Boljevci

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
(Preusmjereno sa Бољевци)
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Boljevci
Osnovni podaci
Država  Srbija
Grad Beograd
Opština Surčin
Stanovništvo
Stanovništvo ((2002)) 4056
Geografija
Koordinate 44°43′12″N 20°13′13″E / 44.72°N 20.220166°E / 44.72; 20.220166
Nadmorska visina 68 m
Boljevci - Boľovce is located in Srbije
Boljevci - Boľovce
Boljevci - Boľovce
Boljevci - Boľovce (Srbije)
Ostali podaci
Poštanski kod 11275
Pozivni broj 011
Registarska oznaka BG


Koordinate: 44° 43′ 12" SGŠ, 20° 13′ 13" IGD

Boljevci je naselje u opštini Surčin u Gradu Beogradu. Prema popisu iz 2002. bilo je 4056 stanovnika (prema popisu iz 1991. bilo je 4284 stanovnika).

Geografske odlike[uredi - уреди | uredi izvor]

Nalaze se na levoj obali reke Save oko 40 km uzvodno od Beograda, odnosno 28,9 kilometara lokalnim putem. Naselje pripada opštini Surčin odnosno gradu Beogradu.

U njemu živi 4055 stanovnika od čega je oko 40% pripadnika slovačke nacionalne manjine. Boljevci su sa gradom povezani linijom 605 GSP, koja saobraća od Progara do naselja Ledine.

U Boljevcima postoje dva Kulturno-umetnička društva "Branko Radičević" i Sladkovič" Nekada su Boljevci predstavljali veoma važnu saobraćano, ekonomsko kulturnu lokaciju, imali su bioskop, savremenu ambulantu, banku, Dom kulture, Benzinsku pumpu. Danas je situacija izuzetno loša. Naselje je zahvaljujući lošem odnosu opštine Zemun u proteklih nekoliko decenija zapušteno. Nije izgrađen vodovod, loši su putevi, telekomunikacije.

Boljevčani se nadaju pomoći od strane opštine Surčin. Jedna od velikih perspektiva je izgradnja mosta na Savi kod obrenovačke T.E. "Nikola Tesla" koja će naselju bratiti izgubljenu saobraćanu važnost i uticati na njegov dalji razvoj.

Tokom seoske slave se već godinama održava manifestacija "Srem u Boljevcima" tokom koje se održava "Strašilijada".

Istorija[uredi - уреди | uredi izvor]

Boljevci se ubrajaju u naselja sa dugom istorijom naseljenosti (od neolita do danas). Na ovim prostorima je lovio čovek još na prelasku iz starijeg u mlađe kameno doba, ali se smatra se da su pripadnici vinčanske kulture najstariji žitelji ovog naselja. U ataru sela su pronađeni predmeti iz bronzanog i gvozdenog doba, ali dolaskom Kelta i mešanjem sa starosedeocima, obrazuje se plema Skordisci. Rimska osajanja ovim prostorima donose nove oblike kulture, a sa propašću carstva ovde se smenjuju vizantijska, bugarska i ugarska vlast. U srednjem veku ovde je bio značajan prelaz preko Save do kog se stizalo sa Carigradskog i sa Srebreničkog druma. Zajedno sa Beogradom 1521. godine selo je potpalo pod tursku vlast.

Pod današnjim imenom naselje se pominje 1702. godine, a prvi pisani dokument datira iz 1716. godine. Pravoslavni hram je posvećen Sv. Petki i izgrađena je u periodu od 1797. do 1800. godine. Seoska slava je Velika Gospojina (28.8.).

U prvoj polovini 19. vijeka ovaj prostor, pored Srba, naseljavaju i Slovaci. Kao privremeno rešenje 1900. godine je podignut molitveni dom, sa drvenom zvonicom po strani. Godine 1908. evangelistička crkvena opština se osamostaljuje, a krajem 19. vijeka je na izgrađena i crkva.

Najpoznatija pesma u Boljevcima je pesma zvana: "Boľovčania čo robíte" i mnogi je zovu himnom Boljevčana.

