Которски статут

Град Котор, чува један од најзначајнијих правних споменика средњевековне српске државе.Овај Статут, један је од два статута који чува данашња држава Црна Гора; поред овог, сачуван је статут који је некада користио град Будва, док се за статутима Улциња и Бара, за чије се постојање знало, губи траг.Овај правни документ настао је под утицајем млетачког права и као такав сличан је статутима суседних градова, нарочито оном који је имао Дубровник.Најстарија одредба которског статута потиче из 1301.године, мада треба имати у виду да у кодификацију која је штампана 1616. године нису ушле неке раније одлуке. Овај правни документ садржи специфичне правне норме и као такав није сличан правним изворима који су користили други српски градови у унутрашњости или они освојени од Византије.

Настанак и прве кодификације

Овај Статут настао је у епохи прелаза протокомуналног друштва у уређену комуну.Сачувано издање овог статута, штампаног у Италији, (Венеција) 1616. године, као својеврсна хроника самог града, ипак није обухватио његово целокупно правно наслеђе.У њему нису нашле места поједине важне одлуке које су донесене још крајем 12. века док су прве статутиране одлуке потичу из 1301. године Књига статута, како је највероватније уобличена у почетку 14. века, мењана је и допуњавана до 1425., док је штампано издање обухватило и законске одлуке које су реформисале, мењале или елиминисале одлуке из ранијих времена.

Кодификација коју су 1614–16. сачинили которски племићи, Маријан Бућа и Франо Болица исказујући древност и континуитет аутономног уређења својег града, истицала је и под делотворном заштитом млетачких властодржаца успешност владавине которског патрицијата. Она се односила како на више номиналну, босанску владавину када је краљ био Твртко I (1384.–1390.), тако и на период фактичке которске самовладе (1390.–1420. г.) којом се избегла тиранија појединца, али и површности неискусног мноштва.

Одлука о штампању Статута донета је 27. октобра 1614., одмах по доласку млетачког ректора Зуан Францесkа Долфина, на заједничкој седници Малог (Тајног) и Великог которског већа; изабрани редактори су вероватно журно, на штa указује често одсуство хронолошког реда, односно тематског следа, већ обавили свој посао до 13. августа 1615., а коректор завршио коректуру до 3. јуна 1616. г.

Садржај статута

Редактори статута, приликом прикупљања података, као и анализом и преписком Књиге статута, поделили су сам статут на 4 целине.

Први део

Први део Статута је најстарији и најобимнији, с оригиналним интестатом „Statuta, & Leges Ciuitatis Cathari“ изнад статутарних одлука, означених као главе. Започиње одлуком „О постављању судија Града Котора“, док 440.глава садржи Привилегију о границама Комуне и града Котора, заправо италијански превод фалсификоване повеље – пресуде с потписом који је дао цар Стефан Душан – коју су Которани сматрали правним основом поседовања своје територије.

Одредбе статута обухватају раздобље од 1301. до 1425. г., док се за још десетак глава може утврдити временски оквир у којем су донете, на основу личности које се помињу, повезаности с датираним главама или других индиција. Најстарије одлуке сежу у време уобличавања целине которског Статута од низа раније донијетих одлука.У првом делу одредбе углавном говоре о о општим питањима трајног значаја, с којима се сучељавала комунална заједница.

Други део

Најмлађе датиране главе занимљиве су и због разграничења с другим делом Статута – Одлукама донетим током которске самовладе. Међутим, главе нису распоређене хронолошки, већ према садржини. Одлуке из другог дела потврђују, исправљају или допуњују оне из првог дела, али усед неуједначености концептуалног устројства и недосљедности у систематизовању, није присутно повезивање предмета у опсежније целине.Утицај дубровачког статута огледа се у распоређивању групације глава о избору градских органа и служби, у одредбама о заклетвама, о суђењу, породичном и имовинском праву, комуналном реду и кривичном праву. Дубровачки статут деловао је и на позајмице у формулисању наслова и текстова, прилагођених приликама у Котору.

