Вук Стефановић Караџић

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Latinična verzija

Отац савременог српског језика, Вук Стефановић Караџић

Вук Стефановић Караџић (8.11. 1787, Село Тршић - 7.2. 1864, Беч), лингвиста, реформатор српског језика.

Живот[uredi - уреди | uredi izvor]

Вук Стефановић Караџић (1787-1864) је рођен у породици у којој су деца умирала, па је по народном обичају, добио име Вук како му вештице не би наудиле. Рођен је у Тршићу. Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића, који је био једини писмен човек у крају. Образовање је наставио у Лозници, а касније у манастиру Троноши. Како га у манастиру нису учили, него терали да чува стоку, отац га је вратио кући. Не успевши да се упише у карловачку гимназију, он одлази у Петриње. Касније стиже у Београд да упозна Доситеја Обрадовића, свог вољеног просветитеља. Овај га грубо отера од себе и Вук разочаран одлази у Јадар и почиње да ради као писар код Јакова Ненадовића. Кад је отворена Велика школа у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо обољева и одлази на лечење у Пешту. Касније се враћа у Србију и када устанак пропада, одлази у Беч. У Бечу упознаје цензора Јернеја Копитара који му даље помаже у остварењу планова. Започео је свој рад на реформи језика и правописа и увођењу народног језика у књижевност. Због проблема са кнезом Милошем Обреновићем било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а и у аустријској држави, својим радом стиче пријатеље и помоћ у Русији, где добија сталну пензију 1826. године. У породици му је остала жива само кћерка Мина Караџић.

Вук је умро у Бечу. Његове кости пренешене су у Београд 1897. године и са великим почастима сахрањене у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића.

Реформа Ћирилице[uredi - уреди | uredi izvor]

Из старословенске азбуке Вук је узео следећа 24 слова:

А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з
И и К к Л л М м Н н О о П п Р р
С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш

Њима је додао: Ј ј, Љ љ, Њ њ, Ћ ћ, Ђ ђ и Џ џ а избацио:

Ѥ ѥ (је) Ѣ, ѣ (јат) І ї (и) Ы ы (и) Ѵ ѵ (и) Ѹ ѹ (у) Ѡ ѡ (о) Ѧ ѧ (ен) Я я (ја)
Ю ю (ју) Ѿ ѿ (от) Ѭ ѭ (јус) Ѳ ѳ (т) Ѕ ѕ (дз) Щ щ (шч) Ѯ ѯ (кс) Ѱ ѱ (пс) Ъ ъ (тврди полуглас) Ь ь(меки полуглас)

У почетку Вук није употребљавао слова ф и х. Слово х је додао у цетињском издању „Народних српских пословица“ из 1836. године. Караџић је 1839. године избацио јотовање гласова д и т у српском књижевном језику.

За друго издање „Српског рјечника“ Вук је прикупљао грађу из говора становништва Црне Горе, Дубровника, Далмације и Хрватске. Ово издање је објављено у Бечу 1852. године у њему се нашло 47.427 речи. Ово издање Рјечника на немачки је превео Јакоб Грим. До краја свог живота Вук је радио на даљем прикупљању грађе, али га је смрт спречила да спреми и треће издање. То су тек 1898. године учинила двојица његових поштовалаца, Пера Ђорђевић и Љубомир Стојановић.

Борба за увођење народног језика у књижевност[uredi - уреди | uredi izvor]

Током рада на граматици, речнику и издавању народних песама, Вук је почео да се бави питањем књижевног језика, који је у његово време представљао хаотичну мешавину. Стара српска књижевност развијала се на српској редакцији старословенског језика све до почетка 19. века. У 18. веку дошло је до снажног утицаја руских црквених књига на књижевни живот Срба. Елементи руског језика су све више продирали у дотадашњи црквено-књижевни језик и тако је створен вештачки руско-словенски језик, који је у Вуково време био званични језик цркве, школа и књижевности.