Kultura Slovaka iz Boljevaca:

https://youtu.be/1DFyFbNIAI0

https://youtu.be/Lja7mqoUNbE

https://youtu.be/8X65eEYet2A

ИСТОРИЈАТ БОЉЕВАЦА:

 Ко зна колико пута по хиљаду година на овој питомој земљи живе људи. Сигурно је да ту обитавају од прадавних времена због доброг и прелепог положаја. Камени шиљак нађен на Водоплавици сведочи да се овде човек заустављао и ловио већ у преласку из старијег у млађе камено доба, пре око 9000 година. Најстарије станиште је на Збегу, припада Старчевачкој култури, пре око 6500 година. Млађа култура, Винчанска, пре око 5500 година, откривена је у самом данашњем селу, на брегу изнад старог Вока. Бронзано доба, пре око 4500 година, у атару данашњих Бољеваца оставило је трага на два велика локалитета: на Пејином брегу и у самом селу - од Великог до Малог раскршћа па према Сави.

Сходно слабим материјалним остацима из гвозденог доба, пре око 2700 година, наслућују се налазишта на више места у атару Бољеваца. Доласком ратоборних Келта, њиховим мешањем са староседеоцима Срема и рубних области образује се моћно племе Скордисци пре око 2250 година. Значајни трагови нађени су на Преком путу и код Радио станице, на Малом Грабовцу и у селу. Римска освајања у време императора Августа (28.п.н.е.-14.н.е.) доносе нове облике културе. Област између Дунава и Саве, много касније прозвана Срем, припојена је империји у оквиру Доње Паноније.

Трагови Рима су на Збегу, Малом Грабовцу, у селу, на Економији, Кумши, Великом Селишту, код Фенека и другде. Из 4. века је вила рустика неког од римских магната вероватно из Сингидунума (Београда), археолошки потврђена на Малом Грабовцу. У временима која су позната као Сеоба народа, после 375. године ово имање је разорено. Из Сеобе Народа које захвата време последњих деценија 4. па до самог почетка 9. века, нису запажени знатнији трагови, осим словенских остатака с краја 7. и из 8. и 9. века.

После слома римског царства област Срема поред Саве припала је његовом похришћањеном делу - Византији. После пропасти Византијске мисије свете солунске браће, словенских апостола Ћирила и Методија, пут их води у Срем, у Митровицу (Дмитровицу) где су почивали мошти св. великомученика Димитрија, сада у Солуну. У северном делу Срема, у брдима, настањују се франачки монаси (Фрузи - отуд Фрушка гора) заснивајући бенедиктинске опатије као противофанзиву православном богослужењу међу словенима на њиховом, словенском језику. Смењују се Византијска, Бугарска и Угарска влас у области Срема у којој су данашњи Бољевци. Археолошки материјал потврђује превласт словенског живља на овом простору, од првих појава па до граница савремене историје. У средњем веку честе су велике битке за превласт на овим просторима. Из извора сазнајемо да је војска у походима прелазила реку Саву у месту Буциаш, или Бућаш (Бузиас), у пределу велможде Вида.

Први помен утврде односи се на 1071. годину. Налазила се на делу обале коју је однела Сава, наспрам Малог раскршћа. Још увек се у обали, при врху, виде последњи каменови. Село које је пратило утврду налазило се на делу данашњег, изнад старог Вока. Под именом Бућаш насеље се помиње још неколико пута. Потврђује се археолошким налазима. Овде је био прелаз преко Саве до ког се стизало са два веома значајна средњевековна правца. Са Цариградског друма, са ког се долазило од Браничева па испод Авале према ушћу Колубаре. Други пут, Сребренички, којим су стизали дубровачки трговци на својим походима преко Босне Београду или Угарској земљи. Из времена великих битака 11. и 12. века, између Византије и Угарске, биће да је некропола (гробље) са обе стране Главног шора, негде око Малог Раскршћа према Словачкој цркви.

Када је краљ Драгутин добио град Купиник као мираз уз Угарску принцезу Каталину којом се оженио, у тој области свакако је био и Бућаш и неки каснији поседи манастира Фенека. Под крај 14. века помиње се обнова утврђења Барич, налази се код Веранде. У Турским тефтерима из 1546. и 1566-1567. године, старо бољевачко село помиње Евангелистичка црква се под именом Бућавци, а околина насеља из тих пореских бележница сужавају положај села на подручје савременог од Великог до Малог раскршћа па према Сави.