Други део Статута чине Изгласане одлуке (Partes captaæ Tempore Catharinor.“) са 39 глава, које потичу из раздобља од 1383. до 1420. г., а редактори у наслову с поносомза њега наводе „Quo tempore suis legibus et institutis regebantur“. Међутим, знатан део одлука из времена которске самосталности укључен је и у основну целину Статута, а и „усвојене одлуке“ су са њима садржајно повезане. После 1425. г. више се није дирало у текст Књиге Статута.

Трећи део

Трећи део Статута чини пет докумената о завршним преговорима и углавцима јавног чина подвргавања града власти Венеције („Partes Captaæ A Domin. Venetiarum.“), који исказују обострани интерес да услови прихватања млетачке власти буду јасно утаначени, а да се сачува континуитет важења которског статута и комуналног уређења.

Четврти део

Четврти део Статута („Partes captaæ Sub. Domin. Venet.“). формално и садржински наставља се на одлуке из раздобља которске самосталности, имајући једнаку правну снагу као и одредбе из Књиге Статута. Свака изгласана законска одлука у Великом већу Котора од 1421. до 1444. г. датирана је и распоређена хронолошким следом, а 52 главе с редним бројевима понављају се у оквиру службе коју је обављао кнез. Оно што је сигнификантно је да нове одлуке осликавају нове друштвене односе, битно измењене у односу на оне који су владали у време стварања најстаријег језгра Статута. Посебна пажња придаје се бризи о црквеној имовини, инвентарисању црквених добара и обавезама прокуратора, прикупљању новца за одржавање Катедрале; такође и начину гласања, позивању на седнице већа, већницима, заклињању пре избора; грађанима се забрањују закупљивање царине изван Котора (1421.) и односи с великашима из окружења (1439.), а прописује се и њихово обавезно наоружавање (1442.). Законски се регулишу свечаности; утврђује се календар светковина и изједначава прослављање св. Марка с прославом св. Трифуна; уводи се и строжије поштовање недеље. Утврђене су тарифе наплате код принудног извршења (1426.) и тарифе за услуге нотара (1431.). Штампано издање садржи и документе из каснијег раздобља који немају облик формално усвојених одлука, али су садржајно повезани с ранијим главама Статута.

Статут и црква

Световна и црквена власт у Котору биле су уско испреплетане, те је црквено право веома утицало на неке одредбе статута.Пролазне кризе њиховог аутономног деловања, мада је у обликовању одређених института утицало и црквено право, огледале су се у статутарним одребама према којима бискуп није могао судити световњацима, свештеник није могао бити нотар комуне, док градски нотар није смео писати исправе клерицима, нити се мешати у њихове спорове. Штавише, Статут је до 1330. г. садржао одредбу према којој онај ко је рођен у граду не може постати которски бискуп. У духу канонских начела, црквеним установама управљале су старешине уз помоћ прокуратора световњака, док је црквена имовина била неотуђива. Патронатске цркве, које су властитим средствима на својем поседу подизале породице представљале су специфичан случај; држећи их као наседну својину, оснивачи су с бискуповим овлашћењем узимали у службу свештенике, који би примали уговорену плату, док би они делили њене приходе. Статутом је ограничавано право односног избора искључивањем странаца.

Друштвени односи

Круг племства затворен је одредбом из 1361. г., по којој су у Велико веће улазили мушкарци старији од 18 година, „чији су очеви, дедови и преци по мушкој линији од старине били у нашем већу“. (глава 35.), а даље притврђен 1412. одредбом да се которски племић не сме оженити женом која не припада племству града у којем је рођена (глава 394.), под претњом лишавања чланства у Великом већу, племићке титуле, права на положај, службу и друге градске бенефиције. Комунална власт није дозвољавала политичко издизање младог грађанства. Ипак, сходно одлуци из 1388. г., могла се „затражити милост“ да се постане племић и члан Већа, али је било потребно да такву молбу подржи три четвртине чланова Малог већа, да би се прослиједила Великом већу, које јој је такође морало дати трочетвртинску сагласност. С друге стране, људи који би долазили да се настане у Граду, морали су обећати да ће бити Которани, уписати се код нотара и обавезати на терете („ангарије“) плаћања пореза и чувања градске страже, у чему је морао учествовати сваки грађанин. Робови су у потпуности припадали господарима. Становници ближег и даљег залеђа, потенцијални досељеници у дистрикт називани су „Sclavi “. , „Albanenses“. i ређе „Valahi“. , док су међу дистриктуалцима најбројнији били „посадници“, који су господарима додељивани заједно са земљом. „Половници“ су обрађивали винограде на половину, а „годишници“ су боравили у виноградима за своје господаре. „Влаштаци“, који се помињу у глави 125., били су изједначени с онима „ропског рода“ и с копиладима код одмеравања казне за напад на господара.