Школовани људи учили су из књига на старом језику, уносећи у њега елементе руског и српског народног језика. На тај начин створен је славеносрпски језик, којим се писало како је ко знао. Таква несређена ситуација је била основа са које је Вук кренуо у борбу против писаца старе школе. Борба је почела Вуковом критиком романа Усамљени јуноша 1815. и Љубомир у Елисијуму 1817. Милована Видаковића. Критика је била усмерена на лоше пишчево познавање језика, који је представљао несређену мешавину именских и глаголских облика старог, словенског и народног језика. Како је Видаковић у то време био најпопуларнији српски писац, па је овакав Вуков напад изазвао буру у књижевној јавности. Поред Видаковића, у полемици су учествовали и Јоаким Вујић, Лукијан Мушицки, Павле Берић и Глиша Гершић. Црква и њени највиши представници су предњачили међу Вуковим противницима. Карловачки митрополит Стефан Стратимировић, је већ после првих Вукових књига, дејствовао преко будимских власти да се онемогући штампање књига. Стратимировић се посебно није мирио са Вуковом азбуком, због избацивања старих ћириличних слова и увођења слова Ј, сматрајући то напуштање православља и покатоличавањем.

Поред српске цркве, највећи Вуков противник је био Јован Хаџић, оснивач и председник Матице српске и један од најобразованијих Срба тог времена. Хаџић, који је у почетку био Вуков сарадник, али су се касније разишли по питањима језика, је 1837. почео полемику са Вуком Караџићем. У спису „Ситнице језикословне“, Хаџић је дао упутства за рад будућим граматичарима. Вук је потом написао свој „Одговор на ситнице језикословне“, у ком је замерио Хаџићу на слабом познавању народног језика и непринципијалности у писању. Вуков одговор је био оштар, па је Хаџић наставио полемику написавши неколико чланака и брошура („Утук I“, „Утук II“, „Утук III“...).

Полемика између Караџића и Хаџића је трајала скоро деценију, а Караџић је однео победу тек 1847. године.

1847.[uredi - уреди | uredi izvor]

Година 1847. је година Вукове победе, и година у којој је коначно доказао да је српски народни језик једини прави језик Срба, тј. да је старословенски језик мешавина рускословенског и српског народног језика без чвршћих правила. Те године издате су четири књиге Вука и његових сарадника:

Издавањем „Горског вијенца“, доказано је да се и највећа филозофска дела могу писати чистим српским народним језиком.

Од 1814. до 1847. године Вукова побједа није била извесна. Иако је његов рад наишао на одобравање европских филолога и лигнвиста, он је међу самим Србима имао жестоке противике, који су му приговарали да њима не треба прости, говедарски језик. Сламајући противнике у полемикама и штампајући српске народне умотворине, којима се одушевљавала цијела Европа, па чак и највећи европски пјесник тога времена Нијемац Гете, Вук је својим противницима све више доказивао да нису у праву. Истовремено је добијао све више присталица међу млађим српским књижевним и културним радницима. До Вукове побједе 1847. долази управо захваљујући младом покољењу интелектуалаца. Те године су објављена горе наведена дјела којима је доказано да се на простом народном језику може писати како поезија, филозофија тако и сама Библија, чији превод не заостаје ни за једним преводом на други језик. Дјело Ђуре Даничића је докрајчило вишегодишњу Вукову полемику са његовим главним противником Јованом и потпуно оправдало Вукову реформу српске азбуке и правописа. Иако је Вукова реформа ове године постала стварност, требаће двадесет и једна година да се у Србији званично прихвати Вуков правопис.

Његош о Вуковој редакцији српског језика[uredi - уреди | uredi izvor]

Његош свједочи и потврђује своју сагласност Вуковом преводу "Новог завјета" на српски језик (прихвата Вукову редакцију српског језика)- Беч, 9. октобра 1833. године:

Wikiquote СВЈЕДОЏБА - Којом ми дољепотписани свједочимо да је познатог српског списатеља г. Вука Стефановића Караџића превод "Новог завјета" на српски језик чист и правилан и да је наша воља и жеља да се поменути превод на свијет изда на ползу језика и душевно спасеније српског народа ... Потпис :владика црногорски и брдски Петар Петровић“
()

[1]

Филолошки рад[uredi - уреди | uredi izvor]

У првој половини 19. века, уз помоћ тадашњих врхунских филолога, као што су браћа Грим и аустријских власти које је представљао Јернеј Копитар, Вук Стефановић Караџић је реформисао српску отографију и правопис, правећи велики рез између дотадашње славеносрпске културе и новог стандарда.