Под турску власт село је свакако потпало када и Београд, 1521. године. Када је настојањем великог везира Мехмед-Паше Соколовића, под његовим сродником Макаријем Соколовићем обновљена Пећка патријаршија 1557. године са јурисдикцијом на свеколиком пространству турске империје, Бољевци као и манастир Фенек потпали су под стару Београдску митрополију којој је цркву обнављао деспот Стефан Лазаревић. Он је у перивоју (баштама) те митрополије подигао цркву Три Јерарха, око 1408-1410. године, за сахрањивање упокојених београдских митрополита. У њу, данас манастир Фенек, из Крушевачке придворне цркве Св. Стефана преноси мошти преподобне матере Параскеве (Петке) Трновске (Епиварске) заснивајући на тај начин у скорије време затомљени београдски култ Свете Петке Српске.

О насељу Бућавци затим се не налази помена све до ослобађања овог дела Срема од Турака под Евгенијем Савојским. Тада се насеље помиње под данашњим именом, најпре око турско-аустријске границе 1702., а затим 1716., као настањено. Домовни протокол српске православне парохије бољевачке из 1913. бележи да је село основано око 1730. године за време цара Карла трећег, што је само одраз свести о приливу новог становништва, пребеглих Срба после неуспелог аустроугарског рата против Турака (1737-39) у људством ослабљено село. У једном попису становништва и православне архидијецезе, 14. јануар 1733. године, каже се за Бољевце да је «црква стара, од плетера, покривена трском, прокисава на све стране, трпеза од дрвета». То не сме да чуди пошто се у то време у Бољевцима живи у земуницама а такве су и штале за стоку. Забележено је 1734. године «започели су правити нову цркву од брвна и плетера у дољи, у пљошти, те им је заповеђено да је пренесу горе на брег, не усхнул то учинити неће им се црква осветити. Дотле нек иду у манастир Фенек у цркву и нека им се тамо крсте деца». Тада је забележен поп Јован Поповић, рођен у селу, коме су и отац и деда поповали у Бољевцима.

После 1745. за време Марије Терезије организовање војне границе у овом делу Срема напредује. Бољевци постају шанац са касарном пешадијске јединице, данас зграда Кооперације. Утврђене су међе атара. Златни крст је постављен на тромеђи имања манастира Фенека са Јаковом и Бољевцима. 1747. сагласно врховној наредби, село је ушорено а куће се граде од плетера, набоја, черпића и тек касније од печене цигле. Народно-црквена школа у Бољевцима помиње се по први пут 1763. године. Нови рат Аустрије и Турске, 1788-91. доноси нове промене у становништву.

У Бољевцима је прелаз преко Саве за аустријску војску и за избегле Србе током и после рата. У Фенеку је смештен војни штаб. Да би додатно обезбедиле границу власти насељвају прве словачке породице, источно од шанца. После пропасти аустријске војне и Кочине крајине са бројним српским породицама које су војевале против Турака, око 1791. у Бољевце, из Сремчице прелази значајни Ђорђе Симић са братом. Био је заставник, другокомандујући у бољевачкој пешадијској јединици. Његови синови, Стојан и Алекса, рођени у Бољевцима и ту учили буквар, прелазе у Београд у службу Кнеза Милоша. Касније постају, уз Тому Вучић-Перишића, уставобранитељске вође. Из Бољеваца је и деда Бранка Радичевића. Бранко, када је долазио у Земун, боравио је у Бољевцима код својих стричевића.

Темељи цркве положени су 1797. а завршена је 1800. године. Њен градитељ зидао је цркве у Прогару, манастиру Фенеку и звоник Богородичне цркве у Земуну. По слому Првог српског устанка Карађорђе борави у Фенеку. Током прве половине 19. века спорадично се насељавају нове граничарске породице Срба и Словака. У годинама 1847-1849. досељава се четрдесетак словачких породица, углавном из Пазове.

Словаци у Бољевцима су Евангелици аугзбуршке вероисповести (Лутерани). На почетку нису имали свештеника него је повремено долазио из Пазове. Године 1891. одвојили су се од пазовачке и припојили се сурчинској ц.о. као филијала. Молитвени дом, као привремено решење, подигнут је 1900. са дрвеном звоницом по страни. Године 1908. се осамостаљују у црквену општину.

Смутна времена Првог светског рата у Бољевце уносе немире. Добри односи међу већином становништва нису помућени. Уједињењем Војводине српске у Краљевину СХС, 1918. од насеља које је било у далекој провинцији цесарокраљевине Бољевци постају место у близини престонице, што им отвара нове могућности развоја. У нову државу улазе као сеоска општина са знатним иметком и строгим обичајним правом које је обезбеђивало поштивање заједничког власништва. Постојале су две засебне школске зграде, српска и словачка, са по три простране учионице.

