Ботуње

Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Disambig.svg Za ostale upotrebe, v. Ботун (razvrstavanje).
Ботуње

Пошаљи фотографију

Основни подаци
Држава  Србија
Управни округ Шумадијски
Град Крагујевац
Општина Пивара
Становништво
Становништво (2011) Green Arrow Up.svg 669
Положај
Координате 44°03′51″N 21°01′08″E / 44.0642°N 21.0189°E / 44.0642; 21.0189
Временска зона средњоевропска:
UTC+1
Надморска висина 254 m
Ботуње is located in Srbije
Ботуње
Ботуње
Ботуње (Srbije)
Остали подаци
Позивни број 034
Регистарска ознака KG


Координате: 44° 03′ 51" СГШ, 21° 01′ 08" ИГД

Ботуње је насеље у Србији у општини Пивара у Шумадијском округу. Према попису из 2002. било је 669 становника. Насеље је основано 1730. године. Под њивама се налази 710,04 ha, воћњацима 57,92 ha, виноградима 19,43 ha, ливадама 38,91 ha, пашњацима 54,84 ha док остало земљиште заузима 2,11 ha.

Географија[uredi - уреди | uredi izvor]

Ботуње је село на десној обали Лепенице 10 km од Крагујевца ка Баточини и припада граду Крагујевцу. Простире се на 1.314 ha и има 649 становника (1910. године је имало 1241 становника). Подељено је на пет крајева: Шарски Крај, Орнице, Церјак, Селиште и Поток. У сваком сеоском крају изузев Селишта налазе се груписане најјаче и највеће фамилије. То су у Церјаку: Дамљановићи, Ђурићи, Живановићи, Скорупаћи, Пљачковићи, Лазићи и Цветковићи. У Потоку су Скорупаћи, Петрићевићи, и Симићи. У Шарском крају: Шарчевићи и Вељковићи и у Орницама Вукајловићи, Вељковићи, Јеремићи, Крунићи и Живковићи.

Preferences-system.svg Ovom članku potrebna je jezična standardizacija, preuređivanje, reorganizacija ili usklađivanje sa standardima srpskohrvatske Wikipedije.
Pogledajte kako poboljšati članak, kliknite na link uredi i doradite članak vodeći računa o standardima Wikipedije.

Мештани Ботуња не знају постанак имена свог села. Оно тако увек називало, па и онада када је било расељено у атару села које се зове Селиште. По својој прилици да су назив села под именом донели његови први оснивачи. О томе је некад давно говорио мештанин Ботуња стари Милан Шарчевић, дајући податке писцу књиге Т. Радивојевићу, Насеље и порекло становништва 1903. године. Он наводи податак да су Ботуње основали још око 1700. године две фамилије или рода и то: Шашковићи и Миловановићи. Од ових Миловановића је и Младен Миловановић, познат у време Првог српског устанка као један од присталица Карађорђа. За Шашковиће се каже да су се доселили из Жупе испод Копаоника, где постоји село Ботуња па да су отуда донели име села, и дали га новом насељу.

Међутим у Свето-стефанској повељи из 14 века у Зети се помиње село под називом Ботуње, што сведочи о великој старости наведеног имена села. Ботуње је уписано у:Уписник, Назначеније, Пописник, Вукову даницу и Пирхово путовање. Свуда је правилно записано. Уведено је и у Лапиеву карту 1822 год. Фридову 1829 год. Руску 1831 год. Бугарску 1845 год. и Миленковићеву 1850. године. Све до краја 18 века Ботуње је било на месту данашњег Селишта. Ту се населили наведени родови у време Кочине Крајине. Тад је због чуме или куге, село премештено у данашњи Шарски крај, одакле је постепено заузело место на којим се данас налази. У то време због куге извршено је премештање и села Дреновца, Поскурица, Лужница и Чумића, по чему то село носи име, по чуми или болести куга која је тада харала овим крајевима.

