно баве пољопривредом, али све већи је број приватних фирми и трговинских радњи, велики број мештана ради у иностранству.

Марковац је такође познат по „старом храсту" који је стар неколико стотина година. По овом храсту је и мотел добио назив.

Демографија[uredi - уреди | uredi izvor]

У насељу Марковац живи 2639 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 42,8 година (40,7 код мушкараца и 44,8 код жена). У насељу има 991 домаћинство, а просечан број чланова по домаћинству је 3,26. Велики број мештана је на привременом раду у иностранству и преко лета долазе на годишњи одмор.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија
Година Становника
1948. 3579 [6]
1953. 3749
1961. 3966
1971. 4085
1981. 4462
1991. 4076 3432
2002. 4011 3228
Етнички састав према попису из 2002.[7]
Срби
  
3.193 98,91%
Македонци
  
7 0,21%
Црногорци
  
3 0,09%
Хрвати
  
2 0,06%
Руси
  
2 0,06%
Југословени
  
1 0,03%
непознато
  
4 0,12%


Референце[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. према фељтону "Ко су Шумадинци" Милета Недељковића, Глас јавности 2001. [1]
  2. Литература „Летопис Подунавских места“(Беч 1998) период 1812–1935 Летописа, по предању, Подунавских места и обичаји настанак села ко су били Досењеници чиме се бавили мештани
  3. N.B. "пре осамдесет година" се односи на извор из 1928, дакле, 1840-их година, кад се основне трогодишње и четверогодишње школе у новооснованој Србији и отварају. То је и очигледно јер се у следећој реченици помиње да је 1912, дакле пре више од 100 година, направљена нова зграда за школу.
  4. Подаци су узети из: Т. Радивојевић, Лепеница-посебни Део у (рукопису) и из „Летописа“ општине варошице Марковца, Бр. 8/1928)
  5. Подаци су узети из: „Насеља“ књ.19. др. Б. М. Дробњаковић (1925)Смедеревско Подунавље и Јасеница)
  6. Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7
  7. Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  8. Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9

Коришћена Литература[uredi - уреди | uredi izvor]

  • Извор Монографија Подунавске области 1812-1927 саставио Др, Владимир Марган бив. Председник Обласног одбора Комесар Обласне Самоуправе, објавјено (1927)„Напредак Панчево“
  • „Летопис“: Подунавска места и обичаји Марина (Беч 1999).

Летопис период 1812–2009. Саставио од Писаних трагова, Летописа, по предању места у Јужној Србији, места и обичаји настанак села ко су били Досељеници чиме су се бавили мештани

  • Напомена

У уводном делу аутор је дао кратак историјски преглед овог подручја од праисторијских времена до стварање државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Највећи прилог у овом делу чине ,»Летописи« и трудио се да не пропусти ниједну важну чињеницу у прошлости описиваних места.

Иначе Монографија Подунавске области (Панчево, 1929) коју је саставио др Владимир Марган сачињена је од три дела и представља и данас једно од незаобилазних дела за проучавање Србије и Баната.

Написали су најбољи познаваоци појединих тема и проблема – истакнути историчари, професори универзитета, директори школа, сеоски начелници, економисти, инжињери, социјолози, лекари, црквена лица, правници, кустосии библиотекари. Укупно 61 аутор.
Стављајући данашњим читаоцима на увид ово дело, које се први пут појављује у овом облику, верујемо да ћемо задовољити већ доста раширен интерес за проучавање прошлости наших насеља.

Спољашње везе[uredi - уреди | uredi izvor]