На челу градске управе налазио се кнез, којег је постављао владар. Он је у Котор долазио „по налогу“ краља. Статут у глави 26. одређује образац заклетве пред скупштином народа, којом се кнез обавезивао „да ће сачувати добро управљање и стање целог Града и оно што је очувано, и правне обичаје чувати“ (глава 23.), а „на част нашег Господина Краља“. Иако се утицај кнеза слабо осећао у Котору у XIV в., Статут је забрањивао грађанима да траже службу помоћника кнеза, коју је такође додељивао владар, као и да узму кнеза за кума. Пре 1371. г.,Котор је осамостаљивањем почео и да бира градске кнежеве односно ректоре, странце, ограничавајући им службу на годину дана и прописујући њихово обавезно становање у Граду. Кнез]] је имао годишњу плату од 1.000 перпераи регалије, али није смeо примати друге дарове, нити обедовати с грађанима, осим на свадбама. Судио је у грађанским и кривичним стварима заједно с градским судијама и сарађивао с већима. Временом су Которани прешли на избор кнежева између припадника домаће властеле, али је трајање њихове службе даље ограничавано, а неодговорно поступање у стварима које су им стављане у надлежност подвргавано додатним санкцијама.

Облигациони односи

У погледу дужничко-поверилачких односа, Статут је прописивао да поједини ортаци морају враћати дуг целог трговачког друштва, док је затвором прећено онима који дуговања нису могли вратити, при чему се није могла узимати имовина родитеља дужника. Старије статутарне одредбе баве се залогама, а почетком XV в. усаглашаване су процедуре у случају задуживања и неблаговременог измиривања дуга те ревидирана сложена процедура о коришћењу ствари дате у залог. Норме су уређивале три главне врсте власништва: комуналног – Грбаљ, који је имао најсложеније својинскоправне односе; црквеног, које је континуирано осиромашивало и појединачног – које је циркулисало правним пословима купопродаје, размене, поклона, заплене, односно најма. Иако искључиво на основу статутарних одредби није могуће стећи целовит увид у правне системе појединих комуна, у вези са својином у Котору евидентни су и одговарајући механизми њене заштите поступком јавног оглашавања.

Кривично право

Статутарне одредбе кривичноправног карактера заступљене су у значајној мери. Велики број кривичних дела и преступа те прописаних санкција настојао се систематизовати више него друге правне области. Казне су посебно за убиство или силовање одмераване према друштеном положају починилаца; на Словена, Албанца или Влаха осумњиченог за убиство била је дозвољена примена тортуре. Код угрожавања имовине највише одредби посвећено је крађи – која је степенована сходно вредности украденог предмета, поврату те друштвеном положају ухваћеног; осумњиченом се допуштало правдање заклетвом пред одређеним бројем људи. Санкционисана је и издаја, односно удруживање с непријатељем, при чему је санкција из главе 398. прописивала да се издајици „кућа до темеља поруши и сва се друга његова добра потпуно разделе градском пуку и нека буде вечно прогнан.“

Брачно право

Статут одредбама о миразу посвећује преко двадесет глава, којима је била интенција да се позиција жене што боље заштити, сходно римскоправном начелу да све што јој припада пре склапања брака, остане њено неотуђиво власништво. Очување жениног мираза и индивидуалности њене својине гарантовало се обавезом састављања нотарске исправе с пописом мираза, чињеницом да су додатни поклони које би добила такође спадали у њено искључиво власништво те прецизним статутарним прописивањем одеће которске патрицијске невесте, односно новчане накнаде уколико се не би обезбедила тако скупоцена роба.