Такође и две зграде са по четири службена стана за учитеље, у центру села. За време Аустрије, са Земуном и Београдом повезани су железничком пругом. У поштанском лексикону аустроугарске империје налазе се од 18. века а пошту са телеграфом добијају кад и железницу. Електрична струја уведена је 1929. Тада су поплочани и тротоари. Земљорадња је одувек била основна грана привређивања а стока је држана углавном за домаће потребе, што је подразумевало сеоског свињара, говедара и чобанина. Нека газде су имале чопоре свиња и стада оваца. Гвоздени плуг се уводи око 1900. а пред Други светски рат у селу напредније газде имају механизацију за коњску запрегу или за тракторску вучу. Велику улогу у просвећивању сељаштва одиграо је манастир Фенек са својим напредним имањем, стакленим баштама и ратарском механизацијом као и проповедима народу о потреби увођења савременог оруђа. Други светски рат - нове невоље и страдања.

По ослобођењу развој земљорадничке заједнице није текао примерено близини два велика тржишта - Земуна и Београда. Нови проповедници су напустили идеје оних из Фенека па су Бољевчани уместо поврћа за престоничко становништво гајили јефтино жито и кукуруз. Сеоска сиротиња и надничари регрутовани су у радничку класу, са редовним примањима и другим погодностима.

За њима су пошла и деца сељака чиме је разарана земљорадничка структура насеља и норме обичајног права по коме је заједница опстајала. После рата Бољевчани су саградили задружни дом који касније прераста у Дом културе, организацију се самофинансирањем. Од 1957. до касних седамдесетих ради биоскоп, са изузетним репертоаром. Шездесетих до половине седамдесетих у Бољевцима су велике игранке, гостију водећи певачи и забављачи. Изграђена је нова школа (1957) и здравствена амбуланта са службеним станом за лекара. Асфалтиране су улице.

Изведена је комасација атара, то је све што је рађено по питању пољопривреде. По директиви ледине су уступљене ПКБ-у на газдовање (obradiva zemlja je u donjem polju tokom komunizma oduzeta Slovackoj Crkvi i vracena u 21vom veku, nakon decenija koristenja bez ikakve naknade).

Седамдесетих је успостављен одличан приградски саобраћај Ластиних линија преко Земуна до Београда у који се стизало за 50-так минута.

Данас се до Прогара и Бољеваца стиже аутобусом број 605 са Ледина (Бежанија). Бољевци од 60-тих година потпадају под Општину Земун и град Београд. Од 2004. године одлуком Скупштине града Београда Сурчин поново постаје општина којој данас припадају Бољевци. Од 1931. године постоји фудбалски клуб «Посавац»

Demografija[uredi - уреди | uredi izvor]

U naselju Boljevci živi 3247 punoletnih stanovnika, a prosečna starost stanovništva iznosi 39,5 godina (38,7 kod muškaraca i 40,3 kod žena). U naselju ima 1231 domaćinstvo, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 3,29.

Ovo naselje je u uglavnom naseljeno Srbima (prema popisu iz 2002. godine).

Grafik promene broja stanovnika tokom 20. veka
Demografija
Godina Stanovnika
1948. 3356 [1]
1953. 3648
1961. 3855
1971. 4011
1981. 3990
1991. 4284 4061
2002. 4169 4056


Etnički sastav prema popisu iz 2002.
Srbi
  
2653 65.40%
Slovaci
  
1132 27.90%
Jugosloveni
  
40 0.98%
Hrvati
  
16 0.39%
Romi
  
12 0.29%
Crnogorci
  
9 0.22%
Mađari
  
9 0.22%
Nemci
  
5 0.12%
Makedonci
  
4 0.09%
Slovenci
  
3 0.07%
Muslimani
  
2 0.04%
Rusi
  
1 0.02%
nepoznato
  
35 0.86%


Reference[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Knjiga 9, Stanovništvo, uporedni pregled broja stanovnika 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, podaci po naseljima, Republički zavod za statistiku, Beograd, maj 2004, ISBN 86-84433-14-9
  2. Knjiga 2, Stanovništvo, pol i starost, podaci po naseljima, Republički zavod za statistiku, Beograd, februar 2003, ISBN 86-84433-01-7

Vanjske veze[uredi - уреди | uredi izvor]


Naseljena mesta opštine Surčin

Surčin • Bečmen • Boljevci • Dobanovci • Jakovo • Petrovčić • Progar •