Zarobljenici (Plaut)

Izvor: Wikipedia
Zarobljenici (Captivi)
Plautus.gif
Plaut
Napisao: Plaut
Likovi Ergasil (parazit)
Hegion (starac)
Filokrat (mladić, zarobljenik Hegionov)
Tindar (rob Filokratov, zarobljenik Hegionov)
Aristofont (mladić, zarobljenik, prijatelj Filokratov)
Filopolem (sin Hegionov, zarobljen u ratu), ne pojavljuje se na sceni
Stalagmo (odbegli rob Hegionov)
Razni robovi
Čuvari
Datum premijere 193. pne.
Mjesto premijere Rim
Originalni jezik Latinski
Žanr Palijata
Radnja Etolija u Grčkoj, ispred Hegionove kuće

Zarobljenici (lat: Captivi) je komedija rimskog književnika [[Plaut|Tita Makcija Plauta], napisana oko 193. pne.[1] i sastavljena od prologa i pet činova. Radnja je smeštena u doba rata između Etolaca i Eliđana u staroj Grčkoj i obrađuje tematiku ropstva i ratnog zarobljeništva. Premda u komediji ima puno humora, ona ipak na jedan dosta ozbiljan način obrađuje značajne teme. Njena tematika, sentimentalni duh i nedostatak uobičajene lakrdije i razvrats razdvajaju je od drugih Plautovih komada. I sam pesnik u prologu ističe da ova komedija ima drugačiji ton u odnosu na druge njegove komade. Ipak, tu je lik parazita, koji će se svojim dosetkama postarati da rimska publika, željna žestokog humora, ne ode s predstave nezadovoljna.

Zaplet[uredi - уреди]

Starac Hegion, koji živi negde u Etoliji, imao je dva sina: mlađeg je odveo neki odbegli rob Hegionov, a stariji je u Etoliji dopao zarobljeništva. Starac, u nadi da će otkupiti sina, kupuje sve Eliđane zarobljene tokom rata koji besni između Elide i Etolije. Tako dospeju u njegovu kuću otmeni mladić Filokrat i njegov rob Tindar. Publici je u prologu već rečeno da je Tindar zapravo Hegionov mlađi sin. Starac želi da u Elidu pošalje roba Tindara da pregovara o razmeni za njegovog starijeg sina Filopolema. Plemeniti rob pristaje da zemani uloge sa svojim gospodarom Filokratom i na taj način ovome omogućuje da se vrati u domovinu. No prevara se otkrije: zarobljenik Aristofont u lažnom Filokratu prepoznaje Tindara te prevareni starac ovoga osuđuje na težak rad u rudniku. Međutim, Filokrat nije zaboravio plemenitog Tindara, te se vraća u Etoliju sa Hegionovim starijim sinom Filopomenom i onim odbeglim robom koji je nekada njegovom ocu prodao Tindara kao roba. Ispostavlja se da je Tindar Hegionov mlađi sin i tako se komedija srečno završava.

Argument[uredi - уреди]

U sačuvanim rukopisima Zarobljenici počinju argumentom, tj. kratkim sažetkom drame, kao i ostale Plautove komedije. Te argumente nije pisao Plaut, već su dodati kasnije, nakon Plautove smrti. U njima se daje kratak pregled sadržaja drame, s posebnom osvrtom na opšte okolnosti, razvoj zapleta i njegov epilog. U nekim komedijama argument je dat u obliku akrostiha, a takav je slučaj i u ovom komadu. Pri tom početna slova stihova daju arhaični oblik Capteivei, sa drevnom grafijom -ei- za dugo -ī-:[2]

Captust in pugna Hegionis filius,
Alium quadrimum fugiens servus vendidit.
Pater captivos commercatur Aleos,
Tantum studens ut natum captum recuperet;
Et inibi emit olim amissum filium.
Is suo cum domino veste versa ac nomine
Vt amittatur fecit: ipsus plectitur;
Et is reduxit captum, et fugitavum simul,
Indicio cuius alium agnoscit filium.
Zarobljen je u bici jedan sin Hegionov,
a drugoga, četvorogodišnjaka, odbegli je rob prodao;
roditelj brižni elidske zarobljenike kupuje
očajnički, samo da povrati sina zarobljenog u
boju, te među njima kupi davno izgubljenog sina;
ljubazno ovaj s gospodarom zameni odeću i ime,
e da bi onaj utekao Hegionu; zato sam bude kažnjen;
no onaj dovede i sina zarobljenoga i onog roba begunca,
i ovaj mu rob pomogne da drugoga sina prepozna.