Муж је иначе могао располагати, посебно јамчити жениним новцем, а пракса залагања мираза није се искоренила. Мираз је морао бити обезбеђен и када се улагао у трговачку заједницу ожењене браће, а у сваком случају је морао бити враћен удовици после смрти мужа, која је имала право изјавити да после мужевљеве смрти жели да остане у његовој кући и користи се, уз властити мираз, његовим имањем.

Наследно право

Наследноправне одредбе, сличне односним нормама дубровачког статута, без строжијег тематског распореда, најчешће се односе на тестаменат, који су могле сачинити само пунолетне особе, у присуству два сведока и накнадно проверавање исправе од нотара и судије. Знаковите су и одребе о епитропима и блиским рођацима, које је услед недостојности могла мењати даља родбина. Сличност с дубровачким правом налази се и у начину расподеле породичног власништва између више мушких потомака (глава 139.), с циљем избегавања свађа међу њима..

Државна управа

Статут пре свега регулише службе које обављају појединци изабрани од стране аутономних комуналних тела – судија, Малог већа, Већа умољених. Прописи са формуларом заклетве односе се и на привремене службе. Службеници који су унајмљивани, с изузетком нотара и канцелара, били су по свему судећи у надлежности извршне власти. Службеници су бирани на празник св. Ђорђа (23. април), када су обављане смене органа власти, а за свој су рад добијали плату, односно проценат од утршка. Општа начела о раду службеника огледају се у правилу да ко има једну службу не може имати другу, као и у обавези да се мора надокнадити штета службенику коју је претрпио вршећи повјерену дужност. Одбијање службе се кажњавало, а по престанку службе службеници су предавали рачунске свеске, које су се чувале у канцеларији Комуне. Функција судије, коју су обављали угледни, „поверљиви и одани“ племићи, одражавала је темељну категорију комуналног система и била регулисана бројним статутарним прописима. Глава 1. отпочиње начином њиховог избора, да би „у току једне године“, „добро, одано и опрезно“ водили град, њиме управљали и свакоме, у складу са статутарним одредбама, пружали пуну правду. Судије су с Малим већем до 1372. г., а затим и Већем умољених (састојало се од 15 чланова међу којима су биле и судије), бирале вршиоце свих градских служби, док је у њиховој искључивој надлежности био избор извршних органа и „викара и рипаријуса“. Да би судија могао бити поново изабран, морало је протећи две године од његовог претходног обављања те функције. Заклете судије, о чијој се непристрасности водило рачуна низом статутарних забрана и изузећа, радиле су у већима „sublodia“ и изван града. Сходно захтевима експедитивног поступања, у процесима који се нису смели одужити преко три месеца, изрицале су пресуду у присуству нотара. Статутом је предвиђено вољом странака изабрано арбитражно судство у парницама о некретнинама. Странке су на суду заступали и стручну помоћ им пружали судски адвокати, док је грађанин био заштићен низом додатних одредби Статута.

Најстарије колективно тело Комуне, „Велико и Опште веће града Котора“, наследник „Народне скупштине“ која је временом задобила церемонијалну улогу, за чланство је претпостављало политичку зрелост која се стицала са 18 година те одређени, минималан број чланова за пуноправан рад, најчешће у „уобичајеној великој Сали палате Комуне“. Осим у Великом већу, блиски рођаци нису истовремено могли бити чланови осталих колективних органа. Иако је Велико веће формално затворено 1361. г., друштвени потреси су учинили да се под тешко остваривим условима 1388. омогући тражење пријема у то тело. Велико веће је бирало чланове Већа умољених, а оно је бирало судије, чланове Малог већа (које је углавном имало шест чланова) и градске службенике..

Види још

• Котор
• Венеција
• Цар Душан
• Дубровник

Литература

• STATVTA CIVITATIS CATHARI – СТАТУТ ГРАДА КОТОРА: Књига I, фототипско издање оригинала из 1616. године; Књига II, преводоригинала из 1616. године са научним апаратом.
• ACTA HISTRIAE • 20 • 2012 • 3 Reviews Саво Марковић