Караџићева капитална дела, међу којима се истичу прво издање "Српског рјечника" (1818.), друго, знатно проширено (1852.), те превод "Новога завјета" (1847.), поставили су темеље за савремени стандардни српски језик, а знатно су утицала и на облик савременог стандардног хрватског језика, понајвише у фази тзв. хрватских вуковаца или младограматичара. Основна начела Караџићеве реформе се могу сажети у три тачке:

  1. изједначавање народног и књижевног језика, тј. инсистирање на фолклорним језичким облицима, за које се сматрало да су поуздан водич забележен у народним песмама и пословицама;
  2. прекид са свим старијим облицима српске књижевности и писмености и ново утемељење стандардног језика без ослона на традицију;
  3. и, новоштокавски фолклорни пуризам, што се очитовало у чишћењу језика од црквенославизама који су идентификовани као рускоцрквена наплавина која не одговара гласовној и граматичкој структури српског језика.

На техничком нивоу, Караџићева реформа се манифестовала у новој српској ћирилици у којој су избачени непотребни полугласници (ъ, ь), апсорбирани графеми за љ, њ, џ које је предлагао Сава Мркаљ (Вук је готово у потпуности преузео графију "народног" писаног идиолекта Гаврила Стефановића Венцловића, монаха у манастиру Рачи с краја 17. и почетка 18. века), те уведена графема ј из (немачке) латинице. Нови фонолошки правопис, примерен прозирном идиому какав је српски, заменио је старији творбено-морфолошки. Језички супстрат је била новоштокавска ијекавштина (источнохерцеговачко-крајишко наречје), коју је Вук Караџић стилизирао делом и према хрватским писаним дјелима (тјерати уместо ћерати, дјевојка уместо ђевојка, хоћу уместо оћу). Али, због утицаја српске грађанске класе у Војводини и Србији, та је реформа прихваћена у нешто измењеном облику: ијекавски рефлекс јата (ѣ) је замењен екавским (нпр. дете уместо дијете). Српски књижевни језик ијекавског рефлекса јата остао је у Црној Гори, Босни и Херцеговини, међу Србима и Хрватској, као и у народним говорима западне и југозападне Србије.

Нефилолошки рад[uredi - уреди | uredi izvor]

Вуков споменик у Београду

Вук је поред свог највећег доприноса на књижевном плану, дао веома значајан допринос и српској антропологији у комбинацији са оновременом етнографијом. Уз етнографске записе оставио је записе и о физичким особинама тела. У књижевни језик је унео богату народну терминологију о деловима тела од темена до стопала. Треба напоменути да се овим терминима и данас користимо, како у науци тако и у свакодневном говору. Дао је, између осталог, и своје тумачење везе између природне средине и становништва, а ту су и делови о исхрани, о начину становања, хигијени, болестима, као и о погребним обичајима. У целини посматрано, овај значајни допринос Вука Караџића није толико познат нити изучаван. (Караџић, В.: Сабрана дела, књига XVIII, Просвета, Београд 1972.)

Награде[uredi - уреди | uredi izvor]

Вуков споменик у дворишту Народне библиотеке у Нишу

Вук је био цењен у Европи: биран је за члана Берлинске, Бечке, Петроградске академије наука, примљен је за члана научних друштава у Кракову, Москви, Гетингену, Паризу..., одликован је од руског и хабзбуршког цара, од пруског краља и Руске академије наука.

Године 1861, додељена му је титула почасног грађанина града Загреба.[2]

Види још[uredi - уреди | uredi izvor]

Референце[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Петар Петровић Његош, Писма I, Просвета ИП Србије, Београд, 1951.г.
  2. 1850. - 1918. (Austro Ugarska monarhija), Počasni građanin Grada Zagreba

Спољашње везе[uredi - уреди | uredi izvor]


Greška kod citiranja: <ref> oznake postoje za grupu pod imenom "н", ali nije pronađena pripadajuća <references group="н"/> oznaka, ili zatvarajući </ref> nedostaje