Struktura[uredi - уреди]

Prolog[uredi - уреди]

U prologu neko neimenovano lice ― dakle, osoba koja se ne pojavljuje u samoj komediji ― pripoveda o događajima koji su se dogodili ranije: četvorogodišnjeg Tindara, Hegionovog sina, oteo je jedan odbegli rob i odveo ga iz Etolije u Elidu, gde ga je prodao nekom bogatašu, koji ga je pak dodelio svom sinu Filokratu da mu bude lični rob. U ratu između Etolije i Elide bude zarobljen drugi Hegionov sin, Filopolem (= "Ljubitelj rata"), te starac naveliko kupuje sve elidske zarobljenike nadajući se da će među njima pronaći nekoga koga bi mogao razmeniti za sina. Tako se dogodi da kupi Filokrata i Tindara, dakako ne znajući da je ovaj drugi njegov vlastiti sin. Situaciju komplikuje i to što su mladi gospodar i njegov rob međusobno zamenili odeću i identitet, računajući da će Filokrat pre biti pušten iz zarobljeništva ako se bude predstavljao kao rob.

1. čin[uredi - уреди]

U prvom činu saznajemo da se u Hegionovoj kući kao zarobljenici nalaze Filokrat, plemeniti mladić iz Elide, i njegov rob Tindar. Na početku vidimo parazita Ergasila ispred Hegionove kuće kako lamentira nad svojom tužnom sudbinom, jer mu je nestalo sve sreće otkad je Filopolem pao u zarobljeništvo. Ergasil se nada da će stari Hegion uspeti da pronađe sina, inače će biti primoran da napusti ovu kuću. Na početku druge scene iz svoje kuće izlazi Hegion dajući nekom robu uputstva o tome da zarobljenike treba da sveže tako da se mogu kretati ali da ne mogu pobeći. Hegion zatim ugleda Ergasila, teši ga i uliva mu nadu, makar s dosta ironije, te ga na kraju poziva na večeru.

2. čin[uredi - уреди]

Filokrat i Tindar pozovu svoje čuvare i traže od njih da ih odvežu, što ovi dakako odbiju. Zarobljenici ih onda zamole da ih ostave nasamo, te se čuvari povlače. Filokrat i Tindar tada započinju svoju varku, koja se sastoji u zameni identiteta, tako da Tindar postoje gospodar, a Filokrat njegov rob. U tom razgovoru rob potvrđuje svoju odanost gospodaru, čak i sada kad su obojica u istom položaju. Filokrat mu sa zahvalnošću odgovara da ga poštuje kao drugog oca (nam secundum patrem tu es pater proximus).[3] Kad se Hegion vrati kući, Filokrat stane da govori kao da je on sam rob Tindar, a za Tindara, koji se pretvara da je Filokrat, kaže da pripada vrlo moćnoj porodici. Hegion se dogovori s Filokratom (zapravo Tindarom) da pošalje Tindara (zapravo Filokrata) u Elidu, da bi ovaj s Filokratovim ocem pregovarao o uslovima sinovljeva otkupa.

3. čin[uredi - уреди]

Aristofont, drugi elidski zatvorenik i Filokratov prijatelj, otkriva Hegionu da se radi o prevari i da ovaj što je ostao nije Filokrat, nego njegov rob. Tindar je očajan, jer veruje da će na njega pasti osveta, te na sve načine pokušava da sakrije svoj identitet tvrdeći da je Aristofont lud. Aristofontovo očajanje i nehotice potvrđuje tu insinuaciju, ali na kraju on uspe da razotkrije Tindara dajući tačan fizički opis pravoga Filokrata. Besan zbog prevare i gubeći polako nadu u Filopolemov povratak, Hegion postaje okrutan prema Tindaru i šalje ga na rad u rudniku. Aristofontu zahvaljuje, ali naređuje da i njega svežu, pošto nema više milosti ni prema kome. Aristofont prekasno shvata da nije otkrio tek neku robovsku spletku, nego jedno plemenito požrtvovanje roba za svoga gospodara.

4. čin[uredi - уреди]

Parazit Ergasil razgovara s Hegionom i kaže mu da je u luci video njegovog sina Filopolema, živa i zdrava. Tu Hegion obeća Ergasilu da će mu zauvek osigurati mesto na gozbi, samo ako je rekao istinu. Zatim se brzo uputi u luku da se i lično uveri u ono što mu je Ergasil saopštio.

5. čin[uredi - уреди]

Filokrat je zaista poštovao dogovor i vratio se Hegionu s Filopolemom i Stalagmom, odbeglim robom koji je nekad davno bio oteo Tindara i prodao ga Filokratovom ocu. Filokrat sad moli za Tindarovu slobodu i Hegion udovoljava njegovoj želji. Zatim Stalagmo potvrđuje Hegionu da je njegovog mlađeg sina kao roba prodao Teodoromedu, ocu Filokratovom. Filokrat potvrđuje da se to dogodilo pre dvadeset godina i da je taj rob upravo Tindar. Tu Hegion šalje Stalagma na rad u rudniku umesto Tindara, a ovaj bude oslođen.

Odlike komedije[uredi - уреди]

Lokalizacija[uredi - уреди]

Radnja se zbiva u nekom neimenovanom gradu u Etoliji, pokrajini u srednjoj Grčkoj. Neke se scene odvijaju na trgu, neke ispred Hegionove kuće, a neke u samoj kući.

