Arsenije III Crnojević
| Arsenije III Crnojević | |
|---|---|
|
| |
| Datum rođenja | 1633. |
| Mesto rođenja | Bajice |
| Datum smrti | 27. oktobar 1706. |
| Mesto smrti | Beč |
| Prethodnik | Maksim Skopljanac |
| Naslednik | Kalinik I |
| Zvanje | Mitropolit karlovački |
| Naslednik | Isaija Đaković |
Arsenije III Crnojević (slavenoserbski: Арсенїй Чарноевичь; 1633, Bajice — Beč, 27. oktobar 1706) je bio pećki patrijarh (1674 — 1690) i vođa velike seobe Srba, a potom mitropolit i patrijarh Srba u Austriji (1690 — 1706).
Na osnovu privilegija koje je dobio za srpski narod od Leopolda I (1690, 1691. i 1695) izvršio je prvu organizaciju Srpske crkve na prostoru Austrijskog carstva. Prema mnogim istoričarima, Arsenije Crnojević je bio treća najznačajnija figura u srpskoj istoriji posle svetog Save osnovača autokefalne Srpske crkve (1219) i Makarija Sokolovića prvog srpskog patrijarha posle obnavljanja Pećke patrijaršije 1557.
Život[uredi | uredi kod]
Arsenije je rođen na Cetinju ("od Cetinja roždenijem", kako je govorio). Poreklom je bio od crnogorske vladarske porodice Crnojevića.
Kao patrijarh putovao je 1683 u Jerusalim.
Rana karijera[uredi | uredi kod]
Iguman Pećkog manastira postao je 1665, a za episkopa hvostanskog sa sedištem u Peći izabran je 1669. Pošto je tadašnji patrijarh Maksim onemoćao od teške bolesti, Arsenije je istovremeno postavljen i za pomoćnika (koadjutora) patrijarha, da bi krajem 1672. bio izabranza patrijarha srpskog. Preduzeo je niz kanonskih vizitacija (Bosna 1674, Braničevo i Srem 1674, Žiča i Braničevo 1677, Smederevo 1680, Budisavci 1682). Uoči rata između Turske i Austrije krenuo je na poklonjenje Hristovom grobu (1682). Na putu su ga srdačno dočekali mitropolit skopski Teofan i kratovski i štipski Ananinja. U Jerusalimu je bio gost patrijarha jerusalimskog Dositeja Notara (1669 — 1707). Za vreme ovog putovanja vodio je dnevnik koji ima vrednost dokumenta i književnog teksta. Vratio se u Peći posle Vaskrsa kada je austrijsko-turski rat već počeo (1683).[1]
Austrijsko-turski rat i Velika Seoba[uredi | uredi kod]
Kada se Leopold I 1687. obratio carigradskom parijarhu Kaliniku VII da podrži hrišćansku stvar, Arsenije III se našao u nezavidnoj situaciji. Trebalo je pristati uz zapadne sile, Austriju i Mletke. Međutim, na toj strani pretila je opasnost pravoslavlju. Naime, pećka patrijaršija već je ranije to iskusila u Vojnoj granici. Tamo je pravoslavlje bilo izloženo dvojakoj agresiji, Rimske kurije i Bečkog dvora. Sem toga patrijarh je u dva maha bio u opasnosti da izgubi glavu. Naime, Porta nije imala u njega poverenja. Stoga je on bio prinuđen da u novembra 1689. ode iz Peći u Nikšić. Odatle je vršio kanonske vizitacije.
U to vreme zapovednik austrijske vojske Eneja Silvije Pikolomini prodro je sve do Prištine. Apelovao je na Srbe da se dignu na oružje. Trudeći se da stupi u vezu sa predstavnicima Mletačke republike, patrijarh je dobio poruku na Cetinju od monaškog bratstva iz Peći da se vrati u Peć, jer će u protivnom car pristupiti izboru drugoga lica za patrijarha da bi zadovoljio narod koji je primio njegovu zaštitu. Vrativši se natrag, patrijarh se u Prizrenu sastao sa generalom Pikolominijem. Pošto drugog izbora nije bilo, patrijarh Arsenije je napustio pomirljivu politiku svojih prethodnika i počeo voditi ratobornu politiku prema Turcima.
Međutim, smrću generala Pikolominija ratna sreća se okrenula u korist Turaka. Njegovog naslednika hercega Đorđa Hristijana, zbog oholosti i nadmenosti prema Srbima, srpska vojska ne samo što nije prihvatila, već je počela i napuštati carsku vojsku. Srbi u njoj više nisu videli oslobodilačku već ugnjetačku silu. Kada je patrijarh Arsenije III video da se carska vojska povlači, krenuo je sa velikim brojem naroda u januaru mesecu 1690. prema Beogradu.
Iseljavanje je u najvećim razmerama bilo sa Kosova, okoline Karadaga, Morave, topličkog i jednog dela vranjskog okruga. Bogatija ravničarska sela iz tih krajeva ostala su sasvim pusta, dok su se ona planinska znatno proredila. Iseljavanje je bilo veće iz ravničarskih sela iz tog razloga što su ona bila izloženija turskim napadima.[2] Velike mase izbeglica kretale su se prema Beogradu dolinom Ibra, preko Novog Pazara i Studenice, niz Zapadnu i Južnu, odnosno Veliku Moravu.[3] Pošto se saznalo u Beču da Srbi napuštaju svoja ognjišta, Leopold I je 6. aprila 1690. izdao Manifest kojim sve porobljene narode pozvao na oružje. Zajemčivši im slobodu, povlastice, pravo na svoju veroispovest i na izbor vojvode, obećao im je da će biti izuzeti od svakog javnog tereta i danka izuzev u slučaju ratne nužde.[4]
Na vest da Turci napreduju prema Beogradu a carska vojska odstupa, patrijarh je odlučio da spasi ono što se spasiti može. Sazvao je u Beogradu crkveno-narodni sabor. Na njemu su uzeli učešća episkopi, sveštenici, sveštenomonasi i narodni glavari sa obe strane Save i Dunava. Odlučeno je da se u Beč pošalje episkop jenopoljski Isaija da utvrdi uslove pod kojima će pravoslavni Srbi živeti u Austriji. Zahtevalo se da srpska Crkva u novoj zemlji dobije onaj položaj koji je imala pod Turcima. Odgovor na ove zahteve je povelja cara Leopolda I od 21. avgusta 1690.
Posle dobijanja privilegije, Srbi su počeli u velikim grupama da prelaze preko Save i Dunava. Poslednja grupa prešla je na lađama iz Beograda za Slankamen i Petrovaradin dva dana pre nego što su Turci ponovo zauzeli Beograd (8. oktobar 1690).
Koliki je broj onih koji su prešli u Austriju, teško je tačno odrediti.
Sačuvana su dva pismena svedočanstva od Arsenija koja navode broj iseljenika. Krajem 1690. naveo je da je bilo više od 30.000 duša, a šest godina docnije napisao je da ih je bilo više od 40.000.
Rad na uspostavljanju mitropolije u Austriji[uredi | uredi kod]
Naskoro po prelasku jednog dela srpskog naroda u Austriju, osetila se potreba da se otvore škole na srpskom jeziku. Patrijarh se dva puta obraćao Beču sa molbom da mu se dozvoli da osnuje srpske škole. Prvi put se obratio usmenom i pismenom molbom da mu se ustupi Sečuj. Nameravao je da tamo podigne manastir, a uz njega i gimnaziju i ostale nužne škole i zavedenja. Drugi put je podneo molbu u kojoj je između ostaloga molio da mu se dozvoli da slobodno podiže škole i štampariju. No, patrijarhove želje i molbe u pogledu škola i štamparije nisu usvojene i ispunjene.
Punih 11 godina patrijarh nije imao u Ugarskoj stalno sedište, nego je stanovao u Sentandreji, Kovinu, Sirigu, Hopovu, Sečuju, Futogu i Pakracu, uređujući srpsku crkvu. 8/10 1701. naložio mu je car da mora stanovati u Sentandreji. Sproveo je reorganizaciju pravoslavne crkve u Ugarskoj, Hrvatskoj i Slavoniji, koja je kao sastavni dio pećke patrijaršije bila organizovana u tim krajevima i za vreme Turaka, osnivao je nove episkopije, postavljao je episkope i sređivao u srpskoj crkvi haotičko stanje, ratom prouzrokovano. Neretko je dolazio u sukob sa katoličkim klirom, koji je ometao njegov rad i propagirao uniju. Borba protiv unijaćenja srpskog naroda u Austriji bila je patrijarhov primarni posao. Stoga ga je Leopold I sklonio iz Slavonije (1701), zatočio u Sentandreju, oduzeo mu patrijaraški naslov i ograničio prava.
Posle smrti Leopolda I Arsenije se obratio novom caru Josifu I za zaštitu srpskih privilegija, obećavajući mu svaku pomoć protiv svih neprijatelja njegovih zemalja. Novom caru bili su potrebni dobri ratnici. Shodno tome on je već 24. februara 1706. potpisao u Beču ukaz kojim je partijarhu, kliru i narodu srpskom potvrdio sve privilegije koje je Leopold I izdao, kao i sve milosti i slobode koje su Srbi do tada uživali.[5]
Rakocijev ustanak i smrt[uredi | uredi kod]
Za vreme Rakocijeva ustanka (1703—1711) Crnojević je sa Srbima ostao uz cara i poslao je u Beč proglas, od 9. avgust 1704, kojim je Rakoci pozvao Srbe, da mu se pridruže. Vernost i usluge Crnojevića i njegovih Srba nagradio je car, poklanjajući patrijarhu spahiluke Sirač i Dalj (u zamenu za Sečuj) i dajući Srbima nove patente i privilegije, koji su većim delom ostali na papiru. Crnojević je umro u Beču, odakle je prenesen u Srem i sahranjen u manastiru Krušedol.
Rezultat[uredi | uredi kod]
Posle smrti patrijarha Arsenija III sledeća pitanja izbila su na dnevni red: ko će ga naslediti, kako će se zvati nova crkvena oblast i kakav će biti njen odnos prema Pećkoj patrijaršiji. Iako je bečki Dvor radio na tome da se srpska pravoslavna crkva u Monarhiji izuzme iz duhovne jurisdikcije Pećke patrijaršije, carski komesar koji je prisustvovao na saboru ocenio je da nije potrebno da se otvoreno suprotstavi pristalicama zajedništva sa Pećkom patrijaršijom. Sabor koji je održan u manastiru Krušedolu osnovao je Krušedolsko-karlovačku mitropoliju, jednoglasno izabrao za naslednika patrijarha Arsenija III episkopa jenopoljskog Isaiju Đakovića, koji je bio vrlo zaslužan čovek, upoznat sa prilikama u monarhiji i sav u duhu i tradicijama Pećke patrijaršije, i odlučio da ostane u neraskidivoj crkveno-kanonskoj zavisnosti od Patrijaršije u Peći. Pošto su Turci 1716. zapalili manastir Krušedol i isekli mošti srpskih despota, središte Krušedolsko-karlovačke mitropolije preneto je iz manastira Krušedola u Sremske Karlovce. Privilegije od 21. avgusta 1690, 11. decembra 1690, 20. avgusta 1691. i 4. marta 1695. koje je Leopold I izdao Srbima kasnije su potvrdili Josif I, Karlo VI i Marija Terezija.[6]
Literatura[uredi | uredi kod]
- Istorija srpskog naroda III/1. Srbi pod tuđinskom vlašću 1537-1699, Beograd 1993.