Трагови старих насеља у Ботуњу су. Црквина, близу Селишта и Гробљишта уз само Селиште где су се сахрањивали први становници Ботуња. У Старине из средњег века села Ботуња убрајају се: Црквина на брду Каповцу, за коју се претпоставља да је остатак некадашње цркве Ботуњице, затим Сватовско гробље, за које се прича и верује да су се ту срели и побили двоји сватови, који су сви до једног овде изгинули и ту покопани. Назив Старо село је средњовековног порекла и недвосмислено говори о постојању села Ботуња у средњем веку, а и атар села Стари Виногради припада том времену. На месту Стражи у Ботуњу, било је у турско време место где су Турци стражарили и надгледали пролазак путника и каравана, трговаца и свих оних који су се овим правцем према и од Крагујевца кретали. Село Ботуње има два гробља и то једно у Крушарима у Церјаку а друго на Чукари. Некада је у сеоској порти било четири трпезе. Литија се носи на Ђурђевдан и задњих година се све више окупља младе људе који се окрећу традицији и обнављају наше старе и лепе православне обичаје који су били утихнули. Крстоноше полазе од дома културе код записа па иде у Јаковљевиће, затим код записа у Орницама код Вукајловића и силази се у поље према Милатовцу, код записа који је скоро освештан, а где је испод њега трагично настрадао 1985. године, тада са само 20 година, Небојша Бркић од удара грома и затим се поворка враћа према запису у Церјаку код Павловића куће, па према цркви свете Петке. Заветина су Младенци. Ботуње се помиње у писму Милутина Ђорђевића упућено кнезу Милошу Обреновићу 26 марта 1825. године. из Брзана а у вези доласка ботуњских кметова, у вези жалбе истих поводом појаве лопова на царском путу који је како стоји у писму пролазило кроз Ботуње. Исте године 16 маја Ботуње помиње и Георгије Парезан, у писму упућеном кнезу Милошу Обреновићу, исти га моли да једног члана рода Шарчевића, Јована Шарчевића ослободи пореза. Ботуње је у предпрошлом веку припадало кнежини Лепеници, нахије Крагујевачке. По попису из 1818. године имало је 32 куће, а 1826. године 35 кућа и било је једно од већих и богатијих села нахије Крагујевачке. Суседна села су Корман, Доње Комарице, Прњавор, Никшић, Милатовац и Цветојевац.

У Ботуњу је рођен Младен Миловановић (господар Младен), српски војвода из Првог српског устанка, председник Совјета и министар ("попечитељ") војни.

Оснивање[uredi - уреди | uredi izvor]

Основано крајем XVII века, када га насељавају родови Шашковићи (из Жупе) и Миловановићи (из Тушине-Дробњаци). Нова већа скупина насељеника долази у првој половини XVIII века када долазе и оснивачи данас најстаријих родова (Пљачковићи, Јојићи, Скорупаћи, Јеремићи, Дамњановићи и Живановићи).

Име[uredi - уреди | uredi izvor]

Порекло имена није познато, претпоставља се да је пренето из Жупе где постоји село Ботуња. Иначе поред ова два постоји и Ботуње код Подгорице у Зети (најстарије забележено), Ботун код Охрида, Ботун у средишњој Босни, Ботуња у источној Бугарској.

Демографија[uredi - уреди | uredi izvor]

У насељу Ботуње живи 553 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 44,3 година (43,2 код мушкараца и 45,3 код жена). У насељу има 229 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,83.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија
Година Становника
1948. 1201 [1]
1953. 1175
1961. 1083
1971. 924
1981. 893
1991. 810 764
2002. 672 649
2011. 669
Етнички састав према попису из 2002.[2]
Срби
  
615 94,76%
Југословени
  
5 0,77%
Црногорци
  
4 0,61%
непознато
  
20 3,08%


Референце[uredi - уреди | uredi izvor]

  1. Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7
  2. Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  3. Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9

Спољашње везе[uredi - уреди | uredi izvor]