Tematika[uredi - уреди]

Za razliku od većine drugih Plautovih komedija, u ovoj nema seksualnih aluzija i opscenosti, nego se u središtu pažnje nalaze dosta ozbiljna pitanja slobode, ropstva i rata. Premda element zamene identiteta u nekoliko navrata služi da izazove smeh kod publike, a parazit Ergasil povremeno se pojavi na pozornici da bi se šegačio, u komediji ima i nekoliko vrlo ozbiljnih monologa o sudbini robova i ratnim teškoćama. Komad zapravo i počinje scenom u kojoj su Filokrat i Tindar okovani, a kao protivteža okrutnosti postupanja prema njima postavljeni su drugi usputni, ali zabavni događaji, koje Plaut ubacuje u radnju da bi zabavljao publiku.

Hegion je zanimljiv višeznačan lik, oslikan s više dubine nego većina drugih likova u Platutovim komedijama, koji se obično uklapaju u kalup tipskih likova nove komedije. Hegion je sposoban i za okrutno i impulsivno postupanje, ali istovremeno je velikodušan i u celini saosećajan. Odnos roba i gospodara, tj. Tindara i Filokrata, takođe je prikazan sa senzibilitetom koji je redak kod Plauta, koji zapravo u prologu i čestita samome sebi na nesvojstvenoj ozbiljnosti koju je u ovoj komediji postigao. No, kako je rečeno, Plaut ipak publici daje dovoljno smeha i ovde, naročito kroz lik parazita Ergasila, kako ne bi s predstave otišla nezadovoljna.

Stil[uredi - уреди]

Ova kratka komedija ističe se svojim sentimentalnim duhom, mirnim tonom i rafiniranim jezikom. U njoj nema uobičajenih opscenih stihova i lakrdijaških likova kao što su zla hetera, svodnik ili hvalisavac, kako je to u drugim Plautovim komedijama. Nema ni scena prebijanja, ljubavnih intriga, zamene beba, novčanih prevara, a nema ni zaljubljenog mladića koji otkupljuje neku prostitutku u tajnosti od svoga oca.

Središnja je tema svakako očinska ljubav; Hegion je zapravo spreman da žrtvuje sav porodični imetak za povratak sina iz zarobljeništva. Bol koju on oseća kad otkrije Filokratovu i Tindarovu prevaru samo pojačava ovu ideju, kako se vidi iz jake frustracije koju oseća otac koji je jednom ranije već izgubio sina.

U komediji dolazi i do razbijanja scenske iluzije u formi meta-teatra, npr. u 4. činu:

isto kao i robovi u komediji,
nabaciću i ja ogrtač oko vrata...[4]

Sličnost s drugim komedijama[uredi - уреди]

Najsličnija je Zarobljenicima komedija Tri groša, jer takođe koristi ozbiljni ton, obrađuje etička pitanja karakteristična za neka dela nove atičke komedije, poseduje strogu etičku pozadinu i nema ženskih likova. U Zarobljenicima, kao i u Tri groša, preovlađuje duh nove komedije, sklonost da se postavljaju moralni problemi i da se analizira etička struktura i suština društva.

Mali Kartaginjanin i Konopac bliski su Zarobljenicima po svom patetičnom tonalitetu , no određena se bliskost može ustanoviti i s komadom Amfitrion, s obzirom na to da je on predstavljen kao "tragikomedija". Kao u slučaju roba Sosije u Amitrionu, u Zarobljenicima Plaut naglašava lik parazita kao jedini istinski komički lik u ovom komadu. Taj lik omogućuje kontrast između ozbiljnog tona komedije, s jedne strane, i njenog svečarskog tona, s druge strane.

Značaj i uticaj[uredi - уреди]

Nemački pesnik i filozof Gotthold Ephraim Lessing proglasio je Zarobljenike za najbolju dramu koja je ikada prikazana. Ovu preteranu pohvalu kasniji kritičari nisu ponovili, no komedija je u celini bila pozitivno ocenjivana, naročito zbog toga što obrađuje važna etička pitanja. Ben Jonson je zaplet iz Zarobljenika adaptirao za svoju ranu komediju The Case is Altered. Nedostatak otvoreno opscenog humora, uobičajenog u drugim Plautovim komadima, takođe je izazivao dosta pažnje, a povremeno i odobravanja.

Neki ispitivači, npr. E. F. Watling, oštro su kritikovali Zarobljenike zbog slabog zapleta, zbrzanog završetka i prekratkog vremena u kojem se odvija radnja. Drugi su odbacili ove kritike, nazivajući ih sitničavim i irelevantnim za jednu dramu koja i ne pretenduje na to da bude realistična.

Reference[uredi - уреди]

  1. Plauto, Le commedie, a cura di Ettore Paratone, editori Newton e Compton, uvodna napomena.
  2. T. Maccius Plautus, Captivi: The Captives, Henry Thomas Riley (ed.).
  3. Plaut, Zarobljenici, 239.
  4. Plaut, Zarobljenici, 778–779. Pri tom se za "ogrtač" koristi reč pallium, po kome je rimska palijata i dobila ime kao poseban žanr.