- Jova Adamović, Privilegije srpskog naroda u Ugarskoj i rad Blagoveštenskog sabora, Zagreb 1902.
- Sava Vuković, Slavko Gavrilović, „Arsenije III Crnojević“, u: Srpski biografski rečnik I, Novi Sad 2004.
- Radoslav Grujić, Kako se postupalo sa srpskim molbama na dvoru ćesara avstrijskog. Poslednje godine života patrijarha Arsenija III Čarnojevića, Novi Sad 1906.
- Slavko Gavrilović, „Isaija Đaković“, u: Srpski biografski rečnik IV, Novi Sad 2007.
- Aleksa Ivić, Istorija Srba u Vojvodini, Novi Sad 1929.
- Đoko Slijepčević, Istorija srpske pravoslavne crkve II, Beograd 1991.
- Ilarion Ruvarac, Odlomci o grofu Đ. Brankoviću i A. Crnojeviću, patrijarhu, Beograd 1896.
- Svetozar Tomić, „Skopska Crna Gora“, Srpski etnografski zbornik VI, Beograd 1905.
Izvori[uredi | uredi kod]
Vidi još[uredi | uredi kod]
Vanjske veze[uredi | uredi kod]
- Arsenije III Crnojević: Molitva zaspalom Gospodu Arhivirano 2012-11-13 na Wayback Machine-u
- Arsenije III Čarnojević (1633 - 1706) Arhivirano 2008-10-06 na Wayback Machine-u (iz "100 najznamenitijih Srba", Princip, Beograd)
- Arsenije Čarnojević (iz knjige: Mile Milosavljević „Srpski velikani“)
| Prethodnik: Maksim Skopljanac |
patrijarh pećki 1674—1690. |
Nasljednik: Kalinik I |
Žičko-pećki arhiepiskopi (1219-1337):
Sveti Sava • Arsenije I Sremac • Sveti Sava II • Danilo I • Joanikije I • Jevstatije I • Jakov • Jevstatije II • Sveti Sava III • Nikodim • Danilo II • Joanikije II
Pećki patrijarsi (1346-1463):
Joanikije II • Sava IV • Jefrem • Spiridon • Danilo III • Sava V • Danilo IV • Kirilo • Nikon • Teofan • Nikodim II • Arsenije II
Pećki patrijarsi (1557-1766):
Makarije Sokolović • Antonije Sokolović • Gerasim Sokolović • Savatije Sokolović • Jerotej Sokolović • Filip Sokolović • Jovan • Pajsije Janjevac • Gavrilo I Rajić • Maksim Skopljanac • Arsenije III Crnojević • Kalinik I • Atanasije I • Mojsije Rajović • Arsenije IV Jovanović • Joanikije III Karadža • Atanasije II Gavrilović • Gavrilo II Sarajevac • Gavrilo III • Vikentije Stefanović • Pajsije II Grk • Gavrilo IV Grk • Kirilo II • Vasilije Jovanović-Brkić • Kalinik II Grk
Karlovački mitropoliti i patrijarsi (1690-1920):
Arsenije III Crnojević • Isaija Đaković • Sofronije Podgoričanin • Vikentije Popović • Mojsije Petrović • Vićentije Jovanović • Arsenije IV Jovanović • Isaija Antonović • Pavle Nenadović • Jovan Đorđević • Vićentije Jovanović Vidak • Mojsije Putnik • Stefan Stratimirović • Stefan Stanković • Josif Rajačić • Samuilo Maširević • Prokopije Ivačković • German Anđelić • Georgije Branković • Lukijan Bogdanović
Beogradski mitropoliti (1831-1920):
Melentije Pavlović • Petar Jovanović • Mihailo Jovanović • Teodosije Mraović • Inokentije Pavlović • Dimitrije Pavlović
Patrijarsi Srpske pravoslavne crkve (1920- ):
Dimitrije • Varnava • Gavrilo (V) • Vikentije (II) • German • Pavle